Одбрана Косова и Метохије – Шта да се ради?

Већина објективних и политички неоптерећених анализа недавно потписаног Вашингтонског споразума (више се тумачи као писмо о намерама) доводи оправдано у питање његов „историјски значај“ и указује да је ово био изнуђени уступак текућој Трамповој изборној кампањи. Представници напредњачке власти и медији који су под њиховом апсолутном контролом сигурно неће одустати од свог тумачења овог споразума представљајући га као још један изузетан државнички подвиг Александра Вучића који је изнова показао своју „бруталну одлучност“ у одбрани српских националних интереса. Када отклонимо све фарсичне епизоде овог вашингтонског договарања, пре свега, можемо видети да је делегација Србије само послужила за дневно политичке интересе садашње америчке администрације и да није било никаквог билатералног споразума између САД и Србије, како је то еуфорично тврдио Александар Вучић. Напротив, Србија и Косово су третирани у Вашингтону као равноправни субјекти, што се могло видети и у обраћању председника САД Доналда Трампа, који је говорио о представницима две државе. Али, када је Александар Вучић у питању само је поновљен његов добро познати и опробани манир да не говори истину и да изврће чињенице, настојећи да себе поново представи као храброг и одлучног државника, који се не повија пред притисцима представника великих сила. Међутим, у овалној соби у Белој кући, у присуству Доналда Трампа, видели смо понизног и сервилног балканског политичара, који није могао да одоли добро познатом насилничком америчком вођењу спољне политике. Ретко можемо њега видети тако скрушеног и спремног да прихвати и одредбе споразума којима у њему нема места, а посебно што оне изузетно отежавају и компликују спољно политичку позицију Србије. 

Наравно да су председник Републике и његова медијска машинерија прогласили велику и епохалну, историјску победу у Вашингтону. То је само једна у низу победа која је до сада на дугогодишњим преговорима са Приштином постигла српска делегација. Али, овог пута, није било баш пет нула, како се то некада, пре седам година, тврдило, након потписивања Бриселског споразума, који смо само ми применили.

Оно што је изузетно важно рећи након вашингтонске епизоде, а то је констатација коју су изнеле искусне дипломате и озбиљни спољно-политички аналитичари да споразум у Вашингтону неминовно отвара питање признања Косова као независне државе од стране Србије, без обзира што је Александар Вучић херојски и „брутално“ одбио тачку 10 (у којој је отворено тражено признање Косова). Не смемо имати више никаквих илузија (ако смо их икада имали) да ће врло брзо ово питање признања бити враћено за преговарачки сто, јер то је главни интерес САД и Европске уније, као главних покровитеља независности косовске државе.  О томе сведоше и недавне изјаве европских званичника, после последње рунде разговора у Бриселу да је „ време да процес дијалога буде успешно приведен крају“. 

Све политичке и идеолошке разлике морају устукнути пред неопходношћу пружања отпора признавању независности Косова који је резултат и последица напредњачког конфузног и недоследног вођења преговарачког процеса у коме нема места за навођење Резолуције 1244

Зато се, за нас, отвара основно питање које се често поставља у оваквим политичким и историјским околностима када се доносе  далекосежне одлуке  о судбини наше земље.  Шта да се ради у тренутку када напредњачки режим и његов вођа крену у завршницу њиховог коначног решавања косовског питања тако што ће прихватити неку врсту признања независности Косова, који ће они прогласити за изузетни успех своје спољне политике. То је она, често навођена формула, у склопу вођења тзв. реалне политике, која се састоји у политиканској флоскули да ћемо ипак и ми у том компромисном решењу добити нешто. То је суштина тзв. компромиса о коме говоре напредњачки пропагандисти и најамнички аналитичари, а да при томе нико заиста не зна шта је концепција и план решавања косовског питања за који се залаже Александар Вучић, али и даље остаје отворено питање - Шта да се ради? Косовски проблем и његово решавање није само класично политичко питање, оно је пре свега, историјски идентитетски изузетно важно  и у највећој могућој мери одређује нашу укупну судбину. Зато је од пресудне важности да ли ће бити довољно мудрости, доследности и спремности да се створи најшири покрет отпора за одбрану Косова и Метохије. Покрета који ће објединити све друштвене и политичке снаге које су спремне да се супротставе надолазећем пузајућем признавању и предаји Косова. Зато, све политичке и идеолошке разлике морају устукнути пред неопходношћу пружања отпора признавању независности Косова који је резултат и последица напредњачког конфузног и недоследног вођења преговарачког процеса у коме нема места за навођење Резолуције 1244.

Наравно, ништа мање нису активне и гласне оне тзв. грађанске и проевропске снаге, које су без остатка спремне за свако решење које ће довести до разрешења косовског питања које је за њих камен о врату Србије, али и основни предуслов за отварање њене европске перспективе и окретању ка Западу, као да Србија није у Европи. Очигледно да је за њих најважније да се Косово призна као независна држава, јер то налаже неминовност политичке реалности и на тај  начин ће се елиминисати српски национализам као главни реметилачки фактор на Балкану. Као илустрација оваквог става најбоље могу послужити изводи из једне од колумни коју у Данасу пише Никола Самарџић „ О статусу Косова нису одлучивали Београд и Приштина, одлуку је донео НАТО 1999. Косовски мит тада су сахранили и они који су од политичке одговорности бежали са женама и децом у подруме, пошто су претходно цупкали по бинама и мостовима, али је осећање понижења, ужаса и бесмисла било опште. Ако се сценарио понавља док се упорно булазни о косовском завету, матрица самодеструкције, прожета очигледним намерама, пресликала се на одлуку министра војног да с руским јединицама интервенише у Белорусији“. Очигледно је да је позивање на косовски завет, који је неразлучиви део српске традиције и идентитета за овог професора историје на Београдском универзитету је само упорно булажњење. То је извесно жалосни и отужни израз његове идеолошке и политикантске искључивости.

У тексту написаном 1998. године „Косовско опредељење Срба“, један од највећих српских историчара академик Радован Самарџић, писао је зашто је косовско опредељење покренуло Србе на отпор у време најтежих искушења турске владавине. Радован Самарџић је тада далековидо записао „Зашто је косовска увреда, у низу других, покренула Србе на отпор. Да ли је у питању случај, нимало редак као повод наглим изливима до тада спутаване друштвене енергије, или је реч о појави која има дубље значење и која је трајно укорењена у бићу једног народа? Заиста, косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се  више пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то више неће бити исти народ. Он ће остати духовни богаљ. Чини се, међутим, да је корење српске самосвести толико, расплићући се, урасло у косовско тле да ће, и после најдубљег преоравања, по нека жилица ипак наџивети и то потоње зло и избацити нове изданке. Пепео неколико векова прекрио је она скрбна времена кад је косовско предање пустило клицу живота и кад су Срби то предање узели као садржину свога историјског опредељења“.

Зато њихово стално заклињање да неће ни по коју цену признати Косово као независну државу вреди и као  сва њихова до садашња празна и безвредна изборна обећања. То се свакако односи и на потпуно неприхватљив начин на који Александар Вучић третира Резолуцију 1244 Савета безбедности, коју он у великој мери дезавуише и ниподаштава

Признавање Косова, као независне државе, свакако је највећа увреда за српски народ. Зато је питање отпора оваквој напредњачкој политици од суштинског и судбинског значаја. Ако желимо да избегнемо судбину да постанемо духовни богаљи и изгубимо неопходну националну самосвест, допуштајући да овај режим коначно реши косовски проблем тако што ће постићи компромис потписивањем правно обавезујућег споразума у коме ће сигурно бити и одредба о признавању независности псеудо државне творевине Косова. Зато неминовно долази време када ће бити неопходно обједињавање свих наших снага, које ће се одлучно супротставити оваквом неодговорном и за наше државно и друштвено устројство разарајућем решавању положаја српског народа на Косову и Метохији. Сва доступна истраживања опредељења грађана Србије о њеном евентуалном уласку у Европску унију јасно показују да проценат опредељивања за ЕУ драстично опада, када се пријем у ову организацију условљава признањем независности псеудо државе Косово. Ако смо нешто добро спознали када је напредњачка власт у питању то је њихова безобзирна вероломност и спремност да сваку лаж претварају и приказују као једино могућу истину. Зато њихово стално заклињање да неће ни по коју цену признати Косово као независну државу вреди и као  сва њихова до садашња празна и безвредна изборна обећања. То се свакако односи и на потпуно неприхватљив начин на који Александар Вучић третира Резолуцију 1244 Савета безбедности, коју он у великој мери дезавуише и ниподаштава, без обзира што званична политика Русије непрестано инсистира да се решавање косовског питања мора кретати искључиво у оквиру поштовања ове Резолуције. Александар Вучић је недавно изјавио да је Кумановски споразум представљао не нашу делимичну, већ потпуну капитулацију, а зна се како се поступа са земљама које су капитулирале.

Одбрана наших  најзнаменитијих светиња  на нашем Косову и Метохији није више ствар само Српске православне цркве, већ истинска дужност сваког оног ко у себи носи снагу и древност косовског завета, али и темељног косовског опредељења Српског народа

Сигурно да је улога Српске православне цркве од пресудног значаја у очувању Косова и Метохије као неодвојивог дела српске државне територије. Она је на свом Сабору јасно изнела став да не прихвата ниједно решење, које претпоставља издвајање Косова и Метохије из састава Србије. Овакво опредељење Српске православне цркве мора бити снажно упориште и ослонац за све оне друштвене и политичке организације и појединце који су спремни да учествују у одбрани Косова и Метохије од покушаја да се оно жртвује у политичкој трговини напредњачког режима и међународне заједнице, коју сад предводе САД. Српски писац из Боке Которске, Никола Маловић, недавно је записао ове речи „Српска је Црна Гора можда прва у историји патентирала литије као духовни и ненасилни вид борбе против зла, освештавајући не само простор него и умове. Пришапнути Србији да би могло исто, може само Патријарх Иринеј“. Одбрана наших  најзнаменитијих светиња  на нашем Косову и Метохији није више ствар само Српске православне цркве, већ истинска дужност сваког оног ко у себи носи снагу и древност косовског завета, али и темељног косовског опредељења Српског народа. „Не будемо ли достојни Косова нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања“, упозоравао је Патријарх Павле који је на Косову и Метохији провео неколико деценија делећи несебично тешку и трагичну судбину српског народа у овом делу наше земље. Сада је на великом искушењу пре свега наша спремност да будемо достојни ових речи.

Постоји два смера могућег деловања у овом времену када ће се одлучивати судбина Косова и Метохија. Први је садржан у озбиљном и аргументованом разоткривању и разобличавању дефетистичке напредњачке политике пузајућег признавања косовске псеудо државе. Други претпоставља неопходност организовања снажног надполитичког и надстраначког  друштвеног покрета, који ће имати основни циљ да одбрани Косово и Метохију од свих настојања и покушаја да се оно издвоји из државног  оквира Србије и на тај начин коначно преда српски народ и српске светиње  тзв. независној косовској држави. Остаје отворено питање, ако нећемо бранити српски народ и најдрагоценије светиње на Косову и Метохији шта ћемо онда бранити?