среда, 17. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Ко неће да живи у Христовом свету, живеће у Хомеровом или зашто је подела на "модерне" и "примитивне" кроз историју обично била увод у масовне злочине и дехуманизацију
Културна политика

Ко неће да живи у Христовом свету, живеће у Хомеровом или зашто је подела на "модерне" и "примитивне" кроз историју обично била увод у масовне злочине и дехуманизацију

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 10. јануар 2024.

 Божићни празници у Србији били су још једна прилика за јефтине шовинистичке испаде на рачун већинске религијске заједнице у Србији. Представници "секуларне, образоване и културне" сфере српског друштва, након што су претходно честитали грегоријански Божић "свима који славе" (и поделили своје одушевљење фотографијама "адвента" у Загребу и Љубљани), пред Бадњи дан почели су да се ритуално бацају камењем на српско православље – на јулијански календар, бадњаке, православну литургију, и уопште све што у српском празновању Божића одудара од рекламе за "Кока-колу".

У српској јавности било је много речи о томе колико је ова аверзија према српском хришћанству – живој културној баштини непроцењиве вредности која у многим аспектима садржи обичаје и обрасце култа старе преко хиљаду година – заправо варварска, непросвећена и (sic!) примитивна, и нема потребе те аргументе понављати.

Кудикамо важније је то што православна Србија у празновању најрадоснијег хришћанског празника, са својим препуним храмовима, масовним паљењима бадњака, стихованим честиткама, али и безбројним хуманитарним догађајима, углавном игнорише те злобне осице и мефистофеловско палацање језиком и на тај начин на још један начин демонстрира управо своју – културу.

Кудикамо важније је то што православна Србија у празновању најрадоснијег хришћанског празника, са својим препуним храмовима, масовним паљењима бадњака, стихованим честиткама, али и безбројним хуманитарним догађајима, углавном игнорише те злобне осице и мефистофеловско палацање језиком и на тај начин на још један начин демонстрира управо своју – културу

Ипак, није лоше поставити питање – одакле потиче та расистичка самонабеђеност, та непоколебљива самоувереност са којом се своји сународници православне вероисповести, а неретко и религиозни суграђани уопште, дисквалификују као некаква нижа бића, заостала у развоју, неспособна да живе у савременом свету и чак потенцијално опасна, будући да прете да цело друштво "одвуку у Средњи век"? Ако питање схватимо географски или историјски, није тешко понудити, додуше симплификован (али не и нетачан) одговор – потиче из Ватикана, Беча, Берлина, а затим из Лондона, Вашингтона и Брисела, који сви имају документоване традиције дениграције, дехуманизације и демонизације православних Срба. Али ако питање схватимо као етички проблем, оно гласи унеколико другачије: на чему се темељи та расистичка, псеудопросветитељска надменост?

Паганство, варварство, дивљаштво

Модерни атеистички, агностички, или просто глобалистички презир према верницима није само српски специјалитет, већ се може пронаћи на свим меридијанима, најчешће управо унутар идентитетских група које се позивају на мондијализам, космполитизам и, ироније ли, мултикултуралност и толеранцију. У питању је идеолошки коктел у коме се могу пронаћи идеолошке максиме филозофских праваца од којих су неки оцвали још пре век или два – научног редукционизма, марксизма, позитивизма, просветитељства, рационализма и наравно незаобилазног социјал-дарвинизма. Колорит може бити различит, али основне тезе су увек исте – религија је ствар прошлости, она нас "враћа уназад" и стоји на путу "прогресу". Њена природа је "догматска" и "антинаучна", она игнорише емпиријски установљене каузалне низове на којима почива стварности, и као таква представља повод за насиље, поробљавање и тиранију.

Проблем са овом идеолошком поставком, поред чињенице да не постоји никаква гаранција да је особа која је прихвата као поглед на свет у било ком релевантном смислу "вреднија" од особе која га одбацује, јесте што у њој, упркос самонабеђености, нема ничег "модерног и прогресивног"

Историјски гледано, од свих лажи које су са стране наметане појединцима, друштвима, или цивилизацијама, увек је најлакше било поверовати у лаж да сам "ја" (односно да смо "ми") из неког разлога "бољи, вреднији или паметнији" од "обичног света". "Обичан свет", рајетина, пук, οἱ πολλοί – глуп је, необразован, полуписмен, инфантилан и неинтеигентан, лако га је преварити и очарати, док смо "ми", пак, просвећени и образовани, цивилизацијски зрели, савршено рационални, а истовремено присиљени да живимо "окружени идиотима" који су нам у сваком погледу интелектуално и морално недорасли. Да би се том тупавом и аморфном масом управљало, потребно је "измислити некаквог Бога", бајку за непросвећене, и користити је да се масе застраше, пацификуји и дисциплинују, а самим тим и политички подјарме "чуварима пламена" у властитом друштву, које год оно било.

Проблем са овом идеолошком поставком, поред чињенице да не постоји никаква гаранција да је особа која је прихвата као поглед на свет у било ком релевантном смислу "вреднија" од особе која га одбацује, јесте што у њој, упркос самонабеђености, нема ничег "модерног и прогресивног". Овакве ставове заступао је Фридрих Енгелс пре 150 година, Волтер пре 250 година, или, ако хоћете, атински олигарх и софист Критија у IV веку пре Христа.

Другим речима, у питању је један елитистички, дехуманизујући цинизам који је стар колико и људско друштво. Да историјска иронија буде још већа, ова врста цинизма је историјски искрсавала увек када је требало да оправда, аминује, односно есхатологизује насиље над неким "нижим људима" – било да је реч о презиру хеленских слободних грађана према робовима, културних Римљана према хришћанима, крсташа према паганима, Османлија према каурима, католика према шизматицима, конкистадора према дивљацима, белих колониста према урођеницима других раса, Американаца према Индијанцима, Јапанаца према Кинезима, Немаца према Јеврејима, или, ако хоћете, Хрвата према Србима.

Христов долазак као цивилизацијска прекретница

Али основна филозофска учења која је Христос изнео речима толико једноставним да су разумљиве свакоме, и толико недвосмисленим да их је немогуће спиновати, укидала су управо основно гориво за све облике политичког насиља у историји – дубоко убеђење да смо ми вреднији од других

И мада је веома лако велики број ових примера интерпретирати као доказ о погубности религије, која из трансцендентног извора легитимизује насиље, угњетавање, поробљавање и, неретко, геноцид, истина је далеко од тога. У питању је један апсолутно антички образац који се понавља миленијумима уназад на исти начин, било да је реч о америчком бомбардовању Дрездена или Токија напалмом, јапанском масакру Нанкинга, белгијском геноциду у Конгу, монголском покољу Багдада, крсташком освајању Цариграда, римском уништењу Картагине, асирском паљењу Вавилона или, ако хоћете, ахејском уништењу Троје. Наспрам овог вечног циклуса уништења, насиља и нечовечности имамо истински цивилизацијски искорак, јединствен догађај у историји света, темељну трансформацију погледа на човека и друштво након које ништа неће бити исто, и чије тековина баштинимо дан-данас. И ту трансформацију донео је – Христос.

Без икакве сумње, хришћанством се историјски манипулисало као што се манипулисало било којом другом религијом (или сурогат-религијом, попут идеологије, "културе" или "цивилизације"). Али основна филозофска учења која је Христос изнео речима толико једноставним да су разумљиве свакоме, и толико недвосмисленим да их је немогуће спиновати, укидала су управо основно гориво за све облике политичког насиља у историји – дубоко убеђење да смо ми вреднији од других.

Штавише, ако темељна хришћанска вера подразумева да је сам Бог жртвовао свог јединог сина да би спасао човечанство, исходећи притом из своје, божанске вере у човека, онда свака прича о жртвовању људи било каквом богу (или циљу, или идеалу) пада у воду

Роб, улични разбојник или губавац који живи у талогу римског друштва није ништа мање човек од римског цара, краља Јудеје, или Великог понтифика. Људско достојанство постаје нешто универзално, недељиво, неотуђиво, и неподложно релативизацијама. Штавише, ако темељна хришћанска вера подразумева да је сам Бог жртвовао свог јединог сина да би спасао човечанство, исходећи притом из своје, божанске вере у човека, онда свака прича о жртвовању људи било каквом богу (или циљу, или идеалу) пада у воду. Једноставно, већа жртва никада није поднесена, а поднета је, не да би се величао Бог, него да би се спасао човек.

Не може се пренагласити цунами који је ово радикално, револуционарно учење изазвало на планети. Римске власти, баш као и велики број "земаљских царстава" широм света покушавао је свим средствима да врати духа у боцу и затре сваку примисао на ову идеју универзалне људске једнакости у Божјој љубави, неотуђивог достојанства чак и најпрезренијих чланова друштва, и обавезе да се у односима са другима исходи из љубави уместо из части, славе, или освете.

Пријамова судбина

Ова прича се може испричати и из једне унеколико екстравагантније перспективе. Конвенционално гледано, Нови завет човечанства са Богом подразумева метафизичку реформу устројства свемира, па самим тим и историјских процеса унутар њега. Старозаветни хебрејски Бог кажњава грехе "до трећег и четвртог колена", и у томе се не разликује много од сујетних, осветољубивих и страшних богова паганских култура. Херодот нашироко расправља о изворима сукоба између "Европе и Азије" (тј. између Хеладе и Персије), у коме су обе стране починиле бројна светогрђа и нарушиле обичаје ратовања, настојећи да кроз анализу митова о Троји, Европи и Ио покаже која страна има право да себе сматра "осветом божјом".

Уосталом, сам Хомер на више места наглашава колико су Пријамова деца била достојанствена, племенита и драга боговима, али су свеједно била осуђена на пропаст због греха које су починили – Пријамови преци.

"Пријамову судбину" помиње Аристотел у Никомаховој етици као екстреман случај спољно изазване трагедије која онемогућава достизање среће засноване на врлини, праведности и доброј мери, какву је сам пропагирао. Несрећа која је задесила старог тројанског краља – да доживи смрт и погубљење целог свог потомства и потпуно уништење своје куће и народа – може се поредити само са искушењима кроз која је прошао старозаветни Јов. Али Јовову врлину је ћудљиви хебрејски Бог на крају наградио, а његов губитак колико-толико надоместио новим потомством и новим богатством. Пријам – достојанствен, честит и богобојажљив човек – канонски је отишао у Хад као један од највећих несрећника у историји човечанства, а да је кривица за све што му се догодило у потпуности почивала на гресима његових предака.

Есхатологија против етиологије

Човечанство никада неће бити анђели Божји, али сваки пут када је неко друштво истински стајало уз Христа, оштрице рата би отупеле, а ужаси уништења, паљевине и избеглиштва бивали би ублажени милошћу, људскошћу и врлином. И сваки пут када је човечанство одустајало од Христа, његови ратови су постајали крвавији, бестијалнији и чудовишнији, а пагански богови рата би преузимали кормило људске несреће

Историја човечанства након Христовог доласка препуна је догађаја који наликују на судбину Троје и самим тим се често интерпретирају на тај древни, пагански начин. Пад Рима, Багдада, Цариграда, француска и бољшевичка револуција, Хирошима и Нагасаки, иако појединачно представљају злочиначке пирове у којима су већински изгинули невини људи и цивили, имају своје "предисторије", своје "каузалне низове" који воде до неког хибриса, светогрђа или злочина који је увредио "богове рата" и узрочно-последично довео до "окрутне и необичне казне". У свету који нема своју есхатологију, у коме је укинут Аристотелов "финални узрок", једино што се рачуна јесте неумољива, слепа и окрутна секвенца историјских догађаја.

И опет, једино што је у стању да изигра овај циклус насиља, толико неумољив да су га Вавилонци, Египћани и Грци повезивали и предвиђали помоћу астрономских циклуса планета, јесте искрена вера да сваки појединачни човек заслужује само казну за грехе које је сам починио, а да у коначници право да изрекне ту казну има само Бог. И током претходних две хиљаде година, на сваки пример "старозаветне" окрутности имали смо мноштво примера "новозаветног" милосрђа, опроштења и човекољубља.

Човечанство никада неће бити анђели Божји, али сваки пут када је неко друштво истински стајало уз Христа, оштрице рата би отупеле, а ужаси уништења, паљевине и избеглиштва бивали би ублажени милошћу, људскошћу и врлином. И сваки пут када је човечанство одустајало од Христа, његови ратови су постајали крвавији, бестијалнији и чудовишнији, а пагански богови рата би преузимали кормило људске несреће.

Бадње вече испред Храма Светог Саве у Београду

Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом

Ако су наши презиратељи православља и опадачи хришћанства већ толико образовани, културни и просвећени, не би било згорег да се подсете упечатљивих примера из историје човечанства, која дистинкцију "модерно и примитивно" препознаје само као претекст за дехуманизацију и покољ, а која хришћански дух љубави и милосрђа (без обзира на то да ли се њиме руководе хришћанска или нехришћанска друштва) нуди као једину истинску алтернативу слепој, детерминистичкој машини економске, војне и политичке технологије. Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом. Последице ове дехристијанизације западне цивилизације као глобалног хегемона већ смо имали прилике да осетимо на својим леђима. Можда неки од њих мисле да свет тако и треба да изгледа. Ако не мисле, најбоље би им било да се – радују Христовом доласку.

(РТ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер