„Андор“ – партизанска серија за коју нисмо знали да нам је потребна

Спокој. Доброту. Блискост. Љубав. Одбацио сам сваку помисао на унутрашњи мир. Претворио сам свој ум у место без сунца. Своје снове делим са духовима. Будим се сваког јутра уз једначину коју сам поставио пре 15 година, а која даје само један резултат: проклет сам за ово што радим. Мој гнев, мој его, моја неспремност да попустим, моја жеља да се борим, све ме је то ставило на стазу са које бекства нема. Жудео сам да будем спасилац од неправде не размишљајући о последицама и док сам се окренуо – под мојим ногама више није било тла. Која је моја жртва? Осуђен сам да користим оруђа непријатеља како бих га победио. Сагоревам своју људскост зарад туђе будућности. Спаљујем свој живот да бих омогућио зору за коју знам да је никада нећу видети. А его који је започео ову борбу неће никада наћи огледало, публику, нити светлост захвалности. Дакле, шта жртвујем? Све.

„Звездани ратови“ на телевизији

„Звездани ратови“ Џорџа Лукаса увек су били значајнији као митолошки оквир, него као било који конкретни филм који је под тим именом снимљен. Сваки од тих филмова био је на свој начин несавршен, детињаст, кичаст, али прича коју су нам испричали била је спектакуларна. И што је још важније, увек је остављала утисак да се о сваком, ма и најмањем лику, о свакој планети, о сваком парчету технологије, свакој ванземаљској врсти – може испричати нова прича која ни по чему не заостаје за онима са којима је све почело. И такве приче су причане. Пре него што се Џорџ Лукас одлучио да сними своју другу трилогију (која је, узгред буди речено, немилосрдно исмевана и омаловажавана само да би се испоставило да су јој по култном значају у нашем времену дорасли само Лукасови оригинални филмови), и пре него што је одлучио да права на свој измаштани свет прода „Дизнију“, „Звездани ратови“ су ширени, кићени, допричавани и досликавани у романима, стриповима, цртаним филмовима, и видео-играма, и неке од тих прича су по снази, лепоти, и епици понекад достизале, а понекад и превазилазиле оригинале.

Када се „Дизни“ прихватио „Звезданих ратова“, њихова првобитна идеја је била да од њих направе франшизу налик на „Марвел“, која ће бити у стању да сваке године пуни биоскопе неким новим филмом или причом. У периоду од 2015. до 2019. године тако је и било, с тим што је убрзо негативна кампања коју су покренули тзв. „токсични љубитељи“ (иначе кампања веома налик на ону која се – без помоћи друштвених мрежа – водила и против Лукасове друге трилогије) довела до тога да се тај модел показао неодрживим. И тако је наступило време да „Звездани ратови“ закораче тамо где ниједан џедај није ногом крочио – у играни телевизијски програм.

Серија није бесомучно рекламирана и насилно извикавана како би се максимизовало цеђење профита, аутори су је (колико је то уопште могуће за „Дизнијеве“ услове) најављивали скромно и са самопоуздањем људи који знају да су направили врхунски производ

