субота, 19. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Одбрана Трепче погрешним оружјем - намера или незнање?
Косово и Метохија

Одбрана Трепче погрешним оружјем - намера или незнање?

PDF Штампа Ел. пошта
Милорад Радивојевић   
понедељак, 02. фебруар 2015.

Свети краљ Милутин је за време свог 40-годишњег владања подигао 40 цркава и манастира. По лепоти архитектонских решења цркава и уметничких вредности фресака и орнамената у њима далеко је превазилазио савременике. Па и данас након 7 векова, неке од његових задужбина представљају прави бисер средњовековне архитектуре и уметности. Љубоморна византијска властела знала је да каже: „Лако је Милутину да гради цркве, кад он има 100 рудника злата“.

Његов латински савременик Данте Алигијери је био чак и суров, сместивши краља Милутина у највеће дубине пакла у својој „Божанственој комедији“, јер је по Дантеу Милутин могао да буде толики градитељ само зато што је кривотворио новац. Дантеу је било несхватљиво да постоји тако моћна и богата држава тога доба, каква је била Србија.

И заиста,  Стара Србија којом је Милутин, а и други српски краљеви и цареви, владао је била изузетно богата рудама, а рударство је било високо развијено за то доба. Можда су Византинци претеривали о „100 рудника злата“, али да је било – било је. Ново Брдо, Звечан (који је уосталом по предању и добио име по томе што је био прокопан рудничким тунелима, па је звечао приликом грмљавина) су само неки од градова немањићке Србије који су свој процват имали захваљујући рударству.

Рударство је и након пропадања српске државе, и то не само под Турцима него и под Немцима, такође било врло развијено. Сигурно најзначајнији рударски и металуршки центар у 20. веку у Србији била је Трепча. О њу су се отимали Енглези између два светска рата, Немци за време Другог светског рата, а након Устава СФРЈ из 1974, САП Косово је Трепчу користила као значајан извор финансирања сепаратистичког покрета.

Јуна прошле године, одржани су парламентарни избори на Косову и Метохији, за парламент тзв. Републике Косово. Још од тада нескривено се подвлачи да Косово треба да добије парламент који ће моћи да изгласа два закона кључна за заокруживање пуне независности и то Закон о Трепчи и Закон о оружаним снагама Косова. 

Процес преузимања Трепче од стране Приштине и њених спонзора се громогласно најављује ових дана. Почетком фебруара, како се најављује, у Бриселу ће бити потегнуто и ово питање. Поучени неуспесима српске дипломатије у „бриселском процесу“ с правом можемо да стрепимо за судбину Трепче, а самим тим и за судбину читавог севера Косова, све до Панчићевог врха.

У Србији се потеже аргумент да је Трепча у већинском власништву Републике Србије, што није тачно и срећа је да није тачно. Наиме, бриселским „споразумом“ Србија је пристала на укидање својих институција, па чак и изабране органе власти распустила, какао би формирала општине и друге органе који ће бити под патронатом Приштине и који ће функционисати по законима „Републике Косово“. Ако је то тако, онда је врло мало вероватна, па и немогућа опција да се Трепча задржи, уколико је у већинском државном власништву.

Да је Трепча у већинском државном власништву, давно би је преузео Бернар Кушнер. Срећом, у време дивљања Бернара Кушнера, тадашњи директор Трепче Новак Бјелић формирао је правни тим који је установио власничку структуру Трепче, и на тај начин заштитио овај гигант, барем на оном делу где су Срби физички могли да му приђу.

Не треба заборавити да су  радници Трепче са севера и након окупације 1999. наставили да одлазе у Трепчине фирме јужно од Ибра, уз непрестано каменовање, па су неретко у транспортерима КФОР-а враћани кућама. УНМИК и КФОР су омогућили преузимање многих Трепчиних фирми на југу, као што су на пример: ФАМИПА-Призрен, Ваљаоница Лима- Вучитрн, Фабрика ловачке муниције- Србица, Фабрика акумулатора, Фабрика индустријских батерија- Пећ, Руднике: Стари Трг, Кишница, Ајвалија, Ново Брдо и тако даље.

УНМИК није био задовољан што не контролише Трепчу у северном делу, па је зато средином 2000, године, бодљикавом жицом препречио улаз у Трепчу радницима, уз претњу војника КФОР да имају наредбу да пуцају у свакога ко се приближи.

У том тренутку генерални директор Трепче показао је Кушнеру документ по коме Трепча није државна фирма, односно да је удео државе свега 30,33%, а да је 69,67% акцијски капитал, те да Кушнер нема ту шта да тражи. Тада је француски радио RFI (Radio France Internationale) обавестио своју јавност да је генерални директор Трепче на муке ставио Кушнерове саветнике, јер им је доказао да Трепча није у већинском државном власништву.

Бесан, Кушнер ангажује 3.000 војника КФОР и у зору 14.08.2000. године, са земље и из ваздуха, па чак и чамцима преко Ибра, окупира Трепчу и протерује њеног директора, јер му је овај запретио „герилом“. Новак Бјелић бива смењен јануара 2001. године, и од тада све пада у заборав и нико више не помиње имовину Трепче.

Ових дана то питање полако достиже усијање. На Трепчу агресивно крећу власти Приштине уз подршку савезника, од којих се први јавио британски амбасадор Јан Клиф, говорећи да „Трепча припада Косову“[1]. Клиф се укључио у улогу арбитра одмах када су власти Србије исказале непознавање власничке структуре Трепче. Наиме када би Трепча заиста била државна фирма, не треба много мудрости па да се сагледа да би притисци запада на Србију били довољни да се она одрекне свог наводно „већинског удела“, и да Трепча заиста припадне Косову, односно онима који су 1999, подигли војну силу да би окупирали Косово и Метохију.

Чињеница да је удео државе у власништву над Трепчом мањински, озбиљно мења однос према овом питању. Ова чињеница искључује Брисел из било каквог арбитрирања кад је Трепча у питању.

Доказ о власништву над Трепчом из кога се види да су акционари већински власник наша би страна, односно наша влада и акционари, требало да држи као „зацементирани доказ“, јер је тај доказ предат УНМИКУ 2000. Да нисмо имали тај папир 2000, они би на легалан начин ушли на север. Али ово је била рампа преко које нису могли.

Није јасно због чега наша влада не користи овај адут, већ посеже за нечим што је нетачно и пре свега губитнички. Ако оде у Брисел само са причом о већинском власништву државе, а не са снажним аргументом да се акционарима не може одузети њихово право, а они су већински, онда се лако може догодити да сами предамо Трепчу.

Сва она патетика, како „ћемо бранити Трепчу“, како ће рудари учинити ово или оно је празна прича. Трепча се на тај начин не може одбранити, већ се може одбранити једино доказом о већинском акционарском власништву. И то је карта на коју Србија треба да игра. Ако не буде то урадила, већ за унутрашњу употребу кукала како је све учињено, али забога велики су притисци, биће то знак да није хтела да одбрани овај капитални ресурс. Да није хтела, а не да није могла.

(Аутор је члан Српског националног форума)


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер