Дивље пумпе на северу Косова могле би да буду камен спотицања, без обзира на сав ризик политичких фактора који би, евентуално, стали у заштиту оваквог пословања. Разлог је у томе што водеће „пумпаџије“ представљају један од финансијских ослонаца српских странака на Косову.

Чедомир Јовановић: Не слажем се с тим да ће у 2010. бити дефинисан статус Косова.

Александар Вучић: Плашим се да ће и једна и друга страна моћи да користе одлуку МСП на свој начин.

Један од кључних аргумената којим албанске власти машу пред очима међународне заједнице је тај да је на Косову успостављена мултиетничност, а да је двојезичност готово епохално достигнуће, стандард над стандардима.

„Стратегија за север“, овај узрок свеопште панике и поновне мобилизације свих прогнозера наших катастрофа, документ је који апсолутно ништа ново не говори. Он само најављује шта је у наредном периоду у плану квазидржаве.

Могућност за постизање договора унутар европског контекста сугерише колико је важно да се настави са одржавањем мира на северу. Одржавање релативно стабилног статуса кво држи могућност таквог решења отвореном.

Наш став је чврст. Београд има другачији став – да је Косово и даље део Србије. Шездесет пет земаља је већ признало Косово. Косово је члан Светске банке и Међународног монетарног фонда. Дакле, тренд је очигледан.

Ове године међународна заједница и влада из Приштине планирају да уложе велика средства у север Косова. Истовремено, потрудиће се да српске институције представе као реметилачки фактор, док се од Београда очекује да буде што неутралнији.

Судбина Блаце и онога што је открио показаће да ли су САД и косовским Албанцима наклоњене водеће земље ЕУ одлучиле да Косово у 2010. години крене ка томе да буде земља толеранције и разумевања, за шта ју је у 2009. години већ прогласио Хашим Тачи.

Никакав правни аргумент за рат није постојао на Косову, случај постмодерног праведног рата заснивао се на контроверзној евиденцији. Наметљива нелегалност тога рата учинила је од расправе међународних правника о Косову интересантну студију о једном случају, студију о статусу те гране права.

Косово је Србија, нико није рекао да није. Осим оних који су плаћени да то раде, да навуку што гласнији бес и лажних и искрених патриота на себе, а одвуку пажњу са онога што се за то време дешава на самом „месту злочина“.