У тренутку преузимања „Лукасфилма“, „Звездани ратови“ су иза себе имали већ више комерцијално успешних анимираних серија (деца у бившој Југославији волела су Евоксе и Дроиде), критика је топло прихватила анимирану серију Ратови клонова (Star Wars: Clone Wars) Гендија Тартаковског из 2003., док је истоимена серија (Star Wars: The Clone Wars, 2008-2014) Дејва Филонија постигла култни статус као један од најозбиљних програма за децу које је икада изнедрила америчка телевизија (ове године га је Филони проширио мини-серијом Приче о џедајима – Tales of the Jedi – која је потврдила место Ратова клонова на самом врху митологије „Звезданих ратова“). „Дизни“ се одмах успешно надовезао на овај успех са одличним (опет Филонијевим) анимираним серијама Побуњеници (Star Wars: Rebels, 2014-2018) и Шкартови (The Bad Batch, 2021), али прави спектакл је наступио тек када су почели да избацују своје игране серије. Мандалоријанац (The Mandalorian, 2019-2020) подсетио је целу планету на онај неодољиви коктел вестерна, свемирске опере, и „Мапет шоуа“ који су представљали оригинални Лукасови филмови, док се мини-серије Књига Бобе Фета (The Book of Boba Fett, 2021) и Оби-Ван Кеноби (Obi-Wan Kenobi, 2022) могу изучавати као уџбенички примери продукцијски беспрекорног повлађивања публици. И мада су неки од нових филмова несумњиво били приповедачки и уметнички вреднији (ту пре свега треба поменути генијални Одметник-1 и неправедно оклеветане, а у ствари изванредне Последње џедаје), ове серије су поново вратиле франшизу у центар пажње глобалне публике и отвориле простор за нове, смелије пројекте. Пројекте као што је Андор.

Нове дубине познате митологије

Љубитељи и познаваоци су одмах могли да наслуте да ће са Андором добити нешто изванредно. Прво, главни лик није био неко од обожаваних највећих јунака „Звезданих ратова“, већ споредни лик из поменутог Осветника-1 – цинични и меланхолични револуционар Касијан Андор, особа комплексног карактера и очигледно мрачне прошлости. Друго, серија није бесомучно рекламирана и насилно извикавана како би се максимизовало цеђење профита, аутори су је (колико је то уопште могуће за „Дизнијеве“ услове) најављивали скромно и са самопоуздањем људи који знају да су направили врхунски производ. Треће, упркос мало познатом главном лику и теми која је одвојена од свих главних ликова и токова радње „Звезданих ратова“, већ у првој сезони снимљено је 12 епизода и продужена је за још једну сезону и пре него што је емитована, што је једнако сведочило о поверењу продуцената. И када је серија најзад изашла пред публику – није разочарала.

Неке од најозлоглашенијих сцена „лоше глуме“ и „лоше режије“ у Лукасових шест филмова по правилу су биле последица немарно написаног, кичастог сценарија, примеренијег стрипу и цртаном филму, него кинематографији 

Ако би се Андор могао сажети у једну фразу, та фраза би била „Звездани ратови за одрасле“. Франшиза позната по бајковитости и инфантилности избацила је први пут нешто што, не само да се обраћа потпуно зрелој публици са формираним укусом за озбиљну драму, већ истовремено представља једну од најквалитетнијих телевизијских серија нашег времена. Притом Андор не само да позајмљује атмосферу високе трагике из Одметника-1, који у распиштољеном свету свемирских каубојаца изгледа као совјетски партизански филм, већ му полази за руком да превазиђе највећу бољку Лукасовог шареног имагинаријума – сценарио. Као што је речено, Лукасови филмови су имали причу која нам је голицала и окупирала машту, али је сам текст сценарија често био такав да га, речима Харисона Форда, „Џорџ може откуцати на машини, али га нико нормалан не може изговорити“. Неке од најозлоглашенијих сцена „лоше глуме“ и „лоше режије“ у Лукасових шест филмова по правилу су биле последица немарно написаног, кичастог сценарија, примеренијег стрипу и цртаном филму, него кинематографији.

Наспрам тога, сценарио и драматургија у Андору су једноставно беспрекорни. Серија прати рађање покрета отпора тоталитарној Галактичкој Империји из перспективе троје побуњеника – ситног криминалца и траженог убице Касијана Андора (игра га Дијего де Луна који понавља улогу из Одметника-1), револуционара и завереника Лутена Раела (маестрално га игра Стелан Скарсгорд), и империјалне сенаторке и филантропа Мон Мотме (Геновева о'Рајли такође понавља епизодну улогу из Одметника-1), као и двоје империјалних чиновника – надзорнице Империјалног бироа безбедности Дедре Миро (Денис Гоу) и осрамоћеног приватног безбедњака Сирила Карна (Кајл Солер). Њима се придружује мала војска споредних и епизодних ликова у чијим се улогама смењују непозната имена и светске глумачке звезде попут Ендија Серкиса и Фореста Витакера, али оно што је свима њима заједничко јесу беспрекорно написане драмске сцене која прикивају публику за седишта иако се у самој серији – поготово по стандардима серијала познатог по свемирским биткама и мачевању светлосним сабљама – веома мало тога заправо догађа.

Приказ Галактичке Империје на врхунцу моћи представља један од најимпресивнијих примера аутоироније и самокритике у новијој америчкој популарној култури. Иако је Империја практично од ’77. године доследно приказивана као комбинација нацистичке иконографије и класичног европског колонијализма, аутори серије су са лакоћом заобишли све „подводне мине“ које су вребале у приказивању оваквог једног тоталитарног режима у јеку „освешћене“ (тј. „воук“) епохе у којој живимо 

Серија прати неколико приповедачких лукова – приватну истрагу убиства двојице радника корпоративног обезбеђења које је извршио главни лик, пљачку касе империјалног гарнизона, бекство из империјалне казнене колоније, и дијалектику јачања стеге директног колонијалног присуства Империје и уздизања покрета отпора на планети Ферикс, све то праћено сталним играма мачке и миша између империјалних безбедносних служби и побуњеника, како међу пролетаријатом колонизованих планета, тако и међу аристократијом у империјалној престоници Корусканту. Али оно што на продукцијском нивоу обједињује све ове приче јесте брижљивост са којом текст, глума, и режија дочаравају опипљиву атмосферу системског терора којим Империја дави своје грађане. И та слика изгледа веома познато.

Тоталитарно друштво и култура отпора

Приказ Галактичке Империје на врхунцу моћи представља један од најимпресивнијих примера аутоироније и самокритике у новијој америчкој популарној култури. Иако је Империја практично од ’77. године доследно приказивана као комбинација нацистичке иконографије и класичног европског колонијализма, аутори серије су са лакоћом заобишли све „подводне мине“ које су вребале у приказивању оваквог једног тоталитарног режима у јеку „освешћене“ (тј. „воук“) епохе у којој живимо. Не само да су избегнуте јефтине паралеле са нацизмом и комунизмом које би радикално зло Империје удобно измештале у контекст америчког геополитичког Другог (рецимо неких Немачке, Русије, или Кине), не само да је показана она органска веза између колонијализма, технократије, и олигархијског крупног капитала која је Мусолинија навела да свој фашистички систем назове „корпоративизмом“, не само да се на нивоу иконографије није бежало од чачкања осетљивих америчких тема као што су масовно надзирање, затворска економија, и полицијска бруталност, већ су у свему томе за дивно чудо успели да избегну изједначавање свега тога са једном половином америчког политичког и идеолошког спектра.

Оно што највише импресионира јесте бескомпромисна спремност да се у приказу побуњеника и империјалаца изађе из црно-белих холивудских оквира, а да се Побуна истовремено не обесмисли релативизацијама 

Резултат је једно од интелектуално најпоштенијих приказа тоталитарног угњетавања и револуционарног отпора у историји телевизије. Док империјалци нису никакве десничарске карикатуре опседнуте „редом, миром, оружјем, и заставама“, ни побуњеници нису никакви „прогресивни левичари“ са препознатљивим фризурама и презиром према традицији. Аутори су строго водили рачуна да се етничка, расна, и класна шароликост задржи на обе стране конфликта (уз нешто сведеније присуство ванземаљских врста, за које су аутори по свој прилици сматрали да својим комичним изгледом поткопавају озбиљност приповедања), а у приказима стереотипних момената чак су били и неочекивано субверзивни. Тако је двоје револуционара стављено у (у Холивуду сада већ потпуно мандаторни) контекст (једва приметне) лезбијске романсе, само да би се испоставило да они, заправо, и нису никакви представници угњетених слојева галаксије, већ управо привилегована аристократија која је у побуну ушла из идеолошких разлога. Са друге стране, централна фигура и будући вођа Побуне Мон Мотма приказана је као класични аристократа – беспрекорног образовања и манира, на политичкој функцији (и намештеном династичком браку) од тинејџерских година, и спремна да се користи свим инструментима које њен положај обезбеђује, укључујући и коришћење властите ћерке у аристократским играма империјалног Корусканта.

