Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Amerikanci nisu uspeli ni u šta da nas ubede
Kulturna politika

Amerikanci nisu uspeli ni u šta da nas ubede

PDF Štampa El. pošta
Dimitrije Vojnov   
petak, 18. novembar 2016.

 Razgovor o filmu, holivudskim vrednostima i odnosu srpskih konzervativaca prema zapadnoj i domaćoj kinematografiji, o Srbima na filmu i filmu u Srbalja, sa srpskim scenaristom, glumcem i doajenom filmske i kulturne scene Dimitrijem Vojnovim. Razgovarao Nikola Tanasić.

Pogledajte prvi deo intervjua ovde.

NT: Srpska desnica jadikuje protiv „holivudskih vrednosti“ i „amerikanizacije“, ali se čini da oni upravo žele da se o Srbima snimaju upeglani filmovi holivudskog tipa, gde su Srbi prikazani kao „dobi momci“.

DV: Apsolutno. Ipak, pitanje je da li bi smeli u tome da idu do kraja. Američki film ima heroje individualce koji čak i kada rade za državu često dolaze u sukob sa njom. Osnovni problem koji nastaje kada se van Amerike prave kopije američke dramaturgije jeste u tome što ne smeju da se kritikuju rukovodioci. Ako bismo uzeli neke filmove koje smatramo temeljima američke „meke moći“ bili bismo iznenađeni u kojoj meri i na kakav način oni demistifikuju i otvoreno kritikuju Ameriku. U tom smislu, nije moć američkog filma samo u glorifikaciji vrednosti već i u njihovom preispitivanju. Najznačajniji američki filmovi zapravo imaju besprekornu realizaciju koja sama po sebi izaziva strahopoštovanje, i utisak da je Amerika dovoljno velika i jaka čim je spremna sebe da kritikuje. Ako bismo tome prišli iz naše vizure, film najbliži toj paradigmi je „Lepa sela lepo gore“ Srđana Dragojevića, sjajan žanrovski spoj dve tradicije ratnog filma – partizanskog i vijetnamskog. Amerikancima je trebalo bezmalo dvadeset godina da ga dostignu i to praveći inverziju u filmu „Furija“ gde se Drugi svetski rat tretira „vijetnamski“.

NT: Desničarska publika u Srbiji stalno postavlja pitanje „zašto mi uopšte raspravljamo o tome“ i „šta se to uopšte nas tiče“, ove teme se često proglašavaju za nekakvo strano telo koje je umetnuto da se „otruje naša omladina“, da se „okrene pažnja od bitnih pitanja“. Istovremeno, kada se pogleda koji su filmovi na kojima je naša desnica odrasla (ne računajući nekoliko njih koji, izgleda, gledaju samo Tarkovskog i Nikitu Mihalkova), to su opet neki američki filmovi iz sedamdesetih i osamdesetih. Njihova očekivanja od svakog filma su formirana na osnovu holivudske estetike, koju oni istovremeno odbacuju, ali koja zatim prenose na domaću kinematografiju. Tako i imamo pitanje koje se postavlja svaki put kada neko snimi film o nečemu – „a zašto niste snimili film o Jasenovcu?“ Pri tome nije najjasnije kakav bi tačno film o Jasenovcu oni hteli da vide, da li koljački horor, ili onu jednu scenu iz Zafranovićeve „Okupacije u 26 slika“ produženu na sat i po. U kom smislu se ta nejasna očekivanja naše konzervativne publike odražavaju na praksu nekoga ko snima filmove u Srbiji?

DV: To je vrlo zanimljivo pitanje. Mi imamo stalnu opsesiju time da Holivud snima filmove, čiji je glavni cilj, nekako, da „unište srpski narod“. Pri tome se zanemaruje činjenica da holivudski film u Srbiji jednom holivudskom studiju može da donese u vrh glave oko stotinu hiljada evra i ne više od toga, a da se svi ti filmovi primarno prikazuju u Americi i zapadnim tržištima, koje, složićemo se, Holivud verovatno ne želi da uništi. Mi imamo neprekidno jednu pretpostavku da nam sa holivudskim filmom dolazi jedno apsolutno zlo koje je namenjeno isključivo nama, a zanemarujemo da svi ti filmovi, ukoliko imaju bilo kakvu vrstu subliminalne uloge, u šta ja lično ne verujem, ta uloga bi valjda trebalo da bude konstruktivna na svom onim mestima gde se ti filmovi najmasovnije gledaju. U tom pogledu mi naravno dolazimo do te šizofrene pozicije o tome šta se očekuje od naše kinematografije. U tu poziciju dolazimo zato što mi imamo niz istorijskih tema koje se i sada obrađuju, a kojima publika iz nekog razloga nije zadovoljna. Žika Ajdačić to pominje u svojoj teoriji o „antisrpskom filmu“, koja, iako je u pitanju čovek koji nije teorijski obrazovan u ovoj oblasti, predstavlja interesantan lakmus test, iako faktički nije tačna. U proseku bismo mogli da kažemo da čak veći deo produkcija, naročito po minutaži – ako govorimo o TV serijama, trebalo bi da naročito dobro komunicira sa konzervativnom publikom, i mogli bismo da ga smatramo uslovno prosrpskim. Ono što je tu, međutim, razlika, jeste u tome što se savremenim temama za koje možemo da kažemo da nemaju neki konzervativni nazor, niti rodoljubiv pogled na stvari. Ali, s druge strane, svi filmovi, ili većina filmova koji govore o prošlosti, ga imaju. Čini mi se, međutim, da nema dovoljno jasne artikulacije o tome šta smeta našoj publici. Mislim da njima smeta zapravo to, što nemaju dovoljno filmova sa kojima se slažu, koji im prijaju, a koji govore o savremenim temama. I onda otud izgleda da je ta naša konzervativna, desna vizura „vezana za prošlost“, vezana za neke „muzejske“, da ne kažem „trofejne“ teme, koje su pri tome maksimalno umekšane – poput, recimo, sportskog patriotizma, ili nekih ličnosti iz kulturne baštine. To su sve značajne teme koje mogu da budu vrlo lepe, ali mi danas imamo jedan sukob o kome ti filmovi ne govore. Problem u artikulaciji dolazi odatle što mi nemamo dovoljan broj ljudi koji sistematično gledaju sve filmove koji kod nas postoje, jer bi onda mogli da dođu do korena problema. Otud je i pomenuta „lista antisrpskih filmova“ meni bila interesantna, jer kada ih vi pogledate, vi shvatite da su to uglavnom filmovi koji govore ili o bližoj prošlosti, ili o savremenim temama. I onda zaista deluje da su svi ti filmovi, na ovaj ili onaj način, nekako „antisrpski“. Ali mi istovremeno zaboravljamo da imamo ogromnu minutažu televizijskih serija i filmova o istorijskim događajima, koje bismo mogli smatrati rodoljubivim.

NT: Kada je 1999. izašao Lukasov film „Zvezdani ratovi: fantomska pretnja“, skočila je jevrejska zajednica da se žali kako taj film koristi antisemitske stereotipe. Naime, jedan od likova je predstavljao vanzemaljsko biće, koje je imalo karakteristike koje su nekada u literaturi i filmu često pripisivane Jevrejima – bio je nizak, sa jakim akcentom, prevrtljiv, gramziv i pohlepan. Nije bilo ničega što bi tog vanzemaljca iz daleke galaksije, namerno oslikanog tako kao drugo biće da ne bi „nikoga vređao“, povezivalo sa jevrejskim narodom, ali su neke njihove organizacije prepoznale sliku Jevreja upravo u negativnim osobinama koje poseduje. Da li jedan deo srpske javnosti slično prepoznaje antisrpsku propagandu i tamo gde je nema, zato što se saživela sa tom propagandom, i identifikovala sa tom negativnom slikom Srba?

DV: Globalna propaganda protiv nas apsolutno postoji. Mislim da je predrasuda koja je stvorena prema Srbima ogromna, i da će nju na svojim plećima nositi bar još jedna generacija posle nas. To je potpuno nesporno. Međutim, nisam siguran koliko je to bavljenje Srbima, naročito u okvirima repertoarskog filma koji ne pretenduje na to da se bavi prikazivanjem istorijskih događaja, ili dočaravanjem tih događaja čak i kada se ne govori o nekoj istinitoj priči, zasnovano na nečemu više od potrebe da se negativac zasnuje na nečemu što dolazi sa naslovne strane. Ne treba da budemo licemeri. Narednih par godina ćemo sigurno imati poplavu srpskih filmova koji se bave migrantima kod nas. Oni naravno neće govoriti o negativnom stereotipu migranata i sigurno će ih veoma afirmativno tretirati (kako to, uostalom, i treba), ali će govoriti o određenom stereotipu o migrantima, i davaće im određenu posebnost – a svako insistiranje na posebnosti veoma lako prelazi u negativni stereotip. To je ono o čemu mi moramo da vodimo računa. Mislim da je jedan deo tih negativnih slika o Srbima proistekao iz jedne slike posebnosti koju smo mi gradili, i na  bazi koje je bilo vrlo lako okrenuti sliku kako bi nas istakli u negativnom svetlu. Čini mi se da postoji veliko opterećenje, budući da kod nas još uvek vlada jedan starinski, ždanovistički pristup filmu, koji podrazumeva da svaki film u svakom trenutku neprekidno pokušava da reflektira stvarnost, i da svaki film neprekidno pokušava da pravi neku vrstu, što subliminalne, što otvorenije propagande. Filmovi naravno imaju značenja kojih su autori svesni, ali je pitanje koliko su ti autori upućeni u stvari o kojima govore, i koliko se u tim značenjima vode na bazi onoga što su pročitali u štampi i sl. Nije isto kada imate film Anđeline DŽoli, koji je gnusan, koji je potpuni falsifikat na svim zamislivim nivoima, koji je praktično rasistički, ali čije je zapravo osnovni problem što on pledira da je baziran na istinitim događajima. Time on zaista dobija jednu strašnu dimenziju. Potpuno je drugo film gde vi imate jednog esencijalnog negativca, koji je tu zbog toga što je priči potreban negativac, a onda su autori, da bi tog negativca nekako odredili, rekli: „pa dobro, neka bude Srbin“. Da su na stupcima štampe u tom trenutku negativci bili neki drugi, nego drugi bi bio negativac i u filmu. Mi, recimo, danas na stupcima štampe imamo dosta albanskog kriminalnog elementa, pa su Albanci sada veoma često prikazani kao negativci.

NT: Kao u Taken.

DV: U francuskom filmu je to bila prava pomama. Taken je vrhunac svega toga, ali pre toga je bilo dosta filmova. Evo, sada i u američkom filmu imamo veoma često albansku mafiju. Oni su jednostavno došli u žižu interesovanja medija.

NT: Koliko kod nas postoji jedna fetišizacija filma kao obrazovnog sredstva? Priča se kako bi mi trebalo da „obrazujemo našu omladinu“, pa da snimimo film o Kosovskom boju, o Seobi Srbalja, o Prvom srpskom ustanku, o krunisanju Stefana Prvovenčanog. Ljudi koji obično na tome insistiraju formirali su sopstvene stavove o istorijskim događajima – recimo o partizanima i četnicima – na jugoslovenskim partizanskim filmovima. Njihov pogled na Vijetnamski rat proizilazi iz američkih filmova (koji su, doduše, taj rat kritikovali). Da li je fer očekivati od filma da vrši tu vrstu funkcije?

DV: Ovde govorimo o jednom veoma zanimljivom paradoksu. Ako uzmemo filmove o Vijetnamskom ratu, koji su o njemu u najvećem broju slučajeva govorili kritično, pogotovo kasnije (bilo je možda par filmova pri početku rata koji su o njemu govorili afirmativno), imamo ovakav primer. Najpopularniji relikt filmova o Vijetnamu je takozvana jakna „vijetnamka“, koja nije uniforma vijetnamskih branitelja, nije uniforma Ho Ši Minove vojske. To je jakna koja podseća na američku vojnu jaknu koja je postojala još u Drugom svetskom ratu, ali koja je u našoj svesti vezana za Vijetnamski rat. U pitanju je modni detalj koji dolazi od zavojevačke vojske, koju mi nesporno tretiramo kao zavojevačku, i o kojoj ćete teško kod nas naći ikoga da kaže nešto afirmativno. U pogledu obrazovanja kroz film mislim da ono definitivno postoji, i da su televizijske drame i serije svojevremeno bile dosta moćan alat za to.

Mi danas Karađorđa definitivno poistovećujemo sa Markom Nikolićem, iako istorijski izvori tvrde da je imao malo piskutaviji glas nego što ga ima Marko Nikolić. Poistovećujemo kneza Miloša sa Aleksandrom Berčekom. Mi dosta istorijskih ličnosti poistovećujemo sa glumcima koji su ih igrali, i u tom smislu je to svakako vrlo moćna stvar. „Montevideo“ je govorio o istinitim događajima, ali ih je bitno izmenio. Siguran sam da će likovi Moša Marjanovića i Tirketa biti poistovećivani sa glumcima koji su ih igrali, nego sa autentičnim ličnostima. Dakle, moć filma jeste velika, ali nije neograničena. Moć filma može biti dosta izražena u jednom društvu u kome su bitno limitirane mogućnosti suočavanja sa različitim sadržajima. Ako govorimo o partizanskim filmovima, ili o seriji o Vuku Karadžiću, o Karađorđevoj smrti itd., to je ipak bilo vreme kada su postojala samo dva televizijska kanala, i kada je bioskopska ponuda bila ipak znatno drugačija. Te moći više nema, iako određena moć i dalje postoji. Međutim, ono što se kod nas još više precenjuje jeste mogućnost da mi svetu prezentiramo nešto o sebi kroz film. Mislim da su šanse za to minorne. Uostalom, ako pogledamo sve ankete kod nas, odnos prema Zapadu je izrazito negativan, a repertoarom i bioskopa, i televizija, dominiraju američki filmovi. Dakle, Amerikanci nisu uspeli ni u šta da nas ubede kroz svoje filmove koje mi neprekidno kritikujemo kao izvor najstrašnije moguće propagande koja će nam promeniti svest, a onda uzmimo jednu ozbiljnu sociološku studiju, zasnovanu na ozbiljnoj anketi i ozbiljnom terenskom istraživanju, koje pokazuje da bi mladi ljudi koji su ciljna grupa tih filmova najradije živeli u Rusiji. A niti u jednom od tih filmova oni nisu mogli da vide nešto naročito lepo o Rusiji.

Intervju objavljen u časopisu „Poredak“

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner