среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Замрзнути конфликт, или "умерено родољубље" - одговор Бошку Мијатовићу
Косово и Метохија

Замрзнути конфликт, или "умерено родољубље" - одговор Бошку Мијатовићу

PDF Штампа Ел. пошта
Часлав Д. Копривица   
среда, 27. фебруар 2019.

 Недавно је господин Бошко Мијатовић на својем блогу недавно објавио занимљив текст,[1] који заслужује озбиљнији осврт, зато што је репрезентативан за добар дио српске интелигенције, нарочито онеидејно смјештено на средокраћи између принципијелно националне, мондијалистичке и спрам власти услужно-«аналитичарске» струје. Он каже:

«Радикално-патриотски део не прихвата никакве компромисе и тежи пуној суверености Србије над покрајином. Нејасно је само како би то могло да се оствари, односно какав је њихов план да покрајину врате у оквире Србије. Судећи по некима од њих (на пример, Ковић) идеја је да Кина победи Запад, постане хегемон и испуни све српске жеље. [...] А и та пропаст Запада најављује се бар један век, па никако да дође.»

На страну потпуно слободно учитавање у Ковићев текст, овдје је значајније то што се већ у овим ријечима назире ауторов неспоразум са схватањем о праведном и с међународним правом усклађеним рјешењем косовскога питања. «Пуна сувереност Србије» над покрајином не искључује се са компромисом – без обзира на то што западњачко-вучићевска пропаганда својски ради на стварању супротног утиска, јер мимо онога што је унутрашњеправно и међународноправно омеђени оквир допуштенога рјешења спора између српске државе и побуњеног дијела албанске мањине у Србији – а то је да КиМ има остати у саставу матичне државе, (готово) све друго остаје отворено за преговарање. Додуше, тзв. «суштинска», тј. «највећа могућа аутономија», коју су неки с наше стране својевремено помињали као могуће рјешење, већ смо имали – од 1968. до 1989, када је таква аутономија, која је коришћена заетноцентрично-шовинистичко мајоризовање Срба од стране Албанаца, уз институционално покривање свакодневног тихог албанског терора над Србима, с циљем њиховог исељавања, такође није рјешење. Компромис, дакле, треба бити нађен негдје у простору између Милошевићеве суспензије аутономије и албанске «државе у држави», која би, када би се у некој варијанти поново успоставила, нема сумње,поново била злоупотребљена.

Такво, истинско компромисно рјешење и правно и политички је могуће. Да ли је оно «реално», упитаће се заклети «реалисти», у које, чини ми се, спада и господин Мијатовић? Ако будемо апсолутизовали албанско и западњачко непристајање на прави компромис, релативизовали сопствене државно-националне интересе, читаву ствар ћемо унапријед изгубити. Наиме, онај ко више држи до тежине противниковог става него до свога, обично не добија ишта друго осим пораза. Прави компромис никада неће добити онај ко буде багателисао своје становиште и своје тежње, а показивао страхопоштовање пред оним што противник хоће – због тога што је он «одлучан», или зато што иза њега стоје «моћници». А управо то ради Вучић, који «компромисом» назива прилично неспретно маскирану капитулацију.[2]

Додатни је проблем то што и «умеренији део родољубиве струје», како г. Мијатовић себе назива – а нема разлога да му у томе не вјерујемо – несвјесно долази на суштински исту позицију. Тада је нејасно шта би била разлика између Вучићевог «замазивања очију» и прихватљивог «компромиса» за «умерене родољубе». Добити нешто више од «минималне корекције границе у неком сектору», што је, очигледно, «замазујућа» перспектива коју нуди Вучић? Али суштина овакве позиције тада би била само у сљедећем: «Ми бисмо трговали боље од Вучића.» Тешко можемо да замислимо погрешнији став – не рачунајући оне свјесно издајничке.[3]Ако се крене у трговину начелима, нарочито у «радњи» коју држи Запад – изгубићете «капитал» који собом носи начелност (не само морална него и то што је и важеће међународно право «на српској страни»), а добићете мрвице – и «замазане очи» приде. Управо то ради Вучић, додуше по свој прилицине стога што му измичу неки моменти сржи косовског питања, већ зато што је онима који су га, као «преобраћеног» радикала, припустили на власт дужан извјесне услуге...

Да позиција г. Мијатовића, а вјероватно не само његова, конвергира са Вучићевим косовским активностима, више него што би му/им то можда било драго, проистиче из сљедећег закључка:

«И шта ће бити? Ко зна. Уколико буде разума на албанској страни – пристојно разграничење[подвукао Ч. К]би могло да буде могуће. А уколико га буде само на српској (плачљиви Вучић), тада би могло доћи до врло неповољног исхода по Србе односно да Албанци добију све, а Срби...»

Албанци треба да добију скоро све у територијалном смислу, Срби неке мрвице од своје покрајине, при чему би се заузврат и трајно одрекли своје државно-националне постојбине

–А шта Срби, господине Мијатовићу – «Срби не добију ништа»? Па не понавља ли управо Вучић да је срж његове идеје «компромиса» да не може бити ако«Албанци добију све, а Срби ништа», већ – то је наш додатак – Албанци треба да добију скоро све у територијалном смислу, Срби неке мрвице од своје покрајине, при чему би се заузврат и трајно одрекли своје државно-националне постојбине. Зашто би, међутим, Албанци показивали «разум», ако својим неразумним понашањем спрам српских преговарача, било да их представља «плачљиви Вучић» (узгред, не мислим да су Вучићеве гримасе, његова естетска [не]падљивост и слично подобни за коментарисање ујавним текстовима)или неко други, рецимо неки «незаплакани», могу добити све. Тада би из албанског угла било «разумно» бити «неразуман», зар не? «Разум» на српској и «неразум» на албанској страни необично се допуњују, и без сумње воде потпуној албанској побједи.

И, што је још важније,нема «пристојног разграничења» Србије од себе саме, господине Мијатовићу, јер то представља гажење државног достојанства, којим се не тргује, јер не може се остати 20% па ни 50% достојанствен. Све што је мање од 100% – а Вучић нам нуди, колико сазнајемо, у најбољем случају десетопостотни повраћај отете територије (без Газивода, «Трепче», вјероватно и уз давање дијела територије средишње Србије), те, сљедствено, десетопостотно «достојанство» – заправо је равно нули. Шта је у оваквим стварима исправно то нам говоре начела и оријентисање спрам њих, а не «магле» попут «Србија неће бити понижена» или «разграничење» мора бити «пристојно». Биће понижена ако не буде бранила своју цјеловитост, тј. ако буде пристала на било какво (само)разграничење.У практичној изведби споразума с Албанцима могло би се, евентуално, и ако баш нема друге, тј. ако би нас алтернатива очигледно и непосредно могла скупо стајати, негдје, «на ситно», одступити од онога што је недвосмислено исправно, али то се не смије учинити гажењем унапријед принципијелне позиције и стратегије при формулисања сопственог становишта према питању окупираног КиМ.

Која је разлика између Вучића и онога што предлаже г. Мијатовић? То што потоњи мисли да би боље трговао са нашим противницима српском државно-идентитетском дједовином?

Која је разлика између Вучића и онога што предлаже г. Мијатовић? То што потоњи мисли да би боље трговао са нашим противницима српском државно-идентитетском дједовином? Принципијелне разлике, дакле, нема, а питање је да ли би г. Мијатовић, или они који мисле као он, на Вучићевом мјесту, и на оваквим основама, изборили нешто више. То није персонално, већ принципијелно питање – трговина државно територијом је не само правно и морално недопустива него је у условима у којима се налазимо чак и прагматички посматрано врло штетна. Ако мислите да је таква трговина допустива, онда не ометајте Вучића у «унутрашњемдијалогу», пустите га да заврши посао – он сада свакако много више од свих, па и од «умерених родољуба»,има искуства у шибицарењу државом, народом и идентитетом.

Зар нијесмо ништа научили од погрешних покушаја трговине слабијега који има у рукама адут начела, са много јачима од себе? Када је Милошевић одустао од Словеније, на Западу је то протумачено да он хоће тзв. «велику Србију», и тада су одлучили да бране «територијални интегритет» нелегитимних Брозових унутрашњих граница, са за нас познатим исходима...

Узгред, с вучићевско-мијатовићевским «реализмом», који потцјењује своје позицију, а прецјењује противничку, односно преувличава тежину моћи, а умањује вриједност исправнога и морално обавезнога у стварности,  тешко да бисмо у прошлости извојевали иједну побједу. У ствари, вјероватно не бисмо ни опстали, већ бисмо били претопљени у нешто друго, уз колективнусвијест коју не би свакодневно «жуљао» етос слободе. А таквих етноса и ентитета има подоста – довољно је само да осврнемо око себе. Да смо били овакви «реалисти» 1389, 1804, 1815, 1914 и, не заборавимо, 1999. – једноставно више не бисмо постојали као политички народ, чак вјероватно ни биолошки, ако се под постојањем не рачуна бесловјесна биомаса, што од нас вјероватно желе да направе одређени кругови на Западу, преко својих овдашњих, радикалних проевро-атлантских «оруђа која (свашта) говоре» (не мислим овдје на г. Мијатовића, да не буде никакве забуне). Друга је ствар зашто су од нас стално тражени подвизи какви од других нијесу, и какви би мало ко успио да изведе – зарад голога опстанка.

Шта је заправо позадина оваквога «реализма»? Узгред, господина Мијатовића не познајем, али ми дјелује као некоко оваквом реторикомнамјерноскрива нешто суштински другачије, као што чини Вучић – а то је издаја државе и народа. Но то не искључује да би резултат практичне примјене овакве позиције у пракси могао бити сличан интенције Вучићеве косовске политике. По свему судећи, Мијатовић има једну заједничку премису с Вучићем и Дачићем: увјерење да Запад неће никад повући признање Косова. Врло могуће. Некоме ће ово звучати дрско, али на ово се може, штавише мора, узвратити једноставно: Па шта? Да ли је намјера САД и Британије да држе једно поље, Косово и Метохију, на глобалној «шаховској плочи», да ли је намјера Њемачке да и даље ради на испуњавању кајзеровско-хитлеровског насљеђа у Југоисточној Европи важнија и тежа од намјере једног старог европског историјског народа да уопште опстане? Ако они одустану од КиМ, тј. ако им се у томе «припомогне», можда ће у том тренутку они бити само мало мање моћни. А ако ми одустанемо од КиМ – одустали смо од себе, чиме бисмо бесповратно кренули путем који би се завршио нашим нестанком.

Ми можемо бити они Срби који јесмо и без КиМ у фактичком саставу РС, али то не можемо остати без губитка свог историјског идентитета, чак можда и могућности да опстанемо у повијести, уколико се – и у себи и пред свима – одрекнемо оне земље и онога догађаја који су нам дали потоње памћење и потоњи идентитет.

Ништа, осим голога опстанка, не смије да нам до даљњега буде важније од реинтеграције Косова и Метохије устварноправни систем Србије. Коначно, враћање КиМ јесте питање опстанка, јер ми смо постали Срби какви и данас јесмо – или би то требало да будемо – с појавом косовске (завјетне) самосвијести, и то бијасмо све док сањасмо себе опет на Косову. Ми можемо бити они Срби који јесмо и без КиМ у фактичком саставу РС, али то не можемо остати без губитка свог историјског идентитета, чак можда и могућности да опстанемо у повијести, уколико се – и у себи и пред свима – одрекнемо оне земље и онога догађаја који су нам дали потоње памћење и потоњи идентитет.

И уосталом, уопште нам није потребна «пропаст Запада» да бисмо помакли њихову ОВК-фигуру са нашега Косова-поља. Када се прича о оваквим темама ваља се сјетити своје прошлости. Да ли је било «реално» да ће Турци сами отићи са српске земље, гдје су незвано почели да долазе од XIV стољећа. Да ли је Запад „одобрио“ Први српски и да ли му се радовао? Не, нипошто. Једина сила која га је поздравила и која га је вишеструко подржавала, била је, да опросте српски европејци – Русија. Да ли је свима на Западу одговарао Балкански савез којим је 1912. Турска готово истјерана из Европе? Моћним Аустроугарима и Њемцима свакако није, али то се ипак десило. Да ли је Запад сада подједнако моћан као 1999? Питајте Кримљане и Сиријце.

Чему призивање «јуначке» прошлости када је «прошло вријеме ратова», када «више нико не жели ратове», узвратиће, хипотетички, изиритирани српски европејац (не и г. Мијатовић?)? 1991, када су Хрвати изазвали рат у Хрватској, 1992. муслимани и Хрвати у Босни и Херцеговини, и 1998. када су то учинили Албанци на КиМ, нијесу толико далеко иза нас. Нијесам сигуран да се у Сарајеву и Загребу никоме не би ратовало када би им се са Запада дао миг да војно ликвидирају Републику Српску, а о том сценарију се не говори од јуче. Шта бисмо у Србији тада радили – употребили овлашћења земље-јемца Дејтонског споразума, помогли својим, сходно Дејтону, разоружаним сународницима преко Дрине, или бисмо гордо узвикнули: «Прошло је време ратова!»

Подука за оно што треба да радимо сада лежи у нашој прошлости, ако будемо знали да је ишчитивамо. Друга је ствар ако неко сматра да ми, послије «лоботомије» југословенства у ХХ стољећу, можда више нијесмо морално-идентитетски исти народ какви су били некадашњи Срби, који су стајали на бранику правде, слободе и опстанка. Можда је то тако – мада сам сигуран да и даље има пуно Срба који нијесу уподобљени овој истини и које би било стид и за оне који су јој уподобљени и за себе саме; али тада нам можда, да још једном нагласимо, нема ни спаса нити опстанка. Надам се да ће «поштени» српски европејац, тј. онајкоји није србофоб икојем савјест не ради на погон страних фондова, моћи да прихвати да има Срба који, ето, не би да их нестане, и који би учинили све што могу – насупрот пријетњама споља и неслагањима и ометањима изнутра – да очувају опстанак сопственог народа.

Нејасно је такође зашто у хипотетичко-ироничнни сценариј «пропасти Запада», посебно у Југоисточној Европи, укључивати Кинезе, а Ковић је само поменуо ноторну чињеницу да живимо у времену када се мијења однос геополитичких снага. Има ли нека ближа и заинтересованија сила, или је неко трајно фасциниран вишком премоћи Запада из деведесетих, што нам се тако изобијало о главу, и немоћи Русије у истом раздобљу? Но сада више није тако. Уосталом, као што рекох – питајте Кримљане, Сиријце и становнике Донбаса, слободног од украјинске фашистичке чизме. «Није мало, мада ни превише», што би рекао г. Мијатовић. А могло би бити још више, ако Запад/САД наставе с неразумном инерцијом вођења авантуристичке политике унилатералног интервенционизма, као да су деведесете, и као да више нема ко да се супротстави њиховој безочности. У сва три поменута случаја, уз помоћ контрареакције Русије настајало је ново фактичко стање, другачије од онога које су пројектовали амерички интервенционисти. Истина, то свакако није «пропаст Запада», али Сиријцима Кримљанима и Донбашанима – доста. Ни нама Србима не треба више – само да «останемо «едан на један» с побуњеним Албанцима на КиМ. Ми не можемо себи скинути с врата Запад, ни када је ријеч о КиМ, али Русија може, ако ми будемо неодустајно настојали на враћању своје окупиране земље, и ако будемо имали искрен став према самој Русији. А тада ће косовскометохијски Албанци преговарати, осим ако не желе реинтеграцију у уставноправни систем Србије другачије до «милом».

Ствари су када је ријеч о КиМ заправо необично једноставне. Највеће зло којем може бити изложена једна земље јесте отимање територије и уништавање становништва. Запад нам отима територију КиМ, с које је, преко својег албанског оруђа на терену, отјерао већину Срба. Из тога може да се изведе само један закључак: Запад, или онај његов дио који у томе учествује (не и, рецимо, Шпанија), све док у томе учествује – нама је НЕПРИЈАТЕЉ. Зато мјера цјелокупне наше спољње политике убудуће и убудуће треба бити однос страних земаља према проблему КиМ, највећем проблему и највишем приоритету Србије. Као што су нам непријатељи главни покровитељи отмице КиМ, тако савезници треба да нам буду они који су не само противе тој нечасној отимачини него који ће бити вољни да нам помогну да вратимо КиМ. То свакако није Кина, али то може бити Русија, ако се ослободимо од бриселских мантри, које нам не слабе само позицију на КиМ него и на читавом подручју бивше Југославије, гдје је разбијањем југословенске државе отворено акутно српско питање.

Русија нам, наравно, не може вратити КиМ, не може то учинити за нас, али нам може помоћи да ми то учинимо; не тако што ће она постати моћнија од цијелога Запада. Али, дозволићете, ни Србија и Црна Гора нијесу биле моћније од Германа 1912, па ипак су ослободиле стару Србију и Македонију. Не заборавимо, Рашка ће увијек бити ближа Косовској Митровици, а Ниш Приштини, него што ће окупирана српска покрајина бити близу и блиска престоницама земаља-покровитеља окупације. То се једног тренутка мора искористити – или за праве преговоре о албанској аутономији унутар Србије, или за оно што слиједи узурпатору туђе земље када не жели преговарати.

У прилогу г. Мијатовића нарочито нас збуњује сљедећи став: «[ј]ер ће резолуција 1244, како сада иде, отићи у заборав чак и поред званичног Путиновог става у њену корист. Јер, иза става о 1244 никада није стајао неки разуман план.» А како то «сада иде»? Мислите ли, г. Мијатовићу, на удружено западњачко-албанско-вучићевско игнорисање Резолуције 1244 (Вучић ју је чак у више наврата и лажно представљао и тумачио) срачунато на коначно рјешење косовског питања у виду неповратног признања отететог дијела српске територије као самосталне државе? Ако и мидопустимо да, тобоже, «тако иде» с Резолуцијом 1244, онда ће тако и отићи КиМ. Пошто нам је то једини оппипљиви међународноправни «адут», башми бисмо морали да непрекидно помињемо Резолуцију 1244 – чак и да Русија ћути о њој, а срећом све у тзв. «међународној заједници» почесто подсјећа на њу, вјероватно и са неком стратешком намјером – свакако због својих интереса, али то нам иде у прилог, зар не? Нејасно је како је Путиново инсистирање на Резолуција 1244 доказ за то да она неминовно иде у заборав – осим ако то није стога што је «јасно» да је Русија неповратно «пропала», као што је подједнако «јасно» да Запад никада неће изгубити свемоћ?

Оквир за такав компромис је дат – а то је да Покрајина мора остати у саставу СРЈ, односно Србије. То је резултат јуначке одбране из 1999, захваљујући којој је Русија могла да убаци неке важне одредбе у Резолуцију 1244

На концу, не слажемо се са тврдњом да иза Резолуције1244 «никада није стајао неки разуман план». Истина, 1244 је резултат компромиса Запада и Русије у вријеме агресије 1999, и то је највише што су Руси у времену када су као држава били на кољеним могли да изборе за нас пред универзалном међународном организацијом. Из духа и слова Резолуције 1244 проистиче да због фактичке немогућности мирне кохабитације албанске мањине и српске власти с територије покрајине треба привремено удаљити југословенску војску и полицију – не и све органе српске/југословенске власти, па отуд они фамознивојници и полицајци, које НАТО, под маском УН, никада није пустио назад на КиМ – да би се дала прилика да у вјеродостојним преговорима између овлашћених представника албанске мањине и српско-југословенске државе дође до истинског компромиса. Понављамо, оквир за такав компромис је дат – а то је да Покрајина мора остати у саставу СРЈ, односно Србије. То је резултат јуначке одбране из 1999, захваљујући којој је Русија могла да убаци неке важне одредбе у Резолуцију 1244.

Шта се у пракси дешавало? Западу није ни на тренутак на памет падало да поштује ишта од духа и слова Резолуције, не рачунајући онај дио Кумановског споразума, који предвиђа напуштање свих јединица ВЈ и МУП. Пошто СРЈ и РФ нијесу имале инструменте – читати: силу – да на терену приморају «мировњаке» и цивилну мисију УН на поштовање резолуције 1244, ови су све вријеме радили на довршетку онога што су започели с агресијом 1999. – да од Србије отму КиМ. И сада долазимо до кључнога момента. Како Запад, који је од самога почетка defacto преузео полуге моћи УН на КиМ (и то је резултат асиметричног компромиса Русије и агресорā у СБ 1999), 20 година избјегава спровођење одредаба Резолуције, и како је то раздобље дало више него довољно времена да се започну и заврше преговори унутар њоме предвиђених оквира, те како су у међувремену албански побуњеници драстично погазили њене одредбе проглашењем независности од матичне државе, уз подршку земаља-агресора, то Србија може сматрати да ни код Албанаца нити код Запада не постоји никаква воља за преговорима о албанској аутономији унутар Србије, у међународноправно утврђеном оквиру. Но како дотична резолуција и даље јамчи неодвојивост КиМ од Србије, Србија треба да

1. прогласи окупацију КиМ,

2. сачека повољне међународне прилике да би овлашћене представнике косовскометохијских Албанаца довела за преговарачки сто, под поменутим условима

3. уколико не буде могуће осигурати сагласност Албанаца из покрајине за преговоре под тим условима – оружаном силом реинтегрисати КиМ у уставновправни систем Републике Србије.

Прву ствар треба урадити одмах, тј. то је требало урадити чим су одметничке власти са КиМ прогласиле независност, послије чега је усљедило признавање од стране западњачких држава. Што се тиче других двију тачака, на испуњавање услова за њих треба чекати, односно даноноћно радити, стављајући до знања земљама-агресорима, које су покровитељи лажне независности КиМ, да ће Србија чекати колико год буде требало и несумњиво дочекати свој тренутак. Политички и војни покровитељ оваквих настојања Србије била би Русија. На тај начин Србија би била осигурана од евентуалног понављања агресије и од гушења санкцијама, као деведесетих.

Узгред, питање је да ли би Западу било свеједно када би окрњена Србија остала не само неинтегрисана у његове политичко-безбједносне планове и структуре него и када би се испоставила као зона отвореног руског утицаја, први пут откад ова води активну политику у Југоисточној Европи, а то је још од доба Петра Великога. Косова и Метохија, њихов повратак, мора, дакле, бити мјера наше спољње политике и у будућности – и према непријатељима и према савезницима/савезнику.

«А када би ово могло да се деси?»–већ чујемо нестрпљиви приговор српског европејца, с нескривени призвуком малициозности у гласу? То нико не може знати. Али оно што сигурно знамо – ако КиМ не будемо тражили натраг и радили све што можемо да га вратимо, сигурно га нећемо вратити. Исто тако, они који који га отимају, скупа с онима који ту отмицу подржавају, неће бити у прилици да довијека силом одржавају у животу то што је створено противно праву, али и супротно повијесном памћењу, а најпослије и моралу. Тај повољан тренутак за реинтегрисање КиМ, било путем преговора, што је идеално, или на други начин, што би било болније по обје стране, али неминовно, будући да је и морално обавезно – може наступити и за неколико година, неколико десетина година, или још касније. Због већ одавно установљеног «убрзавања повијести», као и због растућег опадања свемоћи политике америчког унилатерализма, тај тренутак може куцнути и прије него сада уопште можемо претпоставити. Уосталом, није ли журба албанских побуњених, Запада и њиховог локалног гаулајтера Вучића управо посљедица сазнања о све видљивијем губитку геополитичких позиција?

Но у сваком случају, како год стајале ствари с питањем перспективе повољног разрјешења питања КиМ, оно што сигурно не смијемо да чинимо јесте да апсолутизујемосадашњи тренутак, и да сматрамо трагичним ако сада не разријешимо тај проблем, већ оставимо неким наредним нараштајима на то да уради на начин «како Бог заповиједа». Повијест ће се збивати и послије нашега времена, што не треба да заборавимо када скоројевићки апсолутизујемо Овдје и Сада. Као што сам једном негдје већ рекао, будући нараштаји нам можда неће бити захвални ако не ријешимо косовско питање како треба, али ће нас сигурно проклињати ако им својом компромисерском брзоплетошћу компромитујемо могућност да то они учине.

Господо заговорници велеиздаје, ако једнога дана преко 50% грађана Србије буде за издају КиМ, а не само 20% (чак и мање, јер овај постотак обухвата и неодлучне) – као сада, слободно тада потписујте шта вам је воља, ако тада још уопште буде српске државе

Ако по сваку цијену будемо тражили «рјешење» у овоме времену када нама непријатељски Запад још довољно чврсто држи своје позиције у Југоисточној Европи, оно ће бити не само за нас неповољно него и тешко поправљиво. Ако будемо довољно сачекали, сигурно ће се појавити прилика за повољно рјешење. То би један историјски народ, у лику своје интелигенције, морао знати. А дотад? «Како ћемо дотад живјети?», пита се српски европејац. Тако да политички, економски и у сваком за опстанак и добробит ове земље релевантном смислу што мање зависимо од оних који нам отимају КиМ.

У крајњој линији, да себи дозволимо јеретичке ријечи, ако би предаја КиМ била чин националне велеиздаје, а у то нема сумње, зашто је тако хитно да се она почини баш сада? Господо заговорници велеиздаје, ако једнога дана преко 50% грађана Србије буде за издају КиМ, а не само 20% (чак и мање, јер овај постотак обухвата и неодлучне) – као сада, слободно тада потписујте шта вам је воља, ако тада још уопште буде српске државе. А док се то не деси, а надамо се и вјерујемо да неће, ваља чекати, водити нормално и просперитетно личну и државну егзистенцију, знајући да ће доћи час, као што је чинила Србија у XIX, развијајући се и напредујући, не заборављајући ниједнога тренутка на свој дуг према поробљеним сународницима у Нишу, Приштини, Скопљу.... Рад за будућност и промишљање и дјелање из предања, тј. „економија“ и „традиција“ – како нас, видимо, учи наша не тако давна прошлост – не морају се искључивати.

Догодине – упамет, и на концу свакако у Призрену!

 


[1]https://srbijasvet.wordpress.com/2019/02/19/%D1%8D0%B0/

[2] О томе видјети више у нашем тексту:

http://www.nspm.rs/hronika/caslav-kca-kka-na-raso-zti-oraz.html

[3] Да, ријеч «издаја» и даље има значење и смисао, јер ако се могу издати брат, пријатељ, супруга, може, ваљда, и држава и народ – осим ако неко не тврди да су то измаштани ентитети, ваљда стога што се не могу опипати – једнако као ни част, достојанство, сјећање, и остале «тричарије», до којих држе и радикални индивидуалисти.

Аутор је професор Факултета политичких наука у Београду

Видети још:

Бошко Мијатовић:  Разграничење са Албанцима? Да, али не на Вучићев начин

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер