среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Цртани филмови - политика за децу
Културна политика

Цртани филмови - политика за децу

PDF Штампа Ел. пошта
Јована Папан   
среда, 09. јануар 2008.

Просечно дете у Србији, статистике кажу, проведе дневно 3-4 сата гледајући телевизију. Од тога – зна се – највише гледа цртане филмове, нарочито ако је претшколског узраста. Понуда је данас огромна, и уместо да цео дан ишчекује онај фамозни цртаћ у седам и петнаест увече, на коме су одрастале генерације данашњих родитеља, савремено дете има на располагању неких пола туцета националних, кабловских и сателитских дечјих канала који готово непрекидно емитују само цртане филмове. Чак и обичај прављења кућних колекција видео касета и дискова полако излази из тренда – свима постаје јасно да је далеко лакше и јефтиније притиснути дугменце на даљинском и оставити децу да сатима хипнотисано зуре у нове и још новије епизоде безбројних цртаних серија које се неуморно нижу.

Наравно, није се променила само количина цртаних филмова која се свакодневно из тв-екрана излива на чула наших најмлађих. Променила су се времена, политика, идеолошке парадигме, а тиме и сам садржај цртаћа, који би, у складу са економичношћу тржишне логике савременог васпитања, тј. „инвестирања“ у дете - требало да буду едукативни и да деци посредују одабране вредности, уместо да их забављају и кваре. Сва та агресија, мржња, нетолеранција, традиционални односи моћи, стереотипи и пороци којима су се одликовали јунаци нашег доба попут Тома и Џерија, Душка или Даче, због тога за данашњу децу морају остати непознаница, како би ова могла адекватно да се формирају као демократске и мултикултурне личности.

Повратак цензуре

Том, Џери и остали сумњиви и беспризорни типови нису додуше потпуно елимисани из дечјег програма. Мада су дебело маргинализовани, милиони њихових обожава ла ца широм планете и даље имају прилику да уживају уз ове легендарне цртане класике, или да их пуштају својој деци. Ако, међутим, приликом гледања буду имали неки чудан осећај да то баш и није „оно“ уз шта су одрастали, уопште неће много погрешити. Верзије старих цртаних филмова које су данас на тржишту и путем медија доступне публици, увелико су претрпеле неколико таласа жестоке цензуре и касапљења, извршених под еуфемизмом „избацивања увредљивог материјала“. Зарад заштите данашње деце од погубних утицаја наслеђа популарне културе, забринути родитељи, грађанска удружења, корпорације власници права и њихови опрезни спонзори удружили су своја осетљива морална чула у заједничком паничном подухвату дезинфиковања цртаћа од политички некоректних садржаја. Тако су из цртаних класика избрисане све оне сцене и гегови које би и најпокваренија параноична машта само уз много форсирања могла да декларише као вређање на полној, расној, етничкој основи, или као подстицање агресивног понашања и порока. То, додуше, није и најгоре што је могло да их снађе, и цртаћи из којих је само одстрањено „оболело ткиво“ још су имали среће – они други, које није било могуће једноставно измасакрирати, и на тај начин довести у склад са савременим идејама о прихватљивом, запечаћени су и осуђени да таворе у мрачним ћошковима Ворнерових архива.

Ко сме да буде паметнији

Цензура је, као што је пре готово четири века констатовао Милтон, не само штетна и залудна, већ и сасвим неизводљива ствар. И заиста - где поставити границу прихватљивог и како оценити шта јесте потенцијално увредљив материјал, а шта није? Када су у питању цртани филмови, корпорацијски одбори и тела за процењивање подобности нису желели много да лупају главу – пошто би готово свака референца на другу расу и културу, као нужно поједностављена, стереотипна представа, могла да се схвати и као увреда, најлакше је било избацити све потенцијално незгодне сцене, односно сцене са таквим референцама.

У таквом духу је, на пример, цртани филм у коме Душко Дугоушко надмудрује црнца потпуно забрањен, и то (према образложењу) не због тога што је црнац приказан стереотипно, већ зато што би неко могао да помисли да филм поручује како су и животиње паметније од црнаца. Еским из једног филма о Душку Дугоушку сасвим је исечен, као и Абориџин из другог. Маказе су такоће радиле и сваки пут када би после неке експлозије јунак из облака дима изашао са црним лицем, када би Том из гомиле веша истрчао са перјаницом индијанског поглавице, када се појаве урођеници који покушавају некога да поједу или када Том после ударца у лице поклопцем канте за ђубре личи на Кинеза. Са друге стране, сви гегови који би могли бити потенцијално увредљиви за белце, остали су нетакнути – белце је, разуме се, сасвим политички коректно исмевати, и нико не пати због чињенице да Душко вечито успе да намагарчи сиротог Елмера.

 

Неки цртани јунаци су, очигледно, и сами по себи исувише проблематични за данашње цензоре, и мало је фалило да читав опус филмова о Брзом Гонзалесу заувек заглави на некој прашњавој полици Картун Нетворка. Ова станица, ексклузивни власник права, одлучила је 1999. године да је овај цртани филм неприличан за приказивање због тога што наводно исмева и стереотипизира хиспаноамериканце. Ипак, после три године изгнанства Гонзалес се вратио на мале екране, и то захваљујући ником другом до Лиги латиноамеричких грађана, која се, у акцији под слоганом „Живео Брзи!“, успешно изборила за рехабилитацију омиљеног цртаног јунака латиноамериканаца. И за Попаја су дошли тешки дани, и то из много разлога – пуши лулу, бије се, понаша се претерано мачо, а то све данас не пролази, нарочито када су у питању деца. „Он није Сунђер Боб“, објашњава природу Попајевих грехова амерички историчар цртаних филмова Џери Бек.

 

Прохибиција и ненасилна борба

Када су у питању сексуалне алузије и пороци, враг је одавно однео шалу. Звиждање за цица-мацама и завиривање под сукње увелико се преселило у историју. Ни вук, коме у пародичном цртаном филму о Црвенкапи очне јабучице похотно искачу када угледа девојчицу, нема више шансе да се појави пред данашњом децом, која ни у лудилу не смеју бити истраумирана таквим сексистичким алузијама, пошто ће онда једног дана неминовно почети да размишљају о сексу, и то без уважавања партнера као личности. А осим што смо због њих постали перверзњаци, сви смо изгледа и пропушили угледајући се на цртане јунаке, па су зато пре неколико година из филмова о Тому и Џерију исечене све сцене са дуваном. Алкохол, као и најбезазленија асоцијација на њега (торта од рума), још одавно су покошени цензорским маказама, као и сцене са коцкањем, или ношењем одеће супротног пола (сви ми знамо како настају трансвестити!).

Насиље је посебна прича. Како га избацити из слепстик жанра, а да било шта остане? Решења се крећу се у распону од смешног, преко трагичног, до запањујућег. Тако, на пример, видимо сцену у којој Којот трчи према ивици литице, затим је део са падањем исечен, а онда се појављује Којот згужван као хармоника. Или видимо Елмера са напуњеном пушком како се спрема да опали, затим је пуцањ исечен, а онда видимо опрљеног Елмера како се пуши. Нема везе што гледање овако унакажених сцена представља чисто насиље над дечјим мозговима – важно је да она због цртаћа никада не дођу у искушење да некоме лансирају концертни клавир на главу.

Да не поломе мозак

Као што укусно јело, када се из њега избаце сви нездрави зачини, постане здраво, пуно витамина и бљутаво, тако је и данас, заједно са свим тим контроверзним, „увредљивим“, идеолошки холестеричним и политички презачињеним традиционалним мотивима, из цртаних филмова избачена и сва драж и занимљивост. Као резултат овог савременог дијеталног приступа, сада смо добили пажљиво идеолошки осмишљене, васпитне, едукативне, психолошки корисне, политички коректне и за креативност надасве стимулативне цртане филмове, који су притом врло често до зла бога досадни и потпуно негледљиви за било кога ко је старији од узраста циљне групе. Самим тим, нехотично је укинута и могућност да гледање цртаћа буде активност у којој учествују све генерације укућана. Заиста - нема тог просечно интелигентног родитеља који је способан да издржи дуже од минута испред ТВ екрана из кога бече очи Телетабиси, и остале слаткушне зеке, меде или коњићи који врцају од ничим изазване позитивне енергије. Док данашња деца очарано зуре у сахаринске призоре опште љубави, хармоније и бесмисла, родитељи само могу да гледају како да се што пре удаље и посвете некој ултраузбудљивој активности попут сређивања фиока или мењања патрона у хемијским оловкама.

Додуше, с обзиром на то колико се бриге данас поклања свакој речи која се ставља у уста цртаним јунацима, није ни чудо што већина онога што они изговарају нема скоро никакавог смисла. Један од америчких сценариста цртаних филмова изнео је податак да је приликом рада на некој цртаној серији, све што напише морало да прочита и коригује чак 47 различитих људи, пре него што би добио одобрење за снимање. А списак речи које се у програмима за најмлађе не смеју користити није нешто до чега бисте тек тако могли доћи простом логиком. Осим псовки и речи попут „проклетство“ и „дођавола“, сценаристима су забрањене нпр. и речи „гориво“, „одмор“, „завист“ и „уклонити“, јер се сматра да су сувише компликоване да би их деца разумела. Није прецизирано када тачно деца постају спремна да се ухвате у коштац са оваквим главоломкама, али боље спречити оштећење мозга на време, него после поправљати ствар... Уосталом, биће времена на факултету, чему неопрезна журба?

Етничка дискриминација гоблина

Добро, а какви су ти нови цртани јунаци уз које одрастају данашњи клинци? Заправо, они уопште и нису нови – тренутно на светској и домаћој цртаној „естради“ владајуће позиције зауизимају све сами повратници и из нафталина извучени, опробано успешни цртани ликови – Ноди, Јагодица Бобица, Медведићи доброг срца. Међутим, своје нове мале обожаваоце ови стари јунаци шармирају у сасвим новим издањима, дезинфикованим од било каквог политички некоректног садржаја, а богами често и од било каквог смисла.

 


 

Ноди, симпатични дрвени лутак из Земље играчака, настао из пера енглеске ауторке Инид Блајтон, пре неколико година прославио је свој педесети рођендан. У двадесет први век, Ноди је ушао са новим, компјутерски анимираним визуелним идентитетом, али и без неких од својих вишедеценијских цртаних сапутника. Оригинална верзија приче о Нодију садржала је и Голивоге – дрвене лутке црног лица, које су некада биле популарне у Енглеској и Америци, а које су временом постале контроверзне због асоцијација на расизам. Голивоге је заменио низ нових ликова, а у улози лоших момака сада су се нашли наизглед идеолошки неутрални гоблини. Међутим, ни то није задовољило савремене стандарде политичке коректности – убрзо су стигле примедбе из скандинавских земаља (културне постојбине гоблина), које ауторе серије оптужују да скрнаве њихову традицију и митологију. А познато је да данас, у време тоталитаризма толеранције и уважавања, нико не сме бити увређен чак ни безразложно, па је, самим тим, и судбина гоблина у Нодију веома неизвесна.

То није све што је морало да се промени. Како би неутралисали оптужбе за сексизам и предоминацију мушких ликова, креатори Нодија у серију су убацили још један лик – Дину, коју аутори описују као „црну, самоуверену женску особу припадницу мањине“. И сам Ноди је морао да промени своје понашање, како би се решио оптужби да се понаша као један мали бели снобић – његов некада помало арогантни лик данас је због тога сведен на карикатуралну дводимензионалну личност способну једино да изговара бесконачни низ љубазних фраза које дефинитивно никога не могу да увреде, осим што нехотично вређају интелигенцију сваког вишећелијског организма.

На трону најпопуларнијих, Нодију данас друштво прави његова колегиница Јагодица Бобица, суверена краљица дечјих канала, луткица, мајица, торбица, шналица и остале франшизне робе. Врло популарна у осамдесетим, Јагодица је такође пре неколико година доживела свој велики камбек, и то, погађате, у политички „коригованој“ верзији. Сама јунакиња доживела је својеврсну еманципацију, па се више не може видети у романтичној хаљиници какву је носила од свог настанка, а која је изгледа претварала у жену-објекат, већ само у панталонама. Из нове серије избачени су и сви негативци који су раније сиротој Јагодици стварали главобоље, па сада „Земљу јагода“ настањују све сами добротвори и поштењачине , коначно у позицији да уживају у животима без искушења, конфликата и стреса.

 


 

Наравно, осим што успешно оскудевају у могућностима да нехотично увреде било кога на кугли земаљској, оба цртана филма одликују се сижеима који немају премца по својој зашећерености. Кад човек види како наши херој и хероина уз помоћ своје доброте, поштовања правила и недостатка смисла за хумор брзо враћају хармонију у идеалну „Земљу играчака“ (Ноди) или „Земљу јагода“ (Бобица), просто не може а да себи не обећа да се више никада неће шверцовати у трамвају, или прелазити улицу на црвено.

Како постати звезда цртаног филма

Док са једне стране Ноди и Бобица имају задатак да децу увере како је свет настањен искључиво добрим душама које се по цео дан само воле и помажу до изнамоглости, мисија Медведића доброг срца, са друге стране, јесте да децу кљукају „самопоуздањем“ и вером у себе, што је, као што је познато, данас ултимативни лек за све невоље човечанства. Тако се у свакој епизоди медведића, безброј пута могу чути добро познате олињале фразе типа: „Веруј у себе!“, „Можеш бити све што пожелиш!“, „Само пожели и жеља ће ти се остварити!“, „Ако будеш довољно јако желео, успећеш!“ и слично. Нема везе што су ове фразе у суштини потпуно испражњене од значења – важно је да деци буде пружена представа света у коме је увек и за сваког све могуће и изводљиво, и где је свако посебан и једниствен – што исто тако, руку на срце, само значи да нико и није.

А да су данашњи цртаћи, према свим параметрима, сасвим у тренду и потпуно уподобљени владајућим доктринама, доказује и популарна шпанска цртана серија „Воћкице“. Идеја водиља ове серије, како се да закључити, јесте да промовише данас модерну идеју интеркултуралности. Јасно су уочљиви напори креатора, да се цртани јунаци - различите врсте воћа и поврћа, које се међусобно друже и доживљавају разне авантуре, представе као потпуно равноправна бића која заслужују једнако поштовање, и која, упркос својим драстичним разликама, могу да остваре међусобни конструктиван (интервоћни) дијалог, претпостављамо у циљу настанка једне богате и шаролике воћне салате. Сав овај интеркултурализам подвлачи и насловна нумера серије, песма са следећим рефреном:

„Ми смо бели и зелени, црни или жути,

Ми смо различити о да и то нас спаја!“

 


 

За крај, обавезно се мора поменути и тренутно актуелна цртана серија „Хоћу ја!“, која се може посматрати као ултимативна парадигма данашњег доба, које (колико год се упињало да се представи као доба бриге и поштовања према другима), заправо представља доба егоцентричне индивидуе, самодовољне и жељне славе. Сасвим са тим у складу, данашња деца, од рођења навикла да буду суперстареви у својој породици и окружењу, захваљујући чедесима модерне медијске технологије, коначно могу да свој селебрити статус подигну на један сасвим нови ниво, и то поставши праве правцијате звезде цртаних филмова. Како је то могуће? Довољно је да њихови родитељи одређеној тв-станици пошаљу фотографије, које ће затим бити убачене у одговарајући софтвер, и клинци постају инстант јунаци популарног цртаћа. Уживајући у сопственим авантурама, и очарано посматрајући сопствени одраз у екрану, који им упућује прегршт љубазних, неувредљивих, толерантних, интеркултурних и политички коректних фраза, данашња деца најзад могу сасвим да уроне у то нарцисово огледало, и постану прави дводимензионални јунаци савременог дезинфикованог, политички коректног, хиперзаслађеног и бесмисленог (цртаног ) света.

 


 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер