субота, 19. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Универзитет у Приштини, саучесник (и)ли жртва бриселске велеиздаје?
Косово и Метохија

Универзитет у Приштини, саучесник (и)ли жртва бриселске велеиздаје?

PDF Штампа Ел. пошта
Даница Вујовић   
субота, 28. фебруар 2015.

Полако, из дана у дан, приближавамо се суперфиналу велеиздаје која се еуфемистички зове „бриселски споразум“, а која ће бити обзнањена као „победа“ када се буде формирала Заједница српских општина (ЗСО), односно када се Србија и дефинитивно одрекне своје колевке, своје државности, свога Устава, свога народа, свога суверенитета и своје територије, са свим материјалним и нематеријалним богатствима која се на том њеном делу налазе.

Не треба бити много паметан нити информисан, па да би се видела драстична разлика у положају српске покрајине која се тренутно налази под протекторатом, у односу на остатак Србије, као и у положају тамошњег српског народа, у односу на положај у коме се се налазио пре, на пример две године.

Данас између општина Рашка и Лепосавић, на пример имамо праву правцијату царину, и прави правцијати гранични прелаз (који се додуше још увек прелази само са личном картом, али „још увек“);  укинут је велики део државних институција, а преостале (пре свега школске и здравствене) функционишу све теже и теже тако да је само питање дана када ће се и њихов положај драстично променити.

Довољно је рећи на пример да је снабдевање лековима здравствених установа веома отежано, јер дистрибуција лекова је дошла у маказе српских и „косовских“ прописа. При томе мора се признати да се и овакво какво је, снабдевање обавља уз „прогледавање кроз прсте“ косовске царине, полиције и „министарства“ здравља. Могло би бити и горе, а и нема гаранција да ускоро неће бити горе.

Да све то власт у Београду зна, нема сумње. Премијер Вучић је на пример недавно ради сопствене промоције, „свечано“ отворио здравствену установу коју је изградила „влада Косова“, а не влада чији је он председник. Случајно? Ма не! Зна он то све добро, али је овим путем послао поруку преосталим Србима да убудуће могу рачунати само на „своју“ власт у Приштини.

Насилним гурањем Срба на изборе које расписује председница „републике Косово“, Београд је успео и да их међусобно посвађа. Они који су већина (и то огромна) нису нити и надаље желе да учествују у политичком животу у пројекту који им је само за последњих 15-16 година велика зла нанео. Она убедљива мањина, која се изјаснила за супремацију власти у Приштини, данас де факто влада Србима на Косову. 

Све ово се није могло овако катастрофално урадити, да није дошло до потпуне блокаде правног система Републике Србије, и суспендовања овлашћења и делатности њеног Уставног суда пре свега. Без ове блокаде систем би се некако одбранио, али његова парализа је омогућила овако драстично погоршање питања Косова и Метохије.

Све у свему ово је мање-више познато, и утисак је да се наша јавност, а пре свега интелектуална помирила са овим правним насиљем, са овом издајом државе и њених интереса, чиме индиректно признаје да је умртвљена односно да је нема.

Но ако је све то тако, па можда некоме и разумљиво што интелектуална јавност више не станује овде, потпуно је неразумљива инертност интелектуалне јавности на самом Косову и Метохији. Ваљда је природно да онај који је непосредно угрожен, а Срби на КиМ то дефинитивно јесу, покрене аларм, анимира ширу па и светску јавност и  на тај начин покуша да се избори за бољи сопствени положај.

Код преосталих Срба на КиМ, као и код оних који су одатле протерани, тога нема. Нема никаквог покушаја иницијативе коју би неко прихватио.  Као да су се помирили са судбином или боље рећи као да им је свеједно. То личи на особу која је много препатила, која је до смрти претучена, па се помирила са било каквим исходом, макар он био и смртни.

Ко би од тих Срба требало да покрене иницијативу и какву? Логика налаже да то нису домаћице, предшколска и школска омладина, нити таксисти. Логика налаже да то покрену они који би по дефиницији, образовању и искуству требало најдаље и најбоље да виде, а то су интелектуалци. Гро данашње интелектуалне елите сконцентрисан је на универзитету у Косовској Митровици, који је протеран из матичног седишта – Приштине, и који се данас у званичној комуникацији зове Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици (УПКМ).

Да се подсетимо, тај универзитет постоји безмало већ 50 година. У време Југославије био је један од највећих универзитета, а свакако универзитет који је најбрже напредовао и кадровски и материјално. Након рата 1999, био је развејан на многе стране, да би се коначно сместио на северу Косова, где је било могуће организовати наставу.

Чак и данас, у тешким околностима, на УПКМ студира око 10.000 студената, што је веома јак ослонац, и залога будућности српском народу на Косову и Метохији. Ако би се инерција бриселске велеиздаје дотакла и овог универзитета, последице по српски народ на КиМ могле би бити веома озбиљне.

