U nekoj vrsti egzila Polanski nastavlja da režira filmove, ali su to uglavnom prosječna ostvarenja koja ne zaslužuju previše pažnje, da bi 2002.godine uslijedio veliki povratak sa filmom „Pijanista“ za kojeg dobija američkog Oskara, Zlatnu palmu u Kanu i francusku nagradu Cezar.

Priča o regionalizaciji je dnevnopolitička, mada ne treba zanemariti ni pritiske koje stižu iz EU da Srbija što pre razdeli moć po regionima, posebno kako bi dobila pristup fondovima. Bilo kako bilo, regionalizacija nije isto što i decentralizacija.

Možda je vreme da se ipak malo uozbiljimo: košarkaški klub Partizan odnosno hala Pionir za vreme evro-utakmica možda je poslednje mesto slobode u ovoj zemlji, slobode da se navija za sebe, a ne za drugoga, a da vas u tom času niko ne naziva klerofašistom.

Jedno od nedavnih istraživanja pokazalo je da je 65% učenika bar jednom, a 24% više puta bilo izloženo nekom obliku nasilnog ponašanja u periodu od tri meseca. Prema drugom istraživanju, oko 20 odsto đaka je potvrdilo da u njihovoj školi postoji banda.

Ako i ne uđemo u EU, ulazimo u sistem u kojem su senzori podešeni tako da pište kad pripališ cigaretu, uhapse te i pošalju ti u ćeliju tim psihologa da ti objasne da nije lepo da pušiš pošto jedan tvoj dim ubije više ljudi nego u Aušvicu.

Srpska filmografija je odavno prestala da bude srpska. Ali i više od toga - ona je izgubila i ljudskost i pristojnost. Umesto da ono malo novca koji se u Srbiji mogu izdvojiti potrošimo na snimanje kvalitetnog i elementarno „pristojnog“ filma, mi snimamo i gledamo koještarije.

Možda upravo otud i potiče čudesna moć književnosti da spaja daleke predele, vremena i ljude, da omogućuje, kao što Pasternak reče, dijalog živih sa mrtvima i nerođenima.

Postaje očigledno da žargon “fašizma” nije prosto izražavanje političkog stava. Grupe, institucije i pojedinci koji ga upražnjavaju uopšte njime ne izražavaju političko mišljenje u okviru jedne političke rasprave. Naprotiv, oni time ukidaju mogućnost bilo kakve rasprave.

Pitamo se šta je u ''Srpskom filmu'' srpsko, osim reditelja, scenariste i čitave filmske ekipe. Ako bismo sve tumačili kroz jednu Pravoslavno – hrišćansku prizmu, onda je on u tom smislu srpski što govori na kraju krajeva istinu, što razotkriva mračne strane bludopisa.

U nama aktuelnom svetu menadžera, u kome morate postati „ukalupljeni objekt“ ukoliko želite uspeti (za razliku od neposredne prošlosti kada je „autentični subjekt“ postavljan pojedincu kao imperativ), kritičko mišljenje ima naročitu vrednost.