Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Deset članova Sretenjskog ustava koji su potrebni današnjoj Srbiji
Kulturna politika

Deset članova Sretenjskog ustava koji su potrebni današnjoj Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
utorak, 15. februar 2022.

Mali broj zemalja sveta može se pohvaliti Ustavom starijim od stotinak godina, a one koje mogu – poput Holandije, Sjedinjenih Američkih Država, ili San Marina – ističu tu činjenicu kao element velikog nacionalnog ponosa. Amerika pogotovo ima čitavu kulturu fetišizovanja Vrhovnog pravnog akta države – „ustavom garantovana prava“ predstavljaju neizostavni deo popularne kulture, kao i značajan temelj nacionalnog identiteta i građanske odgovornosti u ovoj velikoj zemlji.

Srbija nije imala tu sreću i privilegiju da svoju modernu istoriju proživi u miru i blagostanju koje ne bi iziskivalo stalne promene državnog ustrojstva i pravnog sistema. Za dvesta i kusur godina moderne istorije Srbija je menjala sve od teritorije, preko političke hijerarhije, do ekonomskog sistema, pa je samim tim i ustavno ustrojstvo menjala nekih 14 puta, od donošenja prvog Ustava 1835. godine – u proseku na manje od 15 godina.

Ovakvu sudbinu nedugovečnosti najviših pravnih akata u zemlji najavio je već prvi među njima – Sretenjski ustav – koji je de jure bio na snazi 55 dana (de facto – svega dve nedelje), koliko je bilo potrebno da njegov skandalozno slobodarski i demokratski sadržaj dođe do dvorova u Carigradu, Sankt Peterburgu i Beču, gde nisu krili nezadovoljstvo političkim slobodama koje je srpskom narodu dodelila njegova Narodna skupština, a kakve su među njihovim podanicima bile nezamislive.

Kratki, ali spektakularni blesak Sretenjskog ustava obeležio je u velikoj meri dalju političku istoriju Srba, i danas ga se srpska obrazovana javnost rado seća kao svedočanstva o avangardnoj političkoj svesti srpskog naroda, koja je sablažnjavala apsolutističke imperije koje su mu kovale sudbinu

Kratki, ali spektakularni blesak Sretenjskog ustava obeležio je u velikoj meri dalju političku istoriju Srba, i danas ga se srpska obrazovana javnost rado seća kao svedočanstva o avangardnoj političkoj svesti srpskog naroda, koja je sablažnjavala apsolutističke imperije koje su mu kovale sudbinu. Danas se naročito rado citira čuveni Član 118., prema kome „kako rob stupi na Srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim“. Zabrana ropstva predstavlja podrazumevanu stavku bilo kog modernog ustava bilo koje moderne zemlje, ali sročeno lepim, poetičnim jezikom Dimitrija Davidovića, razpetim na pola puta između Vukovih guslara i Dositejevih filozofskih traktata, to ima naročitu težinu, pogotovo kada se zna da je usvojeno i odštampano 28 godina pre američke Proklamacije o emancipaciji.

Vihor istorije nije dozvolio Sretenjskom ustavu da ostane na snazi, a čak i da je preživeo porođaj, nestao bi u nekom od događaja koji su Srbiju od kneževine pretvorili u kraljevinu, kraljevinu u balkansku mini-imperiju, a imperiju u socijalističku federaciju. Bez ikakve sumnje, u tom dokumentu postoje elementi koje je nemoguće zamisliti u sastavu modernog srpskog ustava, baš kao što postoje elementi koji su danas apsolutno samorazumljivi i podrazumevani – poput podele grana države, vladavine prava, nepovredivosti privatne imovine i sl. Ali bez obzira na to, postoje mesta u Sretenjskom ustavu koja su neverovatno savremena, i koja izražavaju političke, nacionalne, i građanske vrednosti koje su preko potrebna Srbiji u aktuelnom političkom trenutku. Evo izbora deset takvih članova, koji ne samo da predstavljaju stavove kojima bi trebalo da se rukovodimo u savremenom političkom životu Republike Srbije, nego koji nas – pre svega svojim arhaičnim jezikom – podsećaju da su oni našim askurđelima i sukurdovima bili jasniji nego što su nama.

47) Državni Sovjet motri i čuva, da se ni najmanjemu Srbinu nečini kakva ni bud nepravda; a gdi bi opazio, da se čini, a on će poitati i u dogovoru s Knjazom ukloniti istu nepravdu.

Jednakost svih građana pred zakonom i univerzalnost pravne zaštite proklamovane su vrednosti i aktuelnog srpskog ustava, ali opet bi se danas većina građana slatko nasmejala nad tvrdnjom da je Vlada tu da „pazi da se nekom Srbinu ne načini nepravda“, a zatim da „poita“ da nepravdu ispravi. Građani danas državu i vlast doživljavaju kao nužno zlo i kao institucionalizovanu nepravdu, čiji je upravo posao da održava razlike između „najmanjih“ i „najvećih“ među Srbima, uvek spremna da pritekne u pomoć bogatim i moćnim, a da zatvori oči pred stradanjem malih, nemoćnih, i nevidljivih. A ako se setimo da je Srbija po ustavu danas, ništa manje nego 1835. godine, država srpskog naroda, još više boli ćutanje pred nepravdama koje trpe naši sunarodnici izvan granica Srbije, a koje je prethodnih decenija bilo svojevrsno političko pravilo. Da i ne pominjemo činjenicu da se državno rukovodstvo po pravilu pravi mrtvo kada (institucionalizovanu) nepravdu trpe Srbi na Kosovu i Metohiji, pogotovo „najmanji“ od njih, koji nisu integrisani u vladajući partijsko-politički aparat. U državi čija himna doziva Boga Pravde, od vitalne je važnosti da se pojam Vlade ponovo počne vezivati za pojam pravde.

71) Členovi državnoga Sovjeta dužni su davati mnjenija svoja otkroveno, i istinoljubno, i nelicemjerno i nedati ni komu, daji daje o izdaji Otečestva, o narušeniju ovog ustava, o prikosnoveniju lica Knjažeskoga, i o očevidnoj kakvoj nepravdi, ili u zasjedanijama Sovjeta il' pred Knjazem. Koji bi protiv ovoga postupao, već je sam po sebi zločinac, koga treba suditi i kazniti po zakonima.

Politika se u modernoj Srbiji doživljava kao domen apsolutne neodgovornosti, gde nema laži, obmane, niti manipulacije, koja se ne može paušalno odbaciti uz ciničnu opasku „šta ste očekivali, to je politika“. „Iskren političar“ zvuči kao propagandna žvaka, dok „istinoljubiv političar“ i „nelicemeran političar“ zvuče kao – oksimoroni. A ne bi trebalo. I čak – ne bi smelo

Evo još jednog „skandalozno naivnog stava“, koji bi danas izazvao salve smeha. Zamislite to – da se članovi Vlade smatraju krivično odgovornim za stavove koje iznose sa svojih javnih funkcija?! Očekivati danas od političara „otvorenost, istinoljubivost, i nelicemernost“ zvuči kao početak vica o nekom političkom idiotu, dok se izjave i čak politički akti koji protivreče Ustavu i koji predstavljaju izdaju Otačastva rutinski provlače ispod radara, bez apsolutno ikakvih pravnih posledica po visoke dužnosnike koji na taj način sa najvišeg mesta potkopavaju ustavni i državni poredak vlastite zemlje. Čak i ako stavimo po strani pitanje veleizdaje, koje se u srpskoj javnosti poteže sa onoliko lakoće, koliko je faktički nezamislivo da se iko ikada za veleizdajnički čin zakonski odgovara, ostaje nam zahtev da članovi državnog rukovodstva moraju u svojim javnim nastupima biti iskreni i potpuno otvoreni sa svojim namerama, odnosno da treba krivično da odgovaraju ukoliko se na bilo koji način ustanovi da su svesno obmanjivali javnost. Politika se u modernoj Srbiji doživljava kao domen apsolutne neodgovornosti, gde nema laži, obmane, niti manipulacije, koja se ne može paušalno odbaciti uz ciničnu opasku „šta ste očekivali, to je politika“. „Iskren političar“ zvuči kao propagandna žvaka, dok „istinoljubiv političar“ i „nelicemeran političar“ zvuče kao – oksimoroni. A ne bi trebalo. I čak – ne bi smelo.

80) Sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni ot koga u Serbiji, do od zakonika Srbskog; nikakva, ni veća ni manja, vlast u Serbiji ne ima prava, otvratiti ga od toga, il i zapovediti mu, da drugčije sudi, nego što mu zakoni predpisuju. Tomu treba i da se zakune pri naimenovaniju.

Bez ikakve sumnje, i moderni srpski Ustav i ostatak pravnog sistema u zemlji je pun članova i dokumenata koji garantuju „vladavinu prava“ i integritet sudija koji donose odluke u pravnim sporovima. Nedavno su u državi čak usvojene ustavne promene koje bi tu nezavisnost suđenja trebalo dodatno da učvrste. Ali dok je zanemarljiv procenat od onih 1,96 miliona građana koji su se na nedavnom referendumu izjasnili o ustavnim promenama razumeo šta one tačno podrazumevaju (toliko o „otvorenosti“ i „istinoljubivosti“ predlagača), ovo što u Sretenjskom ustavu piše za sudije razumeju svi. I malo ko veruje da sudije ne zavise ni od koga, niti da „ni veća, ni manja vlast“ nema načina da ih „odvrati“, ili da im „zapovedi“ da sude mimo zakona. Ako ništa drugo, o tome veoma ubedljivo svedoče nedavna preinačenja odluka najviših sudskih instanci doneta praktično pred očima javnosti nakon otvorenih pritisaka komercijalnih banaka (i većeg broja političara), a vezano za kolektivnu tužbu koja je zahtevala da se stotinama hiljada građana vrati nezakonito otuđeni novac. U pitanju nije bilo samo odustajanje sudija „od zakonika srpskog“, već i eklatantan primer mešanja Vlade u rad sudova kako bi se nanela nepravda „najmanjim Srbima“ za račun „najvećih Srba“.

82) Skupština narodna sastoji se iz sto najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujući deputata iz sviju okružija i svega Knjažestva Serbije.

Kako će se ovi deputati i po koliko iz svakoga okružija birati, dokle li zvanije njino trajati, otredićese osobitim zakonom.

Ideja da skupštinski poslanici predstavljaju „najodabranije, najrazumnije, i najpoštenije“ ljude u zemlji, koji „u najvećem stepenu zaslužuju narodno poverenje“, toliko je daleko od stvarnosti, da se tako nešto ne bi usudili da izjave čak ni najbesramniji partijski propagandisti. Narodna skupština je u Srbiji pretvorena u mešavinu medijskog cirkusa i rijaliti šoua, gde je glavna uloga poslanika da svojim odsustvom političke kulture služe kao gromobran za netransparentnu političku delatnost

Ako se naš čitalac na prethodne članove glasno smejao, nakon ovoga već briše suze sa očiju. Ideja da skupštinski poslanici predstavljaju „najodabranije, najrazumnije, i najpoštenije“ ljude u zemlji, koji „u najvećem stepenu zaslužuju narodno poverenje“, toliko je daleko od stvarnosti, da se tako nešto ne bi usudili da izjave čak ni najbesramniji partijski propagandisti. Narodna skupština je u Srbiji pretvorena u mešavinu medijskog cirkusa i rijaliti šoua, gde je glavna uloga poslanika da svojim odsustvom političke kulture služe kao gromobran za netransparentnu političku delatnost ničim nesputane izvršne vlasti, kao i da slepo i bespogovorno izglasavaju sve što im ministarstva i lobističke grupe stave na sto. Teško da je neka javna institucija u Srbiji trenutno temeljnije potkopana i obesmišljena od Narodne skupštine. Čak i predstavnici vladajuće stranke rutinski bacaju vlastite poslanike u vatru, zalažući se za ustavne promene koje bi smanjile njihov broj. Zašto? Zato što svi znaju da su beskorisni, i da predstavljaju „preplaćenu glasačku mašinu“ koja radi šta joj se kaže. Naspram toga, Sretenjski ustav nam daje sliku sasvim drugačije Narodne skupštine, Narodne skupštine kakva nam je neophodna. Takva Narodna skupština predstavljala bi najvažnije kontrolno telo u zemlji, sposobno da zauzda i ograniči sve ostale grane vlasti, kada god se osile da čine nešto protiv narodnog interesa. I ovde vredi pomenuti da autori Ustava nisu smatrali da je pitanje o načinu izbora poslanika ključno, već je ključno (i samim tim Ustavom garantovano) samo to da ti ljudi moraju biti najbolji i najreprezentativniji predstavnici i zastupnici narodnih interesa pred drugim granama države. Jer ni narodno, ni državno dostojanstvo ne može biti zaštićeno bez dostojanstva Narodne skupštine. I upravo je tužno stanje u kome se ona danas nalazi najveći pokazatelj političke dekadencije u koju je zapala Srbija.

104) Finansija ne može bacati naroda Srbskog u dug. Ako li bi kada i to nužno bilo, a ono da predloži i dokaže Knjazu, državnomu Sovjetu i narodnoj Skupštini, da je to neobhodimo nužno, i da ište ot nji odobrenije.

Svaki ozbiljan ekonomista će nam reći da je nacionalna ekonomija bez značajnog duga danas nezamisliva, pogotovo za jednu nerazvijenu zemlju bez impozantnih mineralnih resursa, poput Srbije. Ovaj član bi stoga sa lakoćom bio odbačen kao još jedan primer „nerealnog idealizma“, ali njegova poruka je i dalje kristalno jasna. Svaki građanin Srbije će se složiti da nije u redu da nomenklatura za nomenklaturom srpskih političara ostavlja budućim naraštajima u zemlji sve veći dug, koji je sve teže otplatiti

Svaki ozbiljan ekonomista će nam reći da je nacionalna ekonomija bez značajnog duga danas nezamisliva, pogotovo za jednu nerazvijenu zemlju bez impozantnih mineralnih resursa, poput Srbije. Ovaj član bi stoga sa lakoćom bio odbačen kao još jedan primer „nerealnog idealizma“, ali njegova poruka je i dalje kristalno jasna. Svaki građanin Srbije će se složiti da nije u redu da nomenklatura za nomenklaturom srpskih političara ostavlja budućim naraštajima u zemlji sve veći dug, koji je sve teže otplatiti. Čak se i u najzaduženijoj zemlji na svetu (ako govorimo o apsolutnim brojkama) – Sjedinjenim Američkim Državama – vode vrlo ozbiljne parlamentarne i javne debate svaki put kada prag zaduživanja u zemlji treba da se pomeri nagore, pa periodično dobijamo zabrinute pretnje o „mogućem bankrotu Amerike“ ako dve partije u Kongresu ne mogu da se dogovore oko podizanja praga zaduženja. A u Srbiji, baš kao što poslanici ne predstavljaju nikakve (a kamoli „najbolje i najrazumnije“) predstavnike i zastupnike naroda pred izvršnom vlašću, isto tako nikome ne pada na pamet da od bilo koga traži dozvolu da našoj deci nastavi da tovari dug na leđa. A da Narodna skupština nekoga zaista predstavlja, to bi joj sigurno bilo na vrhu spiska zadataka. To je upravo i predviđao Sretenjski ustav, koji je Skupštinu pre svega video kao branu za preveliko poresko opterećivanje građana, a ono je – kao što znamo, u modernim zemljama direktno povezano sa dugovima.

105) Finansija dužna je izmišljavati sredstva, kojima bi se umnožili prihodi zemaljski, no sredstva ta ne smjeju biti na štetu naroda il' protivna ovom ustavu.

Ekonomski razvoj države mora biti politički zadatak vlade, ali ekonomski razvoj nije sam sebi svrha, i jurnjava za podizanjem BDP, spoljnotrgovinske razmene, i privlačenjem stranih investicija ne sme da ugrožava osnovna ustavna prava građana. Mi smo već naviknuti da se potpuno rutinski „donose zakoni za investitore“, da se različite „industrijske zone“ izuzimaju iz poreskog, pa čak i zakonskog sistema zemlje, a da se blagostanje građana i njihova (građanska, radnička, ponekad čak i ljudska) prava uobičajeno tretiraju samo kao nekakav „klip u točkovima razvoja zemlje“, umesto kao konačna svrha i osnovni cilj svakog razvoja. U tim procesima država još jednom, umesto da „motri i čuva“ građane od „bilo kakve nepravde“, najčešće predstavlja voljnog saučesnika u nepravdi za račun „strateških partnera“, spoljnih kolonijalnih centara moći, ili čak za račun slepih makroekonomskih i tržišnih mehanizama.

