Srbija u šakama tranzicionih kriminalaca

Dok se zamenik premijera Aleksandar Vučić svim silama bori protiv kriminala i korupcije, kriminalci izvode svoje vrlo precizne operacije usred Beograda, preko puta Javnog servisa, pred očima javnosti. Nažalost, njihove ruke ostaju čiste, jer poslove završavaju državni organi, a sprovođenje nadgleda tužilac lično.

Uzor po mnogo čemu, Beograd je i središte koruptivnog biznisa. A srce tog biznisa je u opštini Stari grad. Simbolično, tamo gde je istorijsko gradsko jezgro smestio se monstrum koji je svojim pipcima obuhvatio celu Srbiju i guši je lagano i sistematski.

Naravno reč je o građevinskoj mafiji i njihovim visoko profitabilnim poslovima. A najbolje građevinske parcele nalaze se upravo na opštini Stari grad. Receptura ovog kriminalnog biznisa je vrlo jednostavna. Najpre se odabere atraktivna lokacija sa dotrajalim zgradama iz prve polovine prošlog veka, i puno stanara. To su radničke porodice sa mnogo dece, penzioneri, poneki umetnik. Često vlasnici tih prizemnih vlažnih stanova odavno žive u inostranstvu na „privremenom radu“ koji ne prestaje. U dvorištu se nalazi zajednički toalet.

U vreme prokazanog socijalizma, taj je svet dograđivao toalete, kupatila i sobice svojim oronulim stanovima. I surova komunistička vlast je to tolerisala.

Petooktobarska revolucija je dovela na političku scenu novu, demokratsku vlast. Ova vlast nije volela socijalnu bedu pred svojim očima. Žurila je u Evropu, i na tom putu rušila je sve pred sobom. I nova revolucija je nastavila da guta svoju decu, ovog puta onu nezaštićenu sa društvenog dna. Oni koji su izašli na plato ispred skupštine i pred televiziju u Takovskoj ulici nisu ni slutili da će u nastupajućem vremenu slobode i demokratije steći srušena kupatila, i da će ponovo morati u zejednički dvorišni klozet.

Kao što je posleratna izgradnja protekla u revolucionarnom zanosu, tako je i ova promakla u demokratskom poletu koji podrazumeva gradnju. Rad sada nije bio dobrovoljan, a novac je umesto iz inostranstva priticao sa domaćeg narko tržišta. I stanovi se nisu gradili za radnike i poštenu inteligenciju, već za nepoznatog kupca sa tržišta gladnog stanova. Ova tržišna glad, potpomognuta državom, omogućila je prodaju istog stana najmanje dva puta.

Smenjivali su se zakoni koji su regulisali „legalizaciju“ dograđenih stanova. Svaki je bio bolji od prethodnog, jer je odabranima donosio sve veće profite.

Jedino su smetali oni jadnici koji su se zatekli na zemlji. Za njih su se pobrinuli specijalizovani čistači terena. Oni imaju „odlične veze“ u opštinama ili javnim preduzećima. I gde god zatreba u državnoj administraciji! A gde oni stupe, ili zveči moneta ili trava više ne niče. Isključuje se struja, pušta voda na stanove, potapaju podrumi, ruše zajednički toaleti i već otkupljeni stanovi. Preti se i ucenjuje, miti i podmazuje.

Kada život postane dozirano nepodnošljiv, cene tih i inače „bezvrednih“ stanova padaju u bescenje. A ruke otkupljivača čiste kao suza! Vizit karte blistave! Sve je za njih uradila država, uz malu pomoć onih nestalnih zakona sa komplikovanim imenima.

Tako se krug zatvara, a profit raste u nebesa. I vuk sit i ovce na broju! Tranziciona revolucija teče i dalje, za njom ostaju samo jauci ojađenih i opljačkanih[1] koji se suprotstavljaju „sprovođenju pravde“ i, naravno, nove višespratnice.

Javni servisi ćute, tabloidi laju, društvene mreže šapuću, političari se osmehuju, borci za ljudska prava umiru, parade se najavljuju. Paralisana demokratskim snom, Srbija ne može da ispusti ni glas. U toj potmuloj tišini može se samo videti nemušti krik, kao na Munkovoj slici.