Bez žrtvovanja nema postignuća

Nacionalni program je odgovor na pretnje spolja ili iznutra, pokušaj da se osnaži narodno telo i ojača identitet. Srpski narod ima prilično ukorenjenu svest o sebi, svestan je svojih istorijskih vrednosti, sa kontinuitetom narodnog života od preko hiljadu godina, nažalost ne i samostalnog državnog života koji je imao velike prekide - kaže mr Miroslav Ivanović, stručni savetnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

Ako govorimo sa stanovišta politike ideala i megatrendova, možemo reći da se nalazimo u središtu svetskog procesa, a najkraće ga opisati – kao pohod Zapada prema ostatku sveta. Zbog različitih uzroka kako s polja, tako i iznutra, proces raspada bivše zajedničke zemlje, Jugoslavije, bio je naročito surov, a srpski narod je najgore prošao od svih naroda bivše zajedničke države. U takvoj situaciji mi smo potpali pod gotovo potpunu kontrolu Zapada, nezavisnost zemlje je na vrlo niskom nivou. Kao glavni politički ideal proglašava se ulazak u Evropsku uniju kao panaceja, kao uslov za rešenje svih naših problema. Žalosna je činjenica da o ovome postoji gotovo potpuni politički konsenzus, ni jedna ozbiljna politička snaga ovo ne dovodi u pitanje. Pri tome, treba imati u vidu da niko od naših evroentuzijasta nije naveo ni jedan valjan razlog zašto bismo mi uopšte ulazili u EU. Nije bilo nikakvog političkog pritiska iznutra da se tamo ide, narod nije izašao na ulice da protestuje i traži priključenje toj novoj imperiji. Očigledno pritisci postoje samo od strane Zapada, to jest EU i SAD. Politički sistem demokratske republike nam je nametnut kao jedino mogućno rešenje, mada je demokratija u ovom periodu za nas izuzetno štetan oblik vladavine, a jedan razuman totalitarni sistem bi bio mnogo prigodniji za izlaz iz nagomilanih problema. Dopustiv ekonomski model je liberalni kapitalizam, u ovom trenutku vrlo štetan po nas. Unutar tog modela gotovo je dovršena privatizacija svih državnih preduzeća i mnogih makro-sistema što je samo maska za pljačku i otimačinu. Sva opštenarodna imovina prešla je u ruke zapadnih i nekolicine domaćih tajkuna, a sav profit se odliva van zemlje ili ide na kupovinu besmislenog luksuza kao što su vile, jahte, skupi automobili, privatni avioni itd. Sve ovo je posledica okupacije koja koja ima novu formu i zato se kao takva ne primećuje – kaže Miroslav Ivanović, komentarišući trenutne okolnosti u Srbiji.

Koliko su u novonastalim ekonomskim prilikama, koje sa sobom nosi talas svetske krize naši stručnjaci sposobni da zemlju i narod što bezbolnije izvedu iz privredne agonije? Ili je izlaz ono što oni sada čine – u novim zaduživanjima?

– Nije potrebno biti ekonomista da bi se shvatili globalni problemi, čak je bolje i ne biti to. Unutar ovog modela uloga države je ograničena i koliko vidimo, povlače se samo standardni potezi, uglavnom vezani za finansije. Sve to se radi isključivo po nalogu i savetima sa Zapada. Kao što je poznato iz istorije privrednog života, velike krize iz tridesetih godina XX veka rešavane su sasvim drugačije, kako u SAD, tako i u Nemačkoj. Šta će sada uraditi velike zemlje, videćemo. Srećna okolnost za nas je što smo zakasnili sa uključivanjem u zapadnu zajednicu. Mađarska je to učinila ranije, te joj je potrebno fantastičnih 40 milijardi dolara da izbegne bankrot, ali to će plaćati decenijama buduće generacije Mađara. Sigurno je da će se pribeći novim zaduživanjima, a sa sadašnjim političkim establišmentom drugo rešenje nije ni moguće – oni samo ispunjavaju naloge Zapada. Pesimista sam, još decenijama će trajati stanje permanentne krize. Postavlja se pitanje, kakav je to uspeh tranzicije ako ćemo najmanje pola veka živeti u stanju nestabilnosti, prihoda koji po bruto-nacionalnom proizvodu ne mogu da dostignu zlatne godine socijalizma, te zaoštrenog raslojavanja i osiromašenja znatnijeg dela naroda?

Nakon mnogo komplikacija realizovan je deo protokola dveju vlada, srpske i ruske, o gasnom i naftnom aranžmanu. Postoji li opasnost da to neko pokuša da osujeti?

– Smatram da će takvih pokušaja biti, no, oni će slabiti ako te zajedničke kompanije počnu dobro da rade. Međutim, razni akteri sa Zapada će stalno pokušavati da se domognu vlasništva nad naftnim i gasnim sektorom. U tom smislu će biti pojačani napori da se domognu i dela koji pripada našoj zemlji. Nije nezamislivo da neka buduća prozapadna vlada menja propise, zakone, odluke, ne bi li omogućila svojim zapadnim mentorima da se domognu makar dela kolača, jer energetika je ključna u svakom pogledu, od strateškog do komercijalnog. Još uvek se ne može sa sigurnošću reći da će zacrtani protokoli biti realizovani.

Koliko je za Srbiju važan gasovod Južni tok?

– Ovaj gasovod je od ključne važnosti za nas. Gas je energent budućnosti za 21. vek i bez njega se ne može zamisliti funkcionisanje industrije, grejanje, a takođe će biti i preovlađujući energent u transportu. Cene gasa će rasti s potražnjom, a mi ćemo ga manje plaćati ako ne bude dolazio preko Mađarske i Ukrajine. Osim toga, fizička činjenica postojanja takvog gasovoda biće važan faktor u poželjnom oslobađanju od zapadne okupacije. To je geostrateško pitanje i zato Zapad s netrpeljivošću gleda na ovaj gasovod. Doduše, tu ne postoji potpuno jedinstvo Zapada što je olakšavajuća činjenica.

Srbija više od 15 godina prolazi kroz veliku krizu. Nije li jedan od razloga, sem teških spoljnopolitičkih okolnosti i kosmetskog problema, nepostojanje nacionalnog programa?

– Čak i kada bi postojao neki nacionalni program, postavlja se pitanje da li je vladajuća elita spremna da ga sprovodi i da li je on uopšte ostvariv u pomenutim okolnostima. Razlozi naše krize su višestruki, na jedne se može uticati, na druge ne. Mogućnost da poboljšamo situaciju podrazumeva nacionalno svesnu elitu, koja bi se u svakom momentu zalagala za najbolje interese vlastitog naroda. Ono što se događa poslednje decenije jeste delovanje političkih rukovodstava koje se kreće od konfuzije i pasivnosti – do otvorenog delovanja u interesu drugih država ili interesnih grupa. Kosmetski problem svakako oduzima mnogo energije, ali borba da se Kosovo i Metohija sačuvaju kao neodvojivi deo Srbije – nema cene!

Šta znači postojanje nacionalnog programa? Da li je to jedan dokument ili zbirka dokumenata koji bi fiksirali neke ciljeve državnog, narodnog života? Da li je takav dokument javni ili tajni? Ili je delimično javan, a delimično tajan? Koliko je meni poznato takvog dokumenta nema, a nije ga ni moglo biti s obzirom da je nova Srbija mlada tvorevina od svega nekoliko godina. Međutim, postojanje nacionalne strategije koju bi provodile sve vlade, bez obzira na tekuće promene jeste privilegija stabilnih država. S obzirom na velike istorijske promene koje smo preživeli tokom poslednjih pola veka mi se nalazimo, u tom smislu, na početku.

Šta je prema Vašem mišljenju nacionalni plan?

– Nacionalni plan jeste strategija jedne države. Velim države, a ne naroda, jer samo država može efikasno sprovoditi određene mere. Narod može samo spontano da reaguje na određene istorijske situacije, ali to nije ni dovoljno, ni efikasno. Osim toga, kako je to formulisao Ortega i Gaset – kada mase ulaze u politiku, one to čine nasilno. Takva spontana kretanja naroda nisu nikada efektivna ako nisu praćena instrumentalizacijom od strane manjine. Nacionalni plan trebalo bi, dakle, da realizuje država preko svojih institucija. On može da obuhvata kako političke ciljeve, međunarodne odnose, strategiju ekonomskog razvoja, naučnog razvoja, kulturnu politiku, tako i sve druge globalne sfere opštenarodnog života. Neka kvintesencija teoretisanja obično se koncetriše u nekakvim institutima za «srateška istraživanja» i sličnim ustanovama, iz kojih se regrutuju budući državnici, ili češće, njihovi savetnici. Nekada se takve formalne i neformalne grupe formirju i na referentnim fakultetima. Svega toga kod nas nema, barem u nekoj čvršćoj formi. Sada takve procese pokušava da organizuje i usmerava strana, zapadna agentura. Koristi se upliv na fakultete, formiraju se razne nevladine organizacije, dodeljuju se stipendije za studijske i druge boravke na Zapadu, razna udruženja za međunarodnu saradnju. Rečju, naš nacionalni program je njihov nacionalni program! Već sama činjenica da su mnogi visoki državni funkcioneri ljudi koji su izvesno vreme živeli na Zapadu, a potom se vratili i volšebno zauzeli najviše položaje – izaziva podozrenje. Ko postavlja te ljude na tako visoke položaje, sa kojim ciljevima i za čije interese?!

Da li je Srbija nekada imala «dokument» koji bi se mogao nazvati nacionalnim programom?

– Srbija je, tu i tamo, imala poneki dokument poput Garašaninovog „Načertanija”, ali takvi dokumenti se mistifikuju naročito u propagandi protiv nas. Diže se bespotrebno mnogo buke. Dokumenti poput „Načertanija” su zastareli i mogu da služe samo kao inspiracija. Pojava „Memoranduma” SANU imala je u novije vreme isti mistifikatorski karakter u propagandi Zapada protiv nas. Čak se i u Haškom sudu stalno i opsesivno priča o tome kao da je reč o nekom tajnom planu maltene za osvajanje sveta! Da nije tužno, bilo bi smešno. Međutim, Srbija je, pred Prvi svetski rat i posle njega, imala neku čvršću strategiju, što je i dovelo do ostvarenja pozitivnih nacionalnih ciljeva, nažalost uz velike gubitke u ljudstvu. Mora se imati u vidu da su žrtve često nužne. Danas bi svi hteli da se besplatno ostvare najveća dostignuća, i to bez ijedne žrtve, što je nemoguće.

Zašto se malo govori o nacionalnoj strategiji?

– U poslednjoj deceniji uopšte se izbegava reč nacionalno. U prihvaćenoj ideologiji zapadnjaštva nema mesta za naciju, govori se o čovečanstvu, građanima, o svemu, samo ne o naciji. Još manje o nekom nacionalnom programu. Budući da je sadašnja politička elita proklamovala kao jedini i krajnji cilj ulazak u EU, tu nema mesta za nacionalni plan. Takva elita ga neće ni formulisati. Uostalom, trebalo bi da reč „elita” pisati pod navodnicima, jer oni koji danas vode zemlju jesu uglavnom obični mediokriteti koji ispunjavaju naloge Zapada. Čak im po svim ministarstvima sede kojekakvi strani savetnici, što je samo maska za obične špijune i agente uticaja. Ovi poslednji imaju zadatak da usmere državne odluke u, za njih poželjnom smeru. Koji bi to stranci govorili i radili na ostvarenju našeg nacionalnog plana?

Ko snosi krivicu što ispunjavamo naloge moćnih koji se, inače, drže sopstvenog programa?

– Krivci su oni koji su preuzeli političko vođenje zemlje. Kriva je i intelektualna elita koja je listom odnarođena, evropeizovana, potkupljena, zadojena neprijateljskom ideologijom. Krivi su i predstavnici nekih manjina koji rade protiv većinskog naroda sa kojim dele istorijsku sudbinu i „hleb nasušni”. Jedino nije kriv sam narod, kao što neki misle, jer narod je apstrakcija u nekom smislu, narod ne može da formuliše visoke ciljeve. Narod je uvek testo za oblikovanje koje provodi aktivna manjina. Danas je ta aktivna manjina listom instruisana iz centara stranih službi svih vrsta i radi protiv svog naroda. To je činjenica.

Da li je sada kasno govoriti o stvaranju nacionalnog programa?

– Nikad nije kasno za nacionalni program, dokle god jedan narod postoji i ima svest o sebi, o svojoj istorijskoj misiji. Neki narodi su predodređeni za velike poduhvate, a nekima su dodeljeni skromniji zadaci. Kada jedan narod postane ravnodušan prema sebi i sopstvenom identitetu, lako se utapa u moćniju grupu, drugi narod, koji ne mora nužno biti brojniji. U istoriji su mnogi narodi propadali svojom krivicom ili sticajem nesrećnih okolnosti. Nacionalni program je odgovor naroda na pretnje spolja ili iznutra, pokušaj da se osnaži narodno telo i ojača identitet. Ako takav odgovor izostaje, pretnje postaju ozbiljnije. Srpski narod ima prilično ukorenjenu svest o sebi, svestan je svojih istorijskih postignuća i ima kontinuitet narodnog života od preko hiljadu godina, nažalost ne i samostalnog državnog života koji je imao velike prekide. Opasnost da ponovo izgubimo državu i utopimo se u EU ravna je onoj – potpadanja pod Otomansku imperiju. Nacionalni program bi morao sadržavati imperativ očuvanja samostalnosti. Naša aktuelna politika radi upravo suprotno – strasno se srlja u Evropu, to jest u gubitak nacionalne nezavisnosti. Da, što pre je potrebno formulisati nacionalni program, što javno, što tajno, ali sa imperativom ostajanja van EU. No, pitanje je ko će to učiniti?

Često se govori o prvoj i drugoj Srbiji. Postoje li dve Srbije?

– Termin „druga Srbija” smislili su agenti Zapada da bi se, tobože, prikazalo kako ima zdravih snaga u Srbiji, onih koji nisu nacionalisti, šovinisti, ksenofobični, koji su demokrate, zagovornici mira i ljubavi među narodima itd. Pri tome se ogromna većina naroda i elite koja je vodila ovaj narod proglašavaju krivcima za sve ratove i stradanja, koji su se odvijali u poslednje dve decenije. Ide se dotle da se stanje u Srbiji iz poslednje decenije XX veka izjednačava sa Hitlerovim poretkom i javno se traži denacifikacija, utamničavanje i odstranjivanje iz javnog života mnogih ljudi koji su na ovaj ili onaj način bili eksponirani tokom te nesrećne decenije. Ovo je delimično i realizovano. Ovakvo besmisleno preterivanje jeste plod svojevrsnog ideološkog ludila i daleko je od objektivne ocene minulih događaja. Drugu Srbiju čini gomila mediokriteta, ljudi često nedovoljno školovanih, iskompleksiranih svojim društvenim neuspehom, koji su se uključili u javni život sa patološkom željom da postanu važni i poznati. Uključili su se u propagandnu i podrivačku delatnost koju je Zapad provodio protiv srpskog naroda i njegove države (država). Za svoju izdajničku delatnost nagrađeni su ne samo novcem, već i zauzimanjem visokih položaja u državnoj službi, diplomatiji, javnom životu, kulturi. Da bi se stalo na put ovakvoj antinarodnoj delatnosti, potrebno je njihova imena učiniti javnim da bi srpski narod znao kako da se prema njima postavi u odsudnim istorijskim momentima. Nažalost, mogućnosti suzbijanja ove razorne patološke delatnosti sve su manje jer su svi mediji od uticaja, kako privatni, tako i državni, pod kontrolom Zapada.

Takođe se čuju komentari da je izdaja jedan od najstarijih zanata kod nas

– Izdaje i izdajnika uvek je bilo i često se preteruje kada se ta osobina pripisuje našem narodu kao ekskluzivna ili prisutnija nego kod drugih naroda. Na primer, za vreme napada u Drugom svetskom ratu na tadašnji Lenjingrad, nemački avioni su bili navođeni svetlećim raketama iz samog grada od strane nemačkih saradnika. Tako su zapaljena skladišta brašna i šećera što je bio jedan od uzroka velike gladi za vreme blokade. Sigurno su gladovali i mnogi izdajnici zbog toga. S druge strane, ruska obaveštajna služba je vrbovala posle rata agente CIA-e uglavnom za novac. Ono što je začuđujuće kod nas jeste koliko se veliki broj ljudi na visokim položajima stavio u službu neprijatelja. Brojne afere to potkrepljuju, a slučaj Momčila Perišića svakako spada u malobrojne kuriozitete u svetskoj istoriji špijunaže, kada se najviši vojni funkcioner stavlja u službu neprijatelja. Ovo je proveren i dokumentovan slučaj, a nove afere će možda biti još skandaloznije. Za razliku od, na primer, Amerikanaca, koji špijuniraju uglavnom za novac, naši špijuniraju zato što žele da budu najvažniji, zato što mrze svoj narod ili zato što misle da sve najbolje znaju. Ovde svako ima svoje političke poglede za koje misli da su najispravniji, čak i kada iza tih pogleda ne stoji ni jedna pročitana knjiga iz politikologije ili političke filozofije.

Ne čini li Vam se da je intelektualna elita u Srbiji podeljena, čak da ima krajnje suprotstavljene stavove?

– Intelektualna elita jeste podeljena i to na dve grupe: na nacionalno samosvesnu elitu i na pozapadnjačenu kvazielitu. Ovo nije nov proces, on traje u ozbiljnijim razmerama od devetnaestog veka. On nije ni isključivo naš specijalitet. I druga društva širom sveta zahvaćena su ovom podelom, koja se često označava kao podela između tradicionalista i modernista. Stvar je komplikovanija i svagde ima lokalnih osobenosti. Kod nas ova podela još nije proizvela ekstremne posledice kao u Alžiru, na primer. Međutim, ne isključujem ni takav razvoj događaja koji može da rezultira gradskom gerilom, terorističkim akcijama, pa sve do građanskog rata manjih ili većih razmera. Delatnost Čanka i Pajtića u Vojvodini navodi vodu na tu vodenicu. Oni ekstremno provociraju nacionalni sentiment i čak sado-mazohistički uživaju u tome. Nedavno su dobili samo verbalni odgovor na ulicama Novog Sada, srpske Atine. Poznavajući mentalni sklop ovakvih izdajnika sa patološkom strukturom ličnosti i dubokim kompleksima, ovakva upozorenja oni nisu u stanju da ozbiljno shvate. Takve strukture ličnosti često su objekat manipulacije od strane dobro obučenih operativaca stranih službi. Razlozi ovakve duboke podele na dve suprotstavljene grupe generalno su proučeni od strane više autora starijih generacija, kao i kod savremenih autora. Klasično delo koje se ovim bavi jeste knjiga N. Trubeckog, Evropa i čovečanstvo, a od modernih autora možemo pomenuti nedavno preminulog Samjuela Hantingtona i njegovu knjigu Sukob civilizacija. On govori o rascepljenim društvima. Radi se o tome da pozapadnjačena, evropeizovana elita usvaja ekscentrističku tačku gledišta, izmešta svoje „ja” van svog naroda i pokušava da ga smesti u tuđu kulturu, civilizaciju, u ovom slučaju evro-američku. Na taj način oni se suprotstavljaju vlastitom narodu i pokušavaju da ga promene, da ukinu njegov identitet. Jedna manjina se suprotstavlja većini, to je narod unutar naroda, ili „mali narod”, da upotrebimo izraz francuskog istoričara Košena, kojim je opisao manjinu koja je podizala Francusku revoluciju.

Da li Srbija ima dovoljno snage da iznedri intelektualnu elitu koja bi se poduhvatila odgovornog posla kao što je stvaranje pravog nacionalnog plana?

– Srbija već ima takvu elitu, ali ona je neorganizovana, neobjedinjena i podvrgnuta procesu marginalizacije. Ono što treba shvatiti jeste da nacionalni plan nije samo jedan papir, jedan dokument, kao što je to, na primer, bilo već pomenuto Garašaninovo „Načertanije”. Nacionalni program, plan jeste opsežna strategija državnog ustrojstva, kulturne politike, spoljnopolitičkih prioriteta, ekonomskog modela privređivanja ... Da li imamo dovoljno unutrašnje snage teško je reći. Uz to, potrebne su nam i povoljne spoljašnje okolnosti, koje su već dve decenije krajnje nepovoljne. No, istorija je staza uspona i padova. Mnogo što-šta se menja, naši neprijatelji sada ulaze u krizu, ekonomsku i međunarodno-političku. Bude se narodi i države širom sveta, od Južne Amerike do Azije sa Kinom, te Indija, Iran, arapski svet, pa sve do Rusije, našeg glavnog saveznika i zaštitnika. Situacija nije beznadežna, moramo pokazati aktivizam i na svakom koraku, svim sredstvima potiskivati izdajnike, učiniti im život nepodnošljivim među nama tako da rezignirani odu tamo gde je već izmešteno njihovo „ja”.

Šta, u tom smislu, treba da činimo?

– Osnovno je preuzeti u svoje ruke sve poluge državne vlasti. Ovo je nemoguće učiniti unutar demokratije i nametnutog nam modela života. Jedan totalitarni sistem sa jasnim nacionalnim, i šire, evroazijskim usmerenjem bio bi pogodan za uvođenje naroda u normalan način života koji se praktikuje vekovima i koji je dokazao svoju vrednost. Napuštanje svih poroka zapadnog društva, čišćenje jezika od zagađenosti anglicizmima, skromnost umesto pohlepe za materijalnim dobrima, solidarno društvo – spisak je ogroman. Povratak sebi, svojim korenima, svojoj veri, slovenskoj solidarnosti umesto sukoba, ratova i razjedinjenosti.

Šta je prioritet?

– Prioritet je učvrstiti nezavisnost, sklopiti jak savez sa Rusijom i imati dobre odnose sa drugim evroazijskim državama. Pacifikovati okolne državice i vratiti pod jedinstven državni okvir sve srpske zemlje. Ovo je neizbežan proces na koji će, u promenjenim okolnostima, svi dobrovoljno pristati. Ma kako to sada izgledalo neverovatno, to je neizbežno.Osloboditi se tutorstva Zapada i odnose sa njim svesti za početak na trgovačke pod uslovima koji su nama povoljni. Ti odnosi moraju biti ravnopravni. Ovo je moguće samo ako se Zapad odrekne imperijalnih ciljeva, što on nikada neće učiniti dobrovoljno. Međutim, promenjene okolnosti mogle bi ga na to prinuditi, on postaje sve više zavisan od ostatka sveta, te će biti prinuđen na kompromise. Od suštinske je važnosti da mi moramo biti u taboru sa Rusijom i drugim evroazijskim državama, a ne sa Zapadom. To je stoga što je Zapad pokazao da je naš neprijatelj, a u politici je upravo to odlučujuće za demarkaciju na koju stranu ići. Geografski objedinjena, ojačana savezima s prijateljskim zemljama, oslobođena zapadne okupacije, takva Srbija bila bi jedinstvo zemaljske i nebeske Srbije. Ima, dakle, nade za naš narod. Ali, treba osim aktivizma pokazati i strpljenje. Istorijsko vreme se ne meri aršinom ljudskog života.

(Razgovor vodila Biljana Živković)