Ипак, то што су сви ликови у серији приказани као људи од крви и меса који својим манама, предрасудама, и идиосинкразијама искачу из шаблонских улога које су им додељене у њиховим друштвима је далеко од највеће вредности ове серије. Оно што највише импресионира јесте бескомпромисна спремност да се у приказу побуњеника и империјалаца изађе из црно-белих холивудских оквира, а да се Побуна истовремено не обесмисли релативизацијама. Тако имамо велики број империјалних чиновника и службеника који нису карикатуралне социопате које уништавају планете и даве потчињене који не испуне свој задатак, већ у свом држању и раду изванредно отеловљују арентовску парадигму „баналности зла“, истовремено пленећи својом пожртвованошћу, интелигенцијом, и упорношћу. Са друге стране стоји шаролика екипа побуњеника у лепези између политичких идеалиста, спретних опортуниста, и криминалаца, које можда никада ништа не би ставило у исте борбене редове да није све репресивнијег, све окрутнијег, и све нечовечнијег империјалног режима.

Хероји, убице, револуционари

Али ако су револуцији потребни њени страствени борци који су спремни да сагоре како би разбуктали њен пламен, такође су јој потребни њени бесрамни и перфидни макијавелисти – манипулатори који вуку конце из сенки, који у свим својим саборцима виде само пионе у великој игри и средства за достизање свог циља.

Овај интелектуално поштени поглед на револуцију као такву је оно што је истински револуционарно у Андору. Главни јунаци, уместо политички коректних карикатура на какве смо навикли из Холивуда последњих деценија, уместо идеализованих епских фигура какве су нам до сада давали „Звездани ратови“, представљају убедљиве одразе историјских икона побуне и револуције попут Гаја Фокса, Робеспјера, Троцког, Чеа Геваре, или наших Аписа, Мустафе Голубића, или Саве Ковачевића. То су листом људи са компликованим биографијама који се с правом могу посматрати као „обичне убице и криминалци“ иако су – свако у неко време – слављени као хероји и еманципатори. Али оно што је заједничко за све њих јесте страствена преданост борби против политичког система у коме су живели и фанатична одлучност без које, без сумње, њихове револуције никада не би биле остварене. Они су, како је то у своје време објашњавао Гевара – истовремено „вођени осећањем љубави“ и „хладнокрвне машине за убијање“.

Али ако су револуцији потребни њени страствени борци који су спремни да сагоре како би разбуктали њен пламен, такође су јој потребни њени бесрамни и перфидни макијавелисти – манипулатори који вуку конце из сенки, који у свим својим саборцима виде само пионе у великој игри и средства за достизање свог циља. Иза сваког Касијана Андора – који цепти од нагомиланог беса због неправде, немоћи, и безнадежности, који је спреман да своју мржњу и страст преточи у борбу – стоји један Лутен Раел, неприметни и неугледни манипулатор, бескрупулозни калкулатор, и хладнокрвно чудовиште које је само себе претворило у слику у огледалу непријатеља против кога се бори. Лутен представља истинског протагонисту Андора, управо зато јер он отеловљује ону прљаву, крваву, и неморалну срж револуције која никада неће бити опевана у песмама и никада окићена херојским ловорикама, али која представља њену покретачку снагу и тајну њеног успеха. Он представља повезницу између герилаца на терену, инфилтрираних агената у Империјалном сигурносном бироу, и „политичког крила“ Побуне у лику Мон Мотме. Сваки од ових бораца на различитим бојиштима Побуне – ратном, обавештајном, и политичком – за разлику од Раела има прилику да буде истински херој. И свако од њих је потрошна роба у његовој суровој игри са империјалним безбедносним апаратом.

Већ је речено да је Одметник-1, када се појавио у биоскопима, „више личио на совјетски партизански филм него на амерички свемирски каубојац. Заиста, прича тог филма – чији је један од протагониста управо Касијан Андор – упадљиво искаче из традиционалних америчких ратних наратива заснованих на парадигми месијанског, интервенционистичког ратовања у туђим земљама: „Побиј све, спаси свет, и врати се кући.“ На тој парадигми је изграђен основни наратив „Звезданих ратова“ (Лук Скајвокер и Хан Соло у више наврата преживљавају самоубилачке мисије, остављајући иза себе пустош), и одустајање од њега један је од могућих разлога разочарања публике новом серијом филмова. Наспрам тога, јунаци Одметника-1 се – веома налик на парадигме совјетских партизанских филмова – листом сви до последњег жртвују како би омогућили да њихови саборци добију информације које ће им можда (!) омогућити да добију рат. И мада је њихова жртва апсолутна, она је такође недвосмислено херојска. У тој херојској жртви и Касијан Андор налази искупљење за све оне друге, нехеројске жртве које је принео на олтар слободе. Жртве која нису лако препознатљиве, и која нису често у фокусу филма или телевизије.

Због свега реченог, један од најснажнијих утисака који публика у Србији може да има гледајући Андора јесте да је у питању партизанска серија каква нам је потребна, али какву нисмо у стању да снимимо. Заиста, паралеле са инструментима окупације и колонијалног угњетавања су очигледне, и Андор би лако могао да буде замишљен као прича о младом Србину који се придружује комунистима, и чија се делатност налази на оној префињеној линији између тероризма и борбе за слободу. 

Серија каква нам је потребна, али какву не заслужујемо

Због свега реченог, један од најснажнијих утисака који публика у Србији може да има гледајући Андора јесте да је у питању партизанска серија каква нам је потребна, али какву нисмо у стању да снимимо. Заиста, паралеле са инструментима окупације и колонијалног угњетавања су очигледне, и Андор би лако могао да буде замишљен као прича о младом Србину који се придружује комунистима, и чија се делатност налази на оној префињеној линији између тероризма и борбе за слободу. У питању је серија која не прећуткује ниједан кључни аспект те борбе. Она нити игнорише каскаду насиља и репресалија коју побуњеници свесно и вољно подстичу како би подстакли народ да се подигне на устанак, нити занемарује лично херојство људи који су спремни да себе у потпуности утопе у борбу „за зору које ће гледати неко други“, нити, што је веома важно, пада у замку релативизације и хуманизације непријатеља који је у свему томе једини недвосмислени и апсолутни зликовац.

Штавише, не само да на визуалном нивоу архитектура империјалног Корусканта невроватно евоцира бруталистички Београд, а атмосфера Ферикса условни Бор или Мајданпек, него читав низ сцена у серији делује као да су позајмљене из Отписаних или Балкан Експреса. А Србији, која се налази у стању вечне неурозе када је у питању њена властита антифашистичка и антиколонијална прошлост преко је потребна таква, интелектуално поштена обрада периода Другог светског рата. Нажалост, наши уметници су се до сада показали недораслима том задатку (и најновији српски филма који се бави управо овом тематиком – Вера – само потврђује тај тренд).

Срби су видели прогоњено православље у џедајском реду, видели су потуриштво у трагедији Анакина Скајвокера и обилићевски пркос у сучељавању његовог сина са императором Палпатином. Срби су видели пропаст Југославије у деградацији Галактичке Републике, видели су есхатологију покајања и опроштења грехова у последњим тренуцима живота Дарта Вејдера, и са лакоћом су себе идентификовали са технолошки заосталим, дивљим-али-добродушним, и у борби непобедивим Евоксима 

Неко би могао рећи да је лако бити објективан и непристрасан када говоримо о фиктивном конфликту који се одвија у измаштаном свету. Неко други би могао приметити да фантастика као жанр и постоји управо зато да бисмо могли да говоримо о свему ономе о чему нам нагомилане емоције и идеолошки багаж не дозвољавају да говоримо у свом властитом друштвеном и политичком окружењу. А неко трећи би на то могао додати да је та дилема лажна, јер „Звездани ратови“ представљају део глобалне културне баштине око које се полемичка копља укрштају ништа мање страствено него код нас око недићеваца, четника и партизана.

Било како било, Андор српској публици може да понуди кудикамо више него америчкој, којој питање отпора окупацији од стране једног апсолутно нечовечног, тоталитарног система угњетавања представља у најбољем случају само мисаони експеримент, јер њих (бар докле сеже њихово национално памћење) империјална машина никада није онако директно егзистенцијално угрожавала као Србе 1914-1918 или 1941-1945. (или на Космету од ’98. надаље). Простије речено, Американци гледају Андора са Корусканта, а Срби га гледају – са Ферикса. И управо тај спори и дезоријентисани устанак на Фериксу, устанак који предводе обесправљени радници, али који започиње симболичким чином сахране и рађа се управо из традиције пркоса и људског достојанства, устанак који делује потпуно безнадежно пред наизглед неограниченом моћи Империје, али који због тога не губи ни трунку свог замајца и свирепости („нека буде што бити не може“), невероватно прецизно резонира управо са положајем у коме се данас налази српски народ. У том положају ми смо далеко од најугњетенијих на свету, али смо истовремено међу најсвеснијима да је та борба неопходна и – неизбежна. Чак и ако је немогућа.

Шта смо спремни да жртвујемо за слободу?

Срби су увек имали нарочиту љубав према „Звезданим ратовима“, у чију су слободарску митологију са лакоћом уплитали своје властите конститутивне митове и херојске наративе. Наш народ је у лако препознавао своје јунаке и у идеалистичном момку са села Луку Скајвокеру, и у превејаном лупежу и црноберзијанцу Хану Солоу, и у непоколебљивом аристократизму Леје Органе. Срби су видели прогоњено православље у џедајском реду, видели су потуриштво у трагедији Анакина Скајвокера и обилићевски пркос у сучељавању његовог сина са императором Палпатином. Срби су видели пропаст Југославије у деградацији Галактичке Републике, видели су есхатологију покајања и опроштења грехова у последњим тренуцима живота Дарта Вејдера, и са лакоћом су себе идентификовали са технолошки заосталим, дивљим-али-добродушним, и у борби непобедивим Евоксима.

Са Андором, међутим, идемо корак даље. Андор нам даје „Звездане ратове“ који не само да афирмишу нашу херојску епику, већ нам истовремено дају прилику да се истински суочимо са властитом револуционарном прошлошћу и залечимо ране које нас спречавају да наставимо да се боримо. У оној мери у којој једна обична телевизијска серија уопште има капацитета за тако нешто, Андор је катарзичан. Он нам приноси огледало и јасно нам ставља на знање да до слободе „постоји само један пут“, и да се на тај пут, као на погребну поворку на Рикс Роуду на Фериксу, иде свечано, достојанствено, и са песмом. А у ту борбу нас не зове нико други, него наши мртви, који нам се – попут холограма Марве Андор – обраћају директно из гроба.

Било кроз потресни Лутенов монолог, било кроз запаљиви Марвин говор који подиже Ферикс на устанак, Андор нам се обраћа директно, и тера сваког од нас да себи искрено постави питање: „Шта сам спреман да жртвујем за слободу?“ А то што нам то питање поставља један бездушни корпоративни производ оне исте Империје коју би требало да рушимо, то се може схватити као историјска иронија. Или, ако хоћете, као Лукавство Ума.