Зато и чуди да већ две године од потписивања (прецизније, Дачићевог парафирања), универзитет није организовао никакву расправу, саветовање или симпозијум, на тему „Бриселског споразума“ и могућих реперкусија на национална и државна питања. Из неформалних разговора са радницима (наставницима, сарадницима) Универзитета, може се јасно закључити да се сви одреда боје за своју будућност и будућност ове институције. Али акције како би се добили одговори о будућности ове високошколске установе, изостају.

Чак и да сасвим искључимо политичку димензију, остаје нејасно, како то да на пример Правни факултет УПКМ, није показао интересовање и иницирао научни скуп о правним (међународно-правним, уставно-правним и др.) реперкусијама бриселског „споразума“, по универзитет, по српски народ на КиМ и  по образовни систем уопште? Професори Правног факултета су могли дати праве одговоре на питања која се свакодневно постављају, а тичу се будућности. Али нису. Нису чак ни покушали.

Исто се то може односити и на професоре економског, филозофског, техничког (питање Трепче на пример), пољопривредног и других факултета у оквиру УПКМ. Сви су они до сада небројено пута морали да траже одговоре које  поставља свакодневница, и које поставља обични грађанин КиМ, а чија су они авангарда.

Уместо свега овога УПКМ ћутке гледа на правно насиље коме је изложена држава на КиМ као што је то укидање српских судова на пример. Има ли икаквог оправдања за српске интелектуалце са универзитета, а посебно са Правног факултета да о свему томе не зуцну? Нема. Да ли је икада УПМК јасно образложио да се укидање институција државе Србије на КиМ не односи и на Универзитет? Судећи по забринутости запослених по своју будућност и будућност ове високошколске институције очигледно да није.

Има ли икога позванијег од Универзитета да да стручни одговор на пример, о карактеру најављене Заједнице српских општина? Нема. Како то да се на УПКМ нико не узбуђује (барем јавно) када види да се око њих укида једна по једна државна институција. Да ли се Универзитет до сада огласио тим поводом? Није. Зашто?

Одговор на ово „зашто“, није специфичан само за УПКМ. Он је опште место за све наше универзитете. Зато што су сви наши универзитети до неукуса бирократизовани, а што опет не значи да онај универзитет који је потенцијално најугроженији треба да ћути. Једном универзитету не сме став Александра Вулина да буде важнији и да има већу тежину од научне и стручне експертизе. То онда није универзитет, већ комитет.

Да има икакве научне и стручне експертизе, јасно би се и без увијања указало на штетност укидања институција државе Србије на КиМ по опстанак српског народа и српске државе. А пошто је нема, а све указује да ће се све институције укинути или трансформисати на по Србе неповољан начин, УПКМ може постати и саучесник и жртва бриселског процеса.

Може постати (ако већ и није) саучесник, јер ништа није покушао да предузме да би спречио сопствену пропаст, а жртва  јер би с обзиром на значај места на коме постоји, било каквом променом статуса угрозио не само себе, већ и циљну групу која гравитира том универзитету. Наиме, млади људи, будућност српског народа са КиМ би у том случају морали да бирају између одустајања од факултетског образовања чиме би у будућности Косова постајали „раја“, и одлазака у друге универзитетске центре из којих би се мањи број враћао на КиМ. Оба ова сценарија су лоша.  Стога и чуди очигледна инертност ове високошколске институције (част појединим професорима који ту и тамо подигну глас кроз неформална удружења и форуме) према догађајима који у овој области следе, а који могу имати далекосежно лоше последице.

Ако је за утеху или барем неки изговор, стање и однос према важним националним питањима ни на другим високошколским институцијама није сјајно. Није се претргао ни београдски правни факултет да се стручно супротстави политички интонираним одлукама Уставног суда, на пример. Штавише асистент тог факултета, и министар правде Селаковић је и апострофиран као неко ко је право бацио под ноге политике. Не верујем да му је ико на факултету скренуо пажњу, барем као колеги да се не брука.

Анационалност појединих факултета Универзитет у Београду (на пример ФПН-а и филозофског факултета) је просто пословична. Слично је и са крагујевачким, чији правни факултет мора да ћути док правно застари афера „Индекс“, коју очигледно судски органи немају намеру да процесуирају.

Но, све је то слаба утеха ако дође до оног најгорег, а то је оно што је Ангела Меркел изричито наредила,  а што српски политичари ревносно и спроводе,  укидање свих институција Републике Србије на Косову. А то, ваљда је свима јасно подразумева и битне промене у школском систему на КиМ.

Можда српски интелектуалцци на КиМ на челу са УПКМ то не могу спречити, и то је разумљиво, али оно што није разумљиво је да нису ни покушали нити покушавају. Ако се они сами не осећају позваним да покушају да утичу на сопствену будућност, неће ни било ко други уместо њих. „Помози себи, па ће ти и Бог помоћи“!   

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер