Moderni Srbin odabrao je kukavičku liniju manjeg otpora i njime je zavladao duh predaje maskiran u razne iluzije koje ga varaju da je skok iz svakodnevice u obećanu zemlju blizu. A naša jedina realna Obećana zemlja je Srbija i za njen opstanak i napredak valja se mnogo pomučiti, naraditi i žrtvovati.

Predlog vojvođanskog statuta otkriva dvostruki sukob: Beograda i mondijalističkih centara, te lokalnih paša i subaša iz Novog Sada sa vladajućom elitom u Beogradu. Vojvođanski slučaj istovremeno je i lokalni i međunarodni.

Autonomiju treba osloboditi političkog kapitalisanja i manipulacije. Vojvođanstvu treba prići kao unutrašnjem potencijalu Srbije koji u kombinaciji srpskog identiteta i vekovnog srednje-evropskog iskustva može koristiti razvoju Srbije.

Niko ne istražuje kakve su prave, zasad skrivene namere SAD u odnosu na srpske prostore, a one lako mogu biti vezane baš za energetske tokove. Recimo, da se preuzimanjem celog Kosova i utapanjem Republike Srpske u unitarnu muslimansku Bosnu otvori put islamskim zemljama.

Istina o neuspehu jednog megaprojekta u postpetooktobarskoj Srbiji koincidira sa istim takvim neuspehom s kojim se suočavaju srednjoevropske i istočnoevropske zemlje u tranziciji, a važnije, sa neuspehom istog projekta u članicama EU, pa i u SAD.

Bez organizovanog delovanja protiv monopolista našeg medijskog, ekonomskog i političkog života, bilo kakva društvena promena u Srbiji nije moguća. Zato je razvoj alternativnih asocijacija, nenaslonjenih na strane ambasade, jedini mogući odgovor.

Propast atinske nezavisnosti nije počeo sa porazom kod Heroneje, već sa zaboravom heroja palih u toj bici. Tako ni Srbija nije izgubila Kosovo 1999, ni 2008, ali će ga izgubiti kada zaboravi svoje heroje sa Paštrika, svoje poginule pilote i svoju postradalu decu.

Pre ili kasnije Srbi, Arbanasi i Hrvati će se razgraničiti. Kao i mnoge druge balkanske poslove, ni ovaj neće moći da obave sami. Otuda se neizbežno nameće pitanje: koji je realpolitički domet hrvatskog i albanskog genocida? Da li ovi narodi imaju autentičnu državnu ideju? 

Na Berlinskom konresu 1878, Kneževina Srbija (i Crna Gora) dobila je međunarodno priznanje, ali i jedan zli istorijski usud. Naime, granica nove kneževine nije izlazila na more. To je početak stalnog traženje načina, da se ako ne direktno, ono barem posredno ostvari izlaz na more.

Mnogo puta je ponavljana izreka Save Nemanjića da je „Srbija istok-zapadu, a zapad-istoku“. Previše se vezujući za velike sile sa Zapada ili Istoka, srpska politička elita zapravo je dozvoljavala drugim državama da se bave našim unutrašnjim pitanjima.