108) Svako dete rođeno u Serbiji ili izvan Serbije, a od Srbina iz Serbije; svaki u vreme obnarodovanija ovog ustava u Srbskoj službi u Serbiji i izvan Serbije nalazeći se činovnik ili služitelj hristijanskog vjeroispovjedanija; svaki, komu je deset godina prošlo ot kako se u Serbiji nalazi, ili koji nepokretna dobra u njoj ima, smatrase za Srbina, i ima pravo, uživati srbsko državno građanstvo.

Dok jedan deo nas mora da shvati da Srbin može biti svako ko to hoće, drugi moraju da shvate da činjenica da su rođeni u Srbiji ne predstavlja omču oko vrata, niti prokletstvo, već da nosi sobom čak i neke – doduše skromne, ali mukom stečene – nacionalne privilegije, ali i obaveze

U Srbiji XXI veka, nažalost, nije ni blizu jasno „ko se smatra za Srbina“, koliko je to bilo jasno Dimitriju Davidoviću i njegovim saborcima. Za njih je bilo sasvim dovoljno da si u Srbiji rođen, ili da si u njoj voljan da živiš i radiš, pa da stekneš, ne samo pravo na „srpsko državno građanstvo“, nego i „sertifikat da si Srbin“. Koliko ovo mora da deluje konfuzno modernoj političkoj čaršiji u kojoj se pojmovi „Srbin“ i „građanin“ međusobno isključuju, u kojoj se svake godine izmišljaju novi načini da se još Srba proglasi za nesrbe, a da se, istovremeno, banalne nacionalne kvalifikacije kao što su „srbovanje“, „Srpstvo“, „srpski jezik“ (ili „Srpčić“) proglase za političku nepodobnost i čak kriminalizuju kao oblik diskriminacije. Zamislite da danas neko izjavi „ako si rođen u Srbiji, onda si Srbin“, koliko bi srpskih građana doživelo takvu tvrdnju kao uvredu i diskriminaciju? Zašto? Zato što je pitanje nacionalnog identiteta pretvoreno u još jednu dnevnopolitičku monetu za potkusurivanje, i još jedan način da se povlače razlike između „najmanjih“ i „najvećih Srba“, a opet u cilju – perpetuiranja nepravde protiv koje bi trebalo da se bori. A pomislite, koliko je to mrcvarenje srpskog imena, gde jedni svojim sunarodnicima „broje krvna zrnca“, dok ih drugi proglašavaju za političke parije čije samo ime isključuje pripadnost „građanima“ Srbije, koliko je to strano duhu naroda koji dan-danas prirodno i prostosrdačno naziva Srbinom svakog stranca koji se javno zauzme za opštenarodno dobro, ili samo suprotstavi „očevidnoj kakvoj nepravdi“? Dok jedan deo nas mora da shvati da Srbin može biti svako ko to hoće, drugi moraju da shvate da činjenica da su rođeni u Srbiji ne predstavlja omču oko vrata, niti prokletstvo, već da nosi sobom čak i neke – doduše skromne, ali mukom stečene – nacionalne privilegije, ali i obaveze.

117) Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu.

Sretenjski ustav više od sto godina pre Karla Popera prepoznaje princip „negativnog utilitarizma“, uviđajući da će većina građana lakše složiti oko toga šta predstavlja „opštenarodnu štetu“, nego šta predstavlja „opštenarodnu polzu“

Politička borba između „namernih“ i „slučajnih“ Srba u savremenoj Srbiji predstavlja samo odjek identitetskih titanomahija koje se vode po svim meridijanima planete. Identitetske grupe, bilo da je reč o etničkoj pripadnosti, seksualnom opredeljenju, ili stilu oblačenja, pretvaraju se u nagazne mine za javni diskurs, i u sredstvo održavanja političke zajednice u stanju stalne neuroze. U jednom trenutku u našoj istoriji, politički ideal se sa samorazumljivog „država treba da omogući svakome da živi kako hoće“ pretvorio u jedno primamljivo, ali totalitarno „država treba da natera svakoga da živi kako treba“, i te štetne i neslobodarske paradigme već decenijama ne možemo nikako da se otresemo. Sa jedne strane, deo građana ne može da se otrese koncepta države kao mašine koja treba da indoktrinira građane i pretvara ih u idealne i brendirane primerke nacionalnog ideala (Srbe, Jugoslovene, Evropljane), sa druge je ideja „načina života“ do te mere hipertrofirana, da pojedinci smatraju da čitav društveni sistem treba da se prilagođava njihovim hirovima. Sretenjski ustav više od sto godina pre Karla Popera prepoznaje princip „negativnog utilitarizma“, uviđajući da će većina građana lakše složiti oko toga šta predstavlja „opštenarodnu štetu“, nego šta predstavlja „opštenarodnu polzu“. A šteta je, svakako, kada se privatni životni izbori bilo koje osobe, koji nemaju nikakve veze javnim dobrom i nacionalnim interesima, iz bilo kog razloga pretvaraju u pitanje državne politike.

125) Nikakav Srbin ne može stupiti u službu strani zemalja il' primati plaće i znakova otličja ot nji bez dopuštenja Knjaza svoga.

Ideja da „Srbin ne treba da služi stranim zemljama“ deluje kao političko geslo više nego kao građanska dužnost, ali ne treba zaboraviti da su se narednih sto godina nakon Sretenjskog ustava čitava pokolenja Srba iz petnih žila borila da „Srbin nikome ne bude sluga“, odnosno da iznad sebe ima samo svoju, srpsku državu

Ovaj član spada u onu kategoriju „nezamislivih anahronizama“, budući da Srbija sebe danas ne može da zamisli bez čitave armije emigranata, pečalbara, i gastarbajtera, koji deo svoje zarade „u službi stranih zemalja“ pretaču u devizne doznake koje predstavljaju preko potrebnu finansijsku infuziju za krhki i bolećivi socijalni sistem u zemlji. Pa čak i ako pojam „službe stranih zemalja“ ograničimo isključivo na strano državljanstvo, ili rad za državne službe u inostranstvu, ovaj zahtev nam deluje rigidno i besmisleno. A u pitanju je, još jednom, činjenica da su autori Sretenjskog ustava srpsku državu shvatali kudikamo ozbiljnije nego što je mi shvatamo, pa su samim tim i znali da građanin ne može istinski da bude „građanin dve države“, baš kao što ne može biti „podanik dva kralja“. Ako neko tvrdi za sebe da jeste, to samo znači da ga još niko nije naterao da bira između ta dva, a ako bi ga naterao, jasno se zna koje je državljanstvo „pravo“, a koje je tu „čisto formalno“, tj. da bi se „iskoristile neke privilegije“. Ideja da „Srbin ne treba da služi stranim zemljama“ deluje kao političko geslo više nego kao građanska dužnost, ali ne treba zaboraviti da su se narednih sto godina nakon Sretenjskog ustava čitava pokolenja Srba iz petnih žila borila da „Srbin nikome ne bude sluga“, odnosno da iznad sebe ima samo svoju, srpsku državu. Taj sentiment danas deluje romantično, ali ne treba zaboraviti da veliki broj država koje drže do sebe ne gledaju blagonaklono na svoje građane koji se stavljaju u službu drugih država koje nisu njihovi politički vazali ili kolonije. Srbija je prethodnih decenija često tretirala svoje pasoše kao tanku nit koja vezuje njenu sve veću dijasporu za maticu, a dodeljivala ih je svakom poznatijem strancu koji je bio spreman da ih primi. Sa druge strane, vlastitim građanima na Kosovu i Metohiji, Srbija je izdavala lažne pasoše, koji nemaju isti međunarodni status kao pasoši koji se dodeljuju ostalim građanima (uključujući i one „u stranoj službi“). Na taj način je sam pojam srpskog državljanstva degradiran i obesmišljen na način na koji je to bilo nezamislivo u jednoj kudikamo siromašnijoj, ali nesumnjivo ponosnijoj Kneževini Srbiji.

129) I seoske šume i gora dosadašnji alija jesu obštenarodno dobro; sav narod ima pravo, uživati ji. Niti ima Praviteljstvo, nit' ikakav Starješina, ni činovnik, ni trgovac, ni seljanin, nit' ikakav Srbin prava, zagrađivati ji ili zabranjivati Srbima iz drugi sela i okružija, da ji ne uživaju.

I dok savremena pravna terminologija lako može da razvodni pitanje pričom o „rentama“, „koncesionim naknadama“, „eksproprijaciji“ i sl. – Sretenjski ustav narodski intuitivno isključuje svako „zagrađivanje“ i „zabranjivanje“ nečega što mora da ostane opšte i javno dobro

Evo, na kraju, još jedne goruće teme iz javnog života moderne Srbije, gde Sretenjski ustav decidno stavlja stvari na svoje mesto: reč je o privatizaciji javnog dobra. Ovo pitanje je danas u centru političke borbe u Srbiji, bilo da je reč o „stavljanju reka u cevi“ zarad izgradnje MHE, bilo da je reč o privatizaciji (ili kako se to eufemistično kaže – „izdavanju koncesije“) „seoskih šuma i gora“ za potrebe površinskih kopova, privatnih elektrana, ili običnih šljunkara, ili prosto javne površine u gradu za potrebe otvaranja kafića i izgradnje privatnog objekta. Sve su ovo pitanja koja su zakonski regulisana nizom procedura, i sve su to pitanja po kojima se – još jednom – „najmanji Srbi“ rutinski osećaju prevareno i pokradeno od strane „najvećih Srba“, ili još češće njihovih „strateških partnera“ i „krupnih investitora“ iz inostranstva. U pitanju je još jednom kompleksno ekonomsko pitanje koje ne može da se rešava „preko kolena“, ali nam utemeljitelji pravnog sistema u Srbiji ipak daju vrlo jasne, i svima lako razumljive smernice: ako je nešto javno prirodno dobro, onda je jedini valjan način da se ono iskoristi – onaj koji garantuje da će se svi od njega okoristiti. I dok savremena pravna terminologija lako može da razvodni pitanje pričom o „rentama“, „koncesionim naknadama“, „eksproprijaciji“ i sl. – Sretenjski ustav narodski intuitivno isključuje svako „zagrađivanje“ i „zabranjivanje“ nečega što mora da ostane opšte i javno dobro.

* * *

Patriotski sentimenti i nacionalna nostalgija u naše vreme često su prokazani kao u najboljem slučaju prazne i anahrone afektacije, a u najgorem kao otvorene manipulacije sa ciljem skretanja pažnje javnosti sa gorućih političkih i javnih pitanja na pitanja periferna i nebitna. Ovde, međutim, imamo očigledan primer kako negovanje patriotskog ponosa vezano za prvi Ustav moderne Srbije, i čuvanje sećanja na njegove nacionalne i političke vrednosti, oštri naše političke reflekse u modernom trenutku, i omogućuje nam da budemo i bolji Srbi, i bolji građani.

DŽaba se gordimo ukidanjem robovlasništva i feudalizma, ako zatvaramo oči pred porobljavanjem i obespravljivanjem naših sugrađana u savremenoj Srbiji – kako na Kosmetu, tako i drugde. Najzad, džaba jadikujemo kako su nam „turski sultan, ruski car, i austrijski kajzer ukinuli najprogresivniji ustav u Evropi“, ako danas ćutke dopuštamo da nam Ustav i zakone pišu strani ambasadori, NVO aktivisti, i korporativni lobisti

Istovremeno, ovo je podsećanje da nam politička dostignuća naših predaka ne vrede ničemu, ako ih tretiramo kao prazni faktoid kojim možemo da se pohvalimo u denvnopolitičkom nadgornjavanju sa nekim drugim („Srbi su zabranili ropstvo 30 godina pre Amerike!“), a ne kao deo žive političke kulture. DŽaba se hvalimo time što je Dimitrije Davidović podelio državu na tri grane i ograničio kneževu svemoć, ako danas nismo spremni da se borimo za dostojanstvo svake od tih grana, i ograničavamo autoritarizam i partokratiju. DŽaba se gordimo ukidanjem robovlasništva i feudalizma, ako zatvaramo oči pred porobljavanjem i obespravljivanjem naših sugrađana u savremenoj Srbiji – kako na Kosmetu, tako i drugde. Najzad, džaba jadikujemo kako su nam „turski sultan, ruski car, i austrijski kajzer ukinuli najprogresivniji ustav u Evropi“, ako danas ćutke dopuštamo da nam Ustav i zakone pišu strani ambasadori, NVO aktivisti, i korporativni lobisti.

U to ime, u ime naših slavnih predaka, i u ime njihovih preživelih potomaka, srećan ti Dan državnosti Srbijo! Provedi ga, ne plačući za izgubljenim Carstvom, već boreći se za Državu koju imaš! Kojekude, pa dokle doćeramo! Ima ko da nam pokaže put.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner