Затвор за добровољце из Србије - паре за америчке плаћенике

Ове године повећан је број држављана Србије који добровољнo одлазе на инострана ратишта. Једни у Украјину да помогну својој православној руској браћи и то отворено говоре, док се други, који хитају на Блиски исток у помоћ својој браћи по Алаху, не истичу изјавама, већ само нечујно и неприметно нестају из своје средине да би се касније можда сазнало да су скончали у неком самоубилачком нападу.

Влада Републике Србије, која је, вероватно, према сугестији једног страног амбасадора у Београду, дошла до закључка да је овакво понашање наших држављана недопустиво и забрињавајуће, предузела је неопходне мере да се оно онемогући или бар прореди, те је наложила Скупштини да донесе Закон о допуни Кривичног законика. Њоме би се будући могући добровољци за страна ратишта упозорили на последице идеје да се негде у белом свету придруже ратним сукобима.

Допунски чланови су већ написани и, на предлог 199 посланика, нашли се 30. септембра у скупштинској процедури. Да неизвесности око усвајања ових допунских чланова уопште нема, јасно је већ по броју предлагача, посланика СНС-а и странака њених сателита, што значи да ће у року од осам дана после објављивања у Службеном гласнику допуњени Кривични законик почети да се примењује на све српске држављане, па и добровољне борце на ратиштима у иностранству.

Добровољци су у српском народу одувек уживали велики углед, пошто су одлазили тамо где је требало штитити и спасавати Србе, у оне крајеве где се регуларне војне јединице (ако их је уопште и било) нису смеле или могле појавити. Остали су упамћени под различитим називима - фрајкори, хајдуци, ускоци, бећари, четници, комите, герилци, усташе (не Павелићеве, већ су тако називани устаници против против Турака у време "Невесињске пушке", 1875. године). Стизали су тамо где је народ требало бранити од терора страних завојевача, понекад уз прећутно одобрење српских владара и потајни благослов Српске православне цркве, а много пута и без њих.

Данашњи добровољци који из Србије одлазе на бојишта у иностранству, бар колико је познато, не чине то за новац, већ да се боре за своја уверења, али их то неће изузети из предвиђених казни, наведених у ова два допунска члана Кривичног законика – 386а и 386б :

“Учествовање у рату или оружаном сукобу у страној држави

Члан 386а

1) Држављанин Србије који учествује у рату или оружаном сукобу у страној држави, као припадник војних или паравојних формација страна у сукобу, а није држављанин те стране државе, као ни припадник званичне мисије међународне организације чији је Србија члан, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

2) Ако је дело из става 1 овог члана учињено у саставу групе, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година. 

Организовање учествовања у рату или оружаном сукобу у страној држави

Члан 386б

1) Ко у намери извршења кривичног дела из члана 386а овог Законика на територији Србије врбује или подстиче друго лице на извршење тог дела, организује групу или врши обуку другог лица или групе за извршење тог дела, опреми или стави на располагање опрему ради извршења тог дела или даје или прикупља средства ради извршења тог дела казниће се затвором од 2 до 10 година.

2) За дело из става 1. овог члана учинилац ће се казнити и када лица која организује нису држављани Србије.” 

Запрећене казне су потпуно јасне. У затвор ће доспети и они који одлазе на страна ратишта (ако се врате), а ни организатори и помагачи не могу избећи кривичну одговорност.

Занимљиво је питање да ли Република Србија овим допунама свог Кривичног законика, којима се њени држављани проглашавају кривим за добровољно учешће у ратном сукобу у иностранству, постаје предводник (кога би могле и требало да следе и друге државе) у светском законодавству или се сличне одредбе могу прочитати и у законима других држава. На први поглед стиче се утисак да оне казне - ако су законима и предвиђене - не примењују.

Можда је и у овом случају најизразитији пример за то понашање Сједињених Америчких Држава. Своје плаћенике, такозване “псе рата”, они већ годинама шаљу на бојишта широм света, тамо где год сами изазову и подстакну ратне окршаје или се у њих спретно укључе. И по већ уходаном правилу у њима су неизоставно и припадници злогласне приватне безбедносне агенције “Академи” (до пре три године звала се “Блеквотер”). Она са Стејт департментом послује на бази уговора, а само у прошлој години од сарадње у пословима које јој је наручила ЦИА зарадила је 250 милиона долара.

Читаоци Нове српске политичке мисли свакако ће се сетити “подвига” припадника агенције “Академи” или “Блеквотер” у разним земљама, међу којима је посебно упечатљив онај из 2007. Тада су на тргу Нишур у Багдаду осули паљбу на ненаоружане цивиле у аутомобилима и убили 17, а ранили 20 људи, стриктно се придржавајући свог гесла: “Најпре пуцај, па онда вичи стој!”, док су се “истакли” и у овогодишњим злочинима на кијевском тргу Мајдан. Нажалост, нема никаквих наговештаја да би они за “учествовање у рату или оружаном сукобу у страној држави”, а још мање њихови налогодавци који их врбују, организују и плаћају могли да буду кажњен. За разлику од добровољаца из Србије, којима је затвор загарантован.