Рансијерова политика радикалне једнакости претпоставља раскид са перцепцијом шизофреног света, који би био поцепан између „чувара знања”, „стручњака” и „експерата” са једне, и заглупљене масе неуких и неспособних са друге стране.

Свака криза представља суд над раскораком и напуклинама створеним између самообманутог, затвореног "ја", и стварних последица онога што је, зарад себе самог, то "ја" проузроковало.

Проблем настаје када наши најчитанији писци настоје да се њихова успешна „литература“ третира не само као производ одређене медијске и маркетиншке машинерије, већ као респектабилна књижевност која успоставља одређени стандард.

У "Катанцу за бол" моралног преиспитивања нема ни у траговима. Протагонисти доживљавају службу у Ираку као опасну и постављају се према њој зависно од тога да ли су спремни да се суоче са њеним ризицима, али нико не размишља о оправданости њиховог боравка у Багдаду, или војне окупације уопште.

Најзабрањиванији аутор у историји српског филма тврди да је у историји филма српска кинематографија једина чији аутори од 90-их година избегавају да прикажу на филму српску драму и трагедију свог народа

Замисливо је видети Дарвинову теорију као рационализацију библијских прописа. „Идите и множите се“ може да буде схваћено као „врх леденог брега“ испод ког се крију што научни, што квазинаучни заплети.

Свако ко се понешто разуме у политику прозреће да је оваква медијска центифуга ретко плод истраживачког новинарства те да “отровна стрела“ није намењена  само амбасадорки Томић, већ и њеном шефу, министру Јеремићу.

Књига Биљане Живковић нас учи да духовни провинцијализам није ствар прошлости и да је слободна мисао прва жртва идеологије – чак и оне „прогресивне“. Бити паланка то није питање географије већ мисаоне окошталости.

Као што смо видели у случају Булевара, сами по себи медији нису ништа друго до психолошко-пропагандни комплети у интересу повезаних лица. Бојим се да је то стање неповратно, што значи да би требало размишљати о новим медијима.

Хиперсексуализација се данас често слави као знак ослобађања женског рода. Да ли је сексуално самопоуздање једино што данашње девојке сматрају важним и да ли је идентитет сексуалног објекта једино на шта се своди савремени појам остварене жене?