Ко чини елиту у Србији и где је она на светској лествици одлучивања?

Дубока криза капитализма у корену је хибридног рата елита глобалног и регионалног деловања (евроатлантске, јапанске, руске, турске, кинеске, индијске и др.). У једру трансформације савременог света су глобалне евроатлантске елите састављене од просвештеника, представника англиканске и римокатоличке цркве, езотерика, власника највећих корпорација, челника разних друштава и редова подељени у неколико стотина кланова распоређених на Острву, у Европи и у САД. Након рата неке од данашњих елита изгубиће садашњи статус и предаће активе као накнаду победницима.

Суочени са обимом започетих промена и њиховим последицама питамо се: ко чини елиту у Србији и где је она на светској лествици одлучивања?

Суочени са обимом започетих промена и њиховим последицама питамо се: ко чини елиту у Србији и где је она на светској лествици одлучивања?

Оснивачи и одличници  

Одувек су главна покретачка снага сваке заједнице, државе или царства носиоци духовне власти – најталентованији, најхрабрији и најмудрији људи. Пророци и оснивачи (Христ, Мухамед, Буда) одвајкада тумаче сврхе света и човека, простор и време и успостављају лествицу вредности. Симболишу трајање (хронос), прилику (каирос) те цикличност живота појавом и нестанком идеја које проповедају. Одличнике попут Светог Саве, Марка Аурелија, Александра Невског покреће несебичност, частољубље и окренутост циљевима изван граница личног. На западу одличнике најчеће називају елитом која се од осталих издваја било наслеђеним особинама (дар, порекло, раса) било стеченим (заслуге, имовина, знање, вештине). Европска друштва после Француске револуције све више су се окретала материјалном и губила сакрална знања и митологију те су у круг елите све чешће продирали људи практичних вештина: трговци, банкари, адвокати, инжењери. Ова промена делом је последица слабљења римокатолицизма и бесциљности протестантизма будући да је он настао оспоравањем примата Рима. Одмах уз духовну власт су велики државници и војсковође надахнути делима оснивача и пророка окренути одбрани државе и слободе.

У трећем кругу угледа и моћи су администратори: челници регионалних сила, руководиоци глобалних института (данашњи председници Турске, Бразила, СБ, СЗО, ММФ и сл.), виши персонал тзв. дубоке државе и сл. Још даље, у четвртом кругу су шефови држава без регионалних амбиција (овде беху и српски председници) усредсређени на обнављање мандата и безбедни силазак са политичког трона уз очување имовине, слободе и живота. На самој периферији светске моћи и угледа су трговци, магнати, банкари и шпекуланти, заузети нагомилавањем добара. Они вешто организују људе без посебних талената, неспремне да преузму ризик. Изван сваког одлучивања је широк круг света који трпи и посматра, милијарде људи пуних наде да ће се њихови потомци приближити најугледнијим и најутицајнијим.

Инфокметови 

Од свих група данас су на светској сцени најактивнији дигитални барони окупљени око великих финансијских фондова и корпорација (Блекрок, Фиделити, Мајкрософт, АСМЛ, Мета и сл.). Они су носиоци технолошких иновација и сложно граде Метавасељену ослоњени на инфокметове, нови социјални слој стигао на замену средњој и радничкој класи индустријског и финансијског капитализма. Дигитални барони преузеће првенство од финансијске елите (банке, берзе, осигурања) и преселиће неколико милијарди људи у Метавасељену. Нова економија почиваће на дигиталном новцу и систему друштвених кредита уместо досадашње индустријске привреде засноване на папирном новцу (дуг, кредит) и раније аграрне привреде утемељене на робном еквиваленту (злато, стока). У дигиталној привреди срећемо и атавизме сакупљачке привреде (шкољке, рукотворине и сл.) у облику дигиталних сличица (НФТ - non-fungibletoken).

У вишеконтурном поретку Метавасељене дигитална елита (иноватори и пионири) уживаће у благодетима комунизма заснованом на аутономној организацији платформи и расподели коина и токена. Виша класа задужена за одржавање и унапређење Метавасељене живеће у социјализму. Средња класа уместо америчког сањаће дигитални сан. Нижа класа, уједно и најбројнија (најмање 80% светске популације) живеће у феудализму и робовласништву и већину потреба (путовање, култура, здравствена заштита, образовање) задовољаваће у Метавасељени уз помоћ базног дохотка.

Вредности

Смена економског модела и социјалне структуре доноси нове вредности и митологију. Промена вредносног система утиче на сопство настало стапањем етоса и биолошког. Сопство у Метавасељени обликују платформа и блокчејн. Главни носилац система вредности и митологије је елита и она их преносе из генерације у генерацију причом и примером, угледањем. Столећима утврђиване вредности штите заједницу попут имунитета а свако одступање од њих елита спречава цензуром (имуни одговор). На тај начин заједница се чува од распада а елита од погибије. Главни извор вредности у нас одувек је било православље (вера) и народно предање (митологија). Међутим, развој науке, технике и огромног бирократског апарата у Европи допринео је слабљењу хришћанства те је изгледало да су вера и богати привредни и политички живот одвојени. Ипак, показало се да је закључак Достојевског да се од запада могу примити наука и занати али не и вера пошто је римокатолицизам Бога с неба спустио на земљу био пророчки.

Атеизација више и средње класе у европским земљама на нас се проширила пре 100-150 година. Савремене генерације стасале у транзиционој Србији (1990-2012) не угледају се на људе који разумеју и практикују част, реч, стид, сој јер су све ређи. Породица је мање школа живота а више логистички центар задужен за избор здраве хране, тренинге, транспорт, путовања, моду, без духовне хране. Млади и радознали људи остављени себи угледају се на вршњаке а сви заједно окрећу се вредностима које могу да преузму из дигиталног миљеа испуњеног опсенама. Вертикални пренос знања угледањем (прадеда-деда-отац) замењује хоризонтални, мрежни (нет). Захваљаујући другачијим оријентирима нове генерације, будући примитивније и самоувереније (деца транзиције и мреже) од предака из прве половина ХХ столећа углавном су лишене духовног имунитета те су беспомоћне пред изазовима цифре и Метавасељене.

Ситуациона елита  

Вредности су главно сидриште елите. У нашим крајевима до скора је моћ појединаца (одличника) повезивана с угледом и заслугама тј. моралним капиталом и високим циљевима (заветима, предањима). Међутим, у ХХ столећу образовала се елита усхићена европском науком и материјалном цивилизацијом. Обузета национализмом, либерализмом, анархизмом, српска елита на почетку ХХ столећа увиђа да су православље, отачастољубље и традиција сметња напретку. Отуда ставља моћ изнад чојства и јунаштва и започиње удаљавање од хришћанства и српске митологије. Цело ХХ столеће распреда о политичкој географији, прекраја границе југословенских република (раније бановина у Краљевини), расправља о економској неједнакости с Хрватима и Словенцима (напр. Р. Бићанић, Б. Хорват, А. Бајт и др.) као да српско царство на земљи и на небу није постојало пре конзервативизма или комунизма. Речи М. Краљевића: ,,Јаох мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!" схвата као средњевековни архаизам који ваља препричавати ради показивања учености!  

Данашња елита настала је после распада СФРЈ и елите Југословенске револуције. Ова се 1941. чудом нашла у средишту светских збивања и на земљи Светог Саве покушала је да створи новог човека (преумљење) и државу засновану на религији без Бога (комунизам). Тражећи начин да стигне до циља укида приватну својину и задужбинарство (пренети под управу КПЈ) а задругарству надређује државу. Од Другог светског рата једна или две генерације елите мењале су више пута веру: капитализам-комунизам-инклузивни капитализам или православље-ислам-атеизам-селебрити православље. Будући да је узела нови идентитет а остала без сопства примерено ју је назвати ситуационом елитом.

После одстрањења СПЦ из јавног живота (1945.) и дехристијанизације становништва реч смирење, стрпљење, гордост, поредак, лествица, Бог/Отац изгубиле су првобитно значење. Самоуправљачка власт у СФРЈ без јасно утврђене одговорности (осим за увреду Партије и Броза) неосетно је избрисала разлике између просвештеника, јунака, бирократије и трговаца. Не чуди што данас нису ретке критике цркве и захтеви да се она прилагоди времену увођењем самоуправне литургије. Начин заједничарења који је СПЦ практиковала ради општег подвига једнако уочи Косовске битке или у време пандемијског безумља (2020/2021) показала је да је најпостојанија у читавом хришћанском свету. Мада је за кратко време изгубила владике Милутина, Амфилохија, Атанасија и самог патријарха Иринеја наставила је велики подвиг.

Да би лакше побегла од себе и безбрижно следила европски колонијализам ситуациона елита препушта се холивудској субкултури (мода, филм, музика) живећи живот доколичарске класе. Одсуство оријентира и пасионираност нижа него у многих елита поробљених афричких народа олакшава јој да очување сопства препусти странцима. А она се лакомо спрема да поново заигра козарачко коло са свим разбијачима СФРЈ.

Суочени с последицама промена у ХХ столећу неразговетно осећамо да ситуациона елита има исти начин мишљења и ширину погледа као средња класа. Ово не чуди пошто је већина њених чланова пореклом из средње класе а у евроатлантском свету средња класа увек је била извршилац програма и замисли просвештеника. Тек пажљиво око уочиће да српска средња класа за разлику од своје истокласнице у Европи читаво столеће развија похлепу за господством будући незајажена тврдим кастинским системом. Њену смелост посебно снажи осећај осујећености и одсуство јунаштва и подвига.

Пацовска приватизација

Целину дела и мисли ситуационе елите лакше ћемо разумети ако транзицију 1992-2000. размотримо ценећи њене циљеве и резултате а не правичност. Први циљ био је очевидан: прекњижавање ничије својине на срећнике из српске средње класе. Одабране је ваљало наградити за очување тековина Револуције. Али много важнији и далекосежнији био је скривени циљ Империје: успостављање новог поретка на простору Евроазије преузимањем суверенитета СФРЈ и држава совјетског блока. Грандиозни догађај предаје суверенитета Империји обележен је извођењем комичне опере Приватизација (о сласти бољег живота који само што није) за коју се тражила карта више. Либретиста је остао непознат јер се потписао псеудонимом: Демократски Свет. Премијеру су истовремено играли београдски и московски прваци на сцени Бољшог театра и Југословенског драмског позоришта. Коначно, после историјског тријумфа представници Империје могли су да отворе победнички шампањац. Дуго путовање од братства у цркви до другарства у Партији, преко здраве конкуренције на тржишту и претварања становништва у храну приватизационих барона (нема Бога, нема брата, нема цркве а ни Партије) завршило се потврдом господства Империје над простором и временом Савиног народа.

У оскудици виших циљева ситуационој елити остало је да усавршава постмодерни данак у крви. Још у време СФРЈ елита је развила трговину људима организовањем извоза мајстора и инжењера да би лакше контролисала социјалне и политичке покрете и убирала похвале западног света попуном демографске јаме европских држава

У оскудици виших циљева ситуационој елити остало је да усавршава постмодерни данак у крви. Још у време СФРЈ елита је развила трговину људима организовањем извоза мајстора и инжењера да би лакше контролисала социјалне и политичке покрете и убирала похвале западног света попуном демографске јаме европских држава. После 2000. ситуациона елита истовремено извози радну снагу из Србије у ЕУ и рентира тржиште од шест милиона становника а недостатак радника попуњава увозом „јефтиније радне снаге“ од извезене. У својој лудости упустила се у ортаклук с Империјом која сатире преостале европске хришћане пребацивањем аграрног становништва из Азије и Африке у европска високотехнолошка друштва. Ситуациона елита активно управља масама, променом верског, етничког и социјалног састава становништва не размишљајући о безбедности уверена да је направила добар посао. Да је умела починила би и већу лудост!

Удаљени од транзиције после свих страсти које је произвела увиђамо да у ослабљеном друштву има све мање људи широких погледа, зналаца ратне вештине, математике, физике, музикологије, лингвистике, богословља а све више вештих менаџера продаје (трговац), стручњака за рекламе, психолога сл. Пацовском приватизацијом затворени су канали социјалне покретљивости и осујећено усавршавање обдарених талентима, кандидатима за елиту. Зацеметиран је поредак несуверених народа Евроазије.

Династија

Неутемељеност ситуационе елите још је очевиднија ако је упоредимо с европским племством. Неколико столећа после губитка средњевековне државе и после страдања племства (Косовска битка) Срби су изнедрили три династије: Обреновиће, Карађорђевиће и Петровиће. Прва је истребљена почетком ХХ столећа а члановима породице Карађорђевић забрањен је повратак у Југославију после Другог светског рата. По повратку у отаџбину крајем ХХ столећа Карађорђевићи нису успели да се приближе Србији. Међусобна удаљеност се очитује на разне начине али је раскорак на пољу језика знаковит будући да је у основи идентитета човека и сведочанство повезаности елите и народа. Кроз историју бивале су елите које не користе језик народа из кога потичу као на пример руско и фландријско племство ослоњено углавном на француски. Одлучно бегство од сопства показују економски емигранти коју су одрасли у СФРЈ и напустили је 1960-2000. а чија деца углавном не говоре српски.[1]

Склапање бракова могло би да учрврсти везе чланова династије Карађорђевић и Србије. Отежица је што су могући супружници листом из средње класе, две или три генерације удаљени од СПЦ, формирани у антимонархистичком и антидинастичком духу. Образовање су стицали у елитним школама које су деценијама идеолошка синапса тзв. прве и друге Србије (напр. школа Рибникар, Врачар) и чувари ватре Грађанског рата, главног механизма заштите тековина Револуције. Дакле, Карађорђевићи стоје пред напредном и припростом Фемом (комифо, микофо) која не жели да њена деца (будући принчеви) задрже везу са затуцаним народом знајући да је енглески језик linguafranca а не српски.

Али острвски рођаци Карађорђевића суочени с различитим изазовима и кризама успевали су да се приближе поданицима и да после озбиљног филтрирања одаберу најбоље појединце и укључе их у своје редове. Одувек је енглеска елита свој кастински систем умела да учини привлачним и он је странцима изгледао отворен, прозиран, без тврдих граница. Мада у опадању остврске елите и данас предњаче над континенталним. Непрекидно испитује стварност, неуморно преговарају с различитим групама, учествују у нагодбама и подели колосалних трошкова власти, док се континентални конкуренти радије држе привилегија.

Бренд и знак

Квалитет одређене елите најлакше је оценити на основу њеног односа према симболима и знамењима. Реклама и бренд су главно средство за пренос и утврђивање митологије потрошачког друштва и велико достигнуће евроатлантских елита. У информативном пољу једнако су важни као и црквена уметност заснована на дубоким извориштима духа. Бренд и реклама сакрализују плодове тржишне утакмице и стоје наспрам фреске која сведочи зидарску и уметничку вештину да духовну хармонију српске властеле опише сликом.

Ако обратимо пажњу на употребу језика и писма у свакодневном животу, нету и рекламама, на брендове обуће и одеће (посебно дечје), музику у кафићима и јеловнике у ресторанима у Србији тешко да можемо да закључимо да смо у земљи Карађорђа, Марка Миљанова, кнеза Лазара, Деспота Стефана. Није ни чудо јер су рефрени из популарне музике у време СФРЈ („узми све што ти живот пружа“; „за идеале гину будале“ и сл.) неосетно мењали ћуд и обичаје људи. Но, било је и другачије симболике. Модни креатор А. Јоксимовић при дизајнирању је вешто спајао традицију и сакрално с новим користећи историјске мотиве и орнаментацију манастирских фризова Грачанице и Дечана (на пример колекције Симонида 1967, Витраж, 1968, Проклета Јерина, 1969.).

У ствари, у касном социјализму православље је напуштано више него у време физичког насиља над СПЦ одмах после Другог светског рата. Било је потребно време да би промене обичаја и нарави које су зготовиле модернизација и Југословенска револуција прихватио људски дух и онда им се препустио и потврдио новим језиком и знамењима.

Поверење

Осим симбола и брендова постоји још једно важно питање које успешна елита мора да реши да би учврстила свој положај. Главни ослонац носилаца власти је поверење које ужива у народу. Народ верује власти док има поверење, али ако га изгуби чим дође на дневни ред неко крупно питање влада лако пада. Без поверења руше се државна и друштвена конструкција, потом и заједница. Отуда пред политичарима и елитним групама стоји вечито питање: ако је свака власт привремена шта може да учини председник/премијер који се бира на четири године? Прва година му прође у упознавању, потом креће у акцију али већ у трећој размишља о новом мандату. Свака привремена власт (демократска) неспособна је да заустави анархију пошто се плаши примене насиља и отуда пропада заједно с државом коју води. Само суверени народи (државе) имају трајну власт састављену од одличника.

Да ли неверујући човек (без високих циљева) може да има поверење у било ког председника таман он био светац или да заштити државу или свој мали колектив?

Побуне и обојене револуције изнова покрећу питање поверења народа у власт и њене способности да заштити државу. Да ли неверујући човек (без високих циљева) може да има поверење у било ког председника таман он био светац или да заштити државу или свој мали колектив? Свуда у Европи интелигенција (авангарда средње класе) исповеда неповерење према власти јер сматра да нема на кога да се угледа. Не можемо да не запазимо занимљиву појаву да се чак и у опадајућој Америци још увек могу срести политичари који се барем на речима залажу за библијске вредности. Истовремено међу српским, украјинским или руским генералима и политичарима о поверењу заснованом на вери нема говора.

Манастир Србија

Напуштајући индустријски капитализам и спремајући се за дигитално друштво под снажним смо утиском судбине која је снашла Србе и Русе у ХХ столећу. Јасно увиђамо да народи у којима средња класа приграби духовну власт не стижу далеко. Куд може да их одведе елита смештена на дну светске лествице одлучивања лишена своје слике будућности и неупућена у туђе?

У дигиталној епохи назире се неколико зона развоја и непрегледан простор између њих испуњен варварима без вере, знамења и знања под руководством ситуационих елита. Одговор на опадање духовног, политичког и привредног живота Срба и одузимање права на управљање временом и простором може дати нова Рашка школа. На линији хоризонта назиремо узбудљив подухват светосавског духа Манастир Србија, највећи у последњих 300 година. Обнова писмености и духовности у Манасији отвара нове видике и прилике будући да је СПЦ била са нама у свим временима. Тек у цркви вера даје људима заштиту од несигурности и страха пред смрћу и пружа наду у срећну будућност (васкрсење) пошто живот поима мимо сваке логике (разума) ослоњена на узвишени ауторитет. Црква верујућем даје високе циљеве а човека чини бољим.

Ми смо спасени у нади (Рим, 8.24). Јер се надом спасосмо. А нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада?

Објављено 12. 7. 2023.

https://wordpress.com/post/slavoljublekic.wordpress.com/231