Полиција, судство и Цивилна заштита на КиМ су већ елиминисани - нека се припреми Универзитет

Обрађујући тему инертности универзитета уопште а напосе Универзитета у Приштини са привремненим седиштем у Косовској Митровици, у погледу Бриселске велеиздаје и објављујући је на овим странама, признајем била сам недовољно свесна односно информисана о стварним размерама пошасти која се над тај универзитет наднела[1]. Чак сам мислила да сам и прегрубо оптужила интелектуалце тог универзитета констатујући да педесетогодишњи ауторитет и педесетогодишњи труд хиљада научних и других радника, и десетина хиљада студената, бацају под ноге једног Александра Вулина, парадигме најновије косовске издаје.

Најновија сазнања о стварном стању и положају те високошколске институције омогућила су ми да са запрепашћењем констатујем да не да није било грубости, него да сам исувише благо наступила према криминалном односу професора УПКМ, према будућности ове високошколске институције од виталног значаја за опстанак Срба, према будућности своје државе на КиМ, па на крају крајева и према сопственој будућности и личним каријерама.

Што се ректора, проректора и декана појединих факултета тиче, они су можда чак и мање криви, јер увек могу рећи да су као владини службеници, „само“ радили свој посао, односно спроводили политику владе. За своју ревност, они могу бити и награђени, а што се не може рећи за све остале професоре и сараднике, који ће се наћи у „небраном грожђу“, а који ће због свог својим опортунизма од српскога народа бити сматрани главним кривцем за националну катастрофу и ерозију интелектуалне снаге српског народа.

Ако су све до сада могли, надам се да после овога текста неће моћи да кажу – „Нисмо знали“.

Недавно је влада Србије, односно њена Канцеларија за Косово издала један документ под називом: СТРАТЕГИЈА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА НЕАЛБАНСКИХ ЗАЈЕДНИЦА НА ПРОСТОРУ АП КОСОВО И МЕТОХИЈА - Полазне основе. Ко год је имао увида у документ, видеће да је на нивоу семинарског рада из Познавања природе и друштва, обилује непотребним подацима од хидрологије преко железничке мреже до животне средине, тако да се документ развлачи на преко 300 страна. Обим документа је толики очигледно зато да би се забашурили делови „Стратегије“ који не треба да се виде и о којима се не треба расправљати. Циљ је да се то објави а да се о томе не расправља, па да се једног дана када се Срби на КиМ нађу у чуду шта их је снашло, влада Србије пилатовски каже: „Па шта вам је, зар ми то нисмо објавили?! Што нам нисте рекли? Не би ми...“

Једно од таквих делова „Стратегије“ је и поглавље 7.6: ПРОЈЕКТНИ НАЦРТ –”Учење на даљину”. Ово поглавље има задатак да понуди решење за Универзитет, по систему „универзитет без студената“, односно де факто укидања, а де јуре - опстанка универзитета. Поглавље обилује хвалоспевима оваквом начину студирања: те како је то светски тренд, те како ће студенти боље да напредују, те како ће лакше да се запошљавају и то не само овде него и у Европи, те како овакав начин учења омогућава више слободног времена, те закључно са врхунцем: «део апликације којој се може приступити на два начина, преузимањем са GooglaPlay-а као решење за све Андроид уређаје или кроз претраживач (browser) као решење за све уређаје које поседују интернет без обзира на оперативни систем... или неког другог уређаја који има приступ iнтернету» (као што се види у документу се меша ћирилица са латиницом, што не мора, али може нешто да значи).

Просто да не верујете да овако нешто генијално и добро није пало на памет «београђџанима» да задрже за себе и свој универзитет, већ га великодушно поклањају својој браћи на Косову.

Једини закључак који се намеће из садржаја ове «стратегије» је да се влада Србије жели отрести овог Универзитета, пардон, мора га се отрести јер је Ангела Меркел тако наредила. А «да се Власи не досете» смишља наводне «стратегије». Наводне, јер стратегије се праве кад се нешто жели постићи, а не када се нешто жели уништити. Ова «стратегија» је направљена само зато да се влада, њен председник и његови чауши, попут горе поменутог Вулина, представе херојима који су спасили универзитет, а у ствари га укидају. Отуд и прошломесечни блиц-криг избори на универзитету, којима се успостављају «кооперативна» руководства.

Ако неко не верује, можда ће поверовати када сазна да је још прошле године, влада Србије затражила од београдског Института за упоредно право да размотри модел финансирања универзитета сопствене национакне мањине изван матичне државе. Нешто попут онога што финансира Хрватска за Хрвате у Мостару. Овиме дакле Србија признаје (или би признала)  да су Срби на Косову њена национална мањина у другој држави?! Скандалозно!

 Да се уопште не ради о унилатералним корацима у «тражењу решења», односно да се ради о активностима владе Србије диригованим са стране, а све у духу «бриселске велеиздаје», сведочи да су се истовремено за решавање питања универзитета (читај, његове ерозије и гашења) заинтересовале и власти у Приштини.

Наиме, упоредо са «Стратегијом» владе Србије, влада «Косова» издаје упутство по коме се регулише под којим условима се у јавним службама могу запослити особе које су дипломирале на, како то они кажу, Универзитету Митровица-север, по коме надлежност признавања стечених способности припада влади у Приштини. Србија са тиме нема ништа. Ко им се свиђа признаће му диплому, а ко не...

Како није са српске стране било никакве реакције, а поготову те реакције није било на Универзитету и са Универзитета, власти у Приштини су, што је сасвим логично кренуле корак даље[2].

«Влада Косова» је свој концепт озваничила на седници од 3. Априла, не кријући намеру да је «Циљ овог документа за косовску владу интеграција Приштинског универзитета са привременим седиштем у Косовској Митровици у косовски систем високог образовања»[3].

Шта још треба да се деси да би професори Универзитета у Приштини покушали да спасу што се спасити може? Како је могуће да на овако извесну претњу да ће Универзитет у најмању руку променити статус, а врло вероватно у не тако далекој будућности статус и изгубити. Како је могуће да не покушају да спасу овако значајан државни ресурс на Косову? Како је могуће да од својих декана и ректората не траже објашњење на насталу ситуацију? Зашто се понашају по оној народној: «Вук магарцу сапи једе, а он мисли да сања»? Зар не виде, или не смеју да виде да је догорело до ноката.

Универзитет у Приштини је у ових пола века постојања увек био симбол државности. Када су се најжешће Шиптари нападали нашу државу: 1968, 1974, 1981, 1989... универзитет им је био најјаче оружје. Када су лобирали по свету, такође. У свим тим периодима Срби су пролазили кроз тешка искушења на универзитету. И успели су да га сачувају све до данашњих дана. На неки начин универзитет је изразити симбол државности. Губитком њега, за Србе на КиМ настаје немогућа ситуација. Одлазак младих ће бити у рапидном порасту, ниво образовања српског становништва ће рапидно опасти.

Хоће ли руководства факултета и универзитета вечно носити жиг оних који нису прстом мрднули да заштите своју државу, свој народ, своје студенте. У чему се онда састоји њихов патриотизам и њихов хуманизам?

Да ли уопште чују мање образоване али искуствено богатије суграђане који црнохуморно коментаришу њихову индиферентност као: «Сваки је универзитет постојао да доведе државу, изгледа да једино овај постоји да би је угасио»!

Мислите о томе драги професори.