Feministička propaganda u medijima

Radikalne feministkinje kontrolišu pisanje o međupolnim odnosima. One vode glavnu reč kada je reč o tipičnim „ženskim časopisima”. To su časopisi posvećeni modi, zdravlju, lepoti, uređenju stana, emotivnom životu i drugim temama bliskim ženama. Feministkinje su obično urednice i onih delova časopisa i novina koji se bave međupolnom tematikom. Posledica toga jeste ta da se međupolni odnosi obično sagledavaju samo iz ženskog ugla.

1. Novine i časopisi

Novine i časopisi su postali propagandna oruđa „rodnog” feminizma. Čitalaštvo se preko novina podstiče da prihvata sve veće ženske zahteve. Preko novinarstva „rodni” feminizam pridobija javnost za sebe. U praksi se to svodi na opravdavanje sve većih zahteva žena.

Naš ugledni list Politika redovno prati šta ima novo u sferi „rodnih odnosa”. U njima ne samo da dominiraju tekstovi žena, nego oni po pravilu usvajaju agendu „rodnog feminizma” po kome su uvek za sve odgovorni muškarci, a žene uvek lišene bilo kakve odgovornosti.

2. „Karanfili su za baštu, upotrebi maštu”

U članku „Karanfili su za baštu, upotrebi maštu”, objavljenom 8. marta 2010. u našem uglednom listu Politika (str. 18), govori se o proslavi Dana žena. Taj praznik predstavlja ogoljenu favorizaciju žena. Tog dana se ženama uručuju pokloni i ukazuju drugi znaci poštovanja i pažnje. Mnoge žene toga dana dobiju barem cvet, a neke i skupocenije darove. U velikom broju javnih preduzeća i u nekom privatnom dame dobijaju slobodno popodne. U nekima čak i novce.

Muškarci nemaju dan kada bi mogli da očekuju poklone i posebnu pažnju. I pored te očigledne favorizacije žena, autorka članka Zorica Karanović prenosi mišljenje nekih teoretičara kulture koji „smatraju da je Osmi mart postao pre praznik muškaraca, koji se ’iskupljuju’ za grehove koje su počinili prema svojim ’lepšim polovinama’”. Ono što je očigledan znak ženske privilegovanosti, novinarka je predstavila kao znak ženske podređenosti. Štaviše, ona posredno sugeriše da je ženama potrebno dati još veće privilegije.

3. „Vreme je da žene opet dignu glas”

Da su novine postale feministički medijumi, svedoči i članak „Vreme je da žene opet dignu glas”, objavljen 8. marta 2011. u Večernjim novostima (str. 14). U prvoj rečenici stoji: „Sto godina nakon prve proslave Osmog marta i danas postoji mnogo razloga zbog kojih bi žene morale da podignu glas.”

Sugestija je emotivno prijemčiva, ali racionalno apsurdna. Koji su to mnogi razlozi „zbog kojih bi žene morale da podignu glas”? Žene danas ne samo da nisu diskriminasne, nego su zapravo povlašćene mnogim pravnim i vanpravnim činiocima.

Uprkos tome, u članku se reč daje ženama koje sugerišu kako su diskriminisane. Tako jedna od njih tvrdi da je politika „i dalje mesto gde je ženama pristup ograničen”. To je savršena besmislica. Žene mogu da se bave politikom koliko hoće, ali je pitanje da li one to žele. Problem, dakle, nije u pravnoj diskriminaciji, nego u ženskoj prirodi.

No, članak insistira ne ženskoj diskriminaciji. Tako u njemu reč dobija prof. dr Vladimir Vuletić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu koji tvrdi da su žene neravnopravne. Po njemu, to je uočljivo „ako analiziramo političku scenu ili listu najmoćnijih, najbogatijih ljudi u Srbiji”. Ali profesor zanemaruje činjenicu da na listi zatvorenika, narkomana, alkoholičara, beskućnika i drugih ugroženih ljudi takođe dominiraju muškarci. Naš vrli profesor je svesno selektivan: iznosi samo one podatke koji se uklapaju u njegovu a priori usvojenu tezu, a druge namerno prećutkuje.

Sličnu vrstu namerne selektivnosti pokazuje i Saša Janković, zaštitnik građana. On tvrdi da žene rade „na manje plaćenim mestima u istoj struci, briga o deci je primarno njihova dužnost, a tragični ishodi porodičnog nasilja otkrivaju prošlost dugogodišnjeg zlostavljanja”.

To je prava mala suma feminističkih selektivnih podataka. Prvo, nije tačno da žene rade „na manje plaćenim mestima u istoj struci”. Ako se to i dogodi, onda je to stoga što same žene biraju takve pozicije. Muškarci i žene biraju one poslove i one pozicije koje pašu njihovim očekivanjima i sklonostima. A sklonosti i očekivanja muškaraca i žena prirodno nisu isti. Ovde se svesno podmeće pod diskriminaciju nešto što je posledica prirodnih polnih razlika.

Drugo, činjenica da se žene više brinu o deci nije odraz socijalne diskriminacije nego opet ženske prirode.

Treće, nasilja u društvu su mnogo češća i mnogo brutalnija prema muškarcima nego prema ženama. Saša Janković i drugi feministički epigoni namerno iznose netačne i selektivne podatke. Njima žele da prikažu položaj žena daleko gorim nego što on to stvarno jeste.

4. „Zloupotreba žena u reklamama”

U članaku „Zloupotreba žena u reklamama”, objavljenom 15. marta 2011. u Politici (str. 8), novinarka Katarina Đorđević, pozivajući se na mišljenje Nade Torlak, tvrdi da se u reklamama „žensko telo zloupotrebljava na najrazličitije načine”. Zapravo, „žensko telo” u reklamama služi da se njime izmanipulišu muškaraci: da se navedu da kupe proizvod kojim im u suštini ne treba.

Onaj ko je izmanipulisan nisu žene, nego muškarci. Stepen feminističke indoktrinacije je toliki da to očigledno obrtanje uloga manipulatora i manipulisanog retko ko opaža.

5. „Jednakost, po muškoj meri”

U članaku „Jedankost, po muškoj meri”, objavljenom 8. marta 2013. u Večernjim novostima (str. 16) četiri žene različitih puteva i profesija govore o Osmom martu. Na osnovu intervjua ove četiri žene – naučnice, poslovne žene, poljoprivrednice i starlete – može se izvući paradoksalni zaključak: što je žena na višem socioekonomskom položaju, to se više žali na diskriminaciju.

Najmanje se žalila na diskriminaciju žena na najnižem socioekonomskom položaju (poljoprivrednica), a najviše one koje zauzimaju najviše društvene položaje i koje imaju najudobnije uslove života (naučnica, poslovna žena, starleta). Intervjui samo ilustruju odavno etabliranu činjenicu da je feminizam mahom ideologija žena viših srednjih slojeva. Kao takva, feministička ideologija je poprilično polno i socioekonomski parcijalna.

6. „Osmi mart dugo traje”

U članaku „Osmi mart dugo traje”, objavljenom 9. marta 2014. u Večernjim novostima (str. 15), postoji podnaslov u kome stoji da su žene „i dalje na mnogo načina diskriminisane”. Teza nije tačna. Žene ni u jednom segmentu društva nisu diskriminsane. Primeri koji se navode da bi se teza o diskriminaciji potvrdila govore zapravo o nečem drugom: o tome da su žene prirodno različite od muškaraca. Žene i muškarci se razlikuju u interesovanjima, sklonostima i sposobnostima, pa je logično da postoji razlika u postignućima i zastupljenosti u društvenim institucijama.

Ne postoji nikakva pravna diskriminacija žena. Štaviše, žene su u pravu na mnogo načina privilegovane. Članak svesno širi dezinformacije. Ali, to je i razumljivo. Njegova svrha nije iznošenje objektivnih podataka, nego feminističke propagande.

Nadalje, u članku novinarka Bojana Caranović tvrdi da se žene „teže zapošljavaju”. Podatak je tačan, ali njegov uzrok nije dat. Autorka kontekstualno sugeriše da je u pitanju diskriminacija, a reč je zapravo o tome da su žene izbirljivije. Žene biraju udobnije poslove, pa je stoga logično da se „teže zapošljavaju”. Ali te elementarne logike nema u feminističkoj propagandi.

Autorka čini još veću manipulaciju tvrdeći: „Nude im se manje zahtevni i slabije plaćeni poslovi.” Zapravo, nije društvo to koje ženama nudi manje zahtevne i slabije plaćene poslove, nego su žene te koje takve poslove biraju. A sasvim je logično da su „manje zahtevni” poslovi ujedno i „slabije plaćeni”. Autorka žensko ponašanje predstavlja kao nešto što se ženama „nudi”. Njoj je stalo da na svaki način žene predstavi kao žrtve društvene diskriminiacije, a ne da realno opiše situaciju i dâ realna objašnjenja.

Nadalje, u članku se prenosi mišljenje Milene Dragićević Šešić, profesorke na Fakultetu političkih nauka, da treba i dalje obeležavati dan žena, jer je „svaka druga žena žrtva nasilja”. Teza da je „svaka druga žena žrtva nasilja” predstavlja ogoljenu besmislicu. Do takvog „podatka” profesorka na fakultetu mogla je doći samo ako se pojam „nasilja” beskonačno proširi i izgubi svoje realno značenje. Još jednom je reč o prvorazrednoj manipulaciji.

U članku reč dobija i Jovana Ružičić, direktorka „Centra za mame”, koja smatra da je „dug put pred nama” i to „zbog mnogih diskriminacija”. Bilo bi pošteno da autorka istakne bar jednu od „mnogih diskriminacija”. Ali ona to ne čini, što je i razumljivo imajući u vidu da ne postoji nikakva „diskriminacija”. Zapravo, postoje mnoge ženske privilegije. Ali novinarkama i onima kojima ona daje reč nije stalo da iznesu realno stanje, nego da utiču na javno mnjenje kako bi ono spremno prihvatilo davanje ženama još većih povlastica.

7. Orvelovsko preokretanje

U svih pet članaka postupak novinarki je isti: favorizovanje žena predstavlja se kao diskriminacija žena. To orvelovsko preokretanje je moguće, jer novinarstvo potpuno kontrolišu radikalne feministkinje.

8. Televizijsko novinarstvo

I televizijsko novinarstvo je u rukama feministkinja. Feministička propaganda je posebno uočljiva u emisijama posvećenim međupolnim odnosima. „Tok-šou” emisije su redovito podešene tako da konvergiraju ženskoj publici.

Obično su učesnice takvih diskusija seksepilne dame sa mini-suknjama koje ne mogu da sakriju zadovoljstvo svojim izgledom, pameću i profesionalnim statusom. Opšta kuknjava svih njih je da muškarci ne valjaju, a da su žene diskriminisane.

Malo emisija realno sagledava međupolne odnose. Razlog tome je taj što se one retko kad obaziru na mišljenje predstavnika oba pola i svih socioekonomskih stratuma. Umesto toga, novinarstvo sada izražava interes samo žena viših i viših srednjih slojeva: razmaženih umetnica i viskoobrazovanih žena. Glas žena drugih socioekonomskih profila retko se čuje. Glas muškaraca sa dna socioekonomske lestvice uopšte se ne čuje.

9. Feminizacija društva

Ne samo da postoji trend feminizacije novinarstva, nego i drugih segmenata društva: zdravstva, apotekarstva, sudstva, činovništva, školstva, čak i vojske i policije. Feminizacija je najznačajnija društvena pojava u poslednjih pola veka. Ali malo ko prepoznaje dalekosežni značaj toga.

10. Zaključak

Novinarstvo je postalo oruđe feminističke propagande. Novinari svesno prenose mišljenja onih koji položej žene dramatizuju i tako daju opravdanje za još veću žensku društvenu povlašćenost.

U tom kontekstu treba sagledati i praznovanje Osmog marta. Taj praznik je uveden u epohi pravne diskriminacije žena. U međuvremenu, žene su ne samo stekle pravnu jednakost, nego i znatnu pravnu povlašćenost.

Bibliografija

1. Gucijan, Sandra, „Srbija ima više naučnica nego što je to prosek u EU”, „Politika”, Beograd, 1. jul 2013, str. 9.

2. Đorđević, Katarina, „Zloupotreba žena u reklami”, u: „Politika”, Beograd, 15. mart 2011, str. 8.

3. Đorđević, Katarina, „Položaj žena 7. marta”, u: „Politika”, Beograd, 7. mart 2014, str. 18.

4. Karanović, Zorica, „Karanfili su za baštu, upotrebi maštu”, u: „Politika”, Beograd, 8. mart 2010, str. 18.

5. Mićević, I. i B. Hadžić, „Jednakost, po muškoj meri”, u: „Večernje novosti”, Beograd, 8. mart 2013, str. 16.

6. Mