Модерни Србин одабрао је кукавичку линију мањег отпора и њиме је завладао дух предаје маскиран у разне илузије које га варају да је скок из свакодневице у обећану земљу близу. А наша једина реална Обећана земља је Србија и за њен опстанак и напредак ваља се много помучити, нарадити и жртвовати.

Предлог војвођанског статута открива двоструки сукоб: Београда и мондијалистичких центара, те локалних паша и субаша из Новог Сада са владајућом елитом у Београду. Војвођански случај истовремено је и локални и међународни.

Аутономију треба ослободити политичког капиталисања и манипулације. Војвођанству треба прићи као унутрашњем потенцијалу Србије који у комбинацији српског идентитета и вековног средње-европског искуства може користити развоју Србије.

Нико не истражује какве су праве, засад скривене намере САД у односу на српске просторе, а оне лако могу бити везане баш за енергетске токове. Рецимо, да се преузимањем целог Косова и утапањем Републике Српске у унитарну муслиманску Босну отвори пут исламским земљама.

Истина о неуспеху једног мегапројекта у постпетооктобарској Србији коинцидира са истим таквим неуспехом с којим се суочавају средњоевропске и источноевропске земље у транзицији, а важније, са неуспехом истог пројекта у чланицама ЕУ, па и у САД.

Без организованог деловања против монополиста нашег медијског, економског и политичког живота, било каква друштвена промена у Србији није могућа. Зато је развој алтернативних асоцијација, ненаслоњених на стране амбасаде, једини могући одговор.

Пропаст атинске независности није почео са поразом код Херонеје, већ са заборавом хероја палих у тој бици. Тако ни Србија није изгубила Косово 1999, ни 2008, али ће га изгубити када заборави своје хероје са Паштрика, своје погинуле пилоте и своју пострадалу децу.

Пре или касније Срби, Арбанаси и Хрвати ће се разграничити. Као и многе друге балканске послове, ни овај неће моћи да обаве сами. Отуда се неизбежно намеће питање: који је реалполитички домет хрватског и албанског геноцида? Да ли ови народи имају аутентичну државну идеју? 

На Берлинском конресу 1878, Кнежевина Србија (и Црна Гора) добила је међународно признање, али и један зли историјски усуд. Наиме, граница нове кнежевине није излазила на море. То је почетак сталног тражење начина, да се ако не директно, оно барем посредно оствари излаз на море.

Много пута је понављана изрека Саве Немањића да је „Србија исток-западу, а запад-истоку“. Превише се везујући за велике силе са Запада или Истока, српска политичка елита заправо је дозвољавала другим државама да се баве нашим унутрашњим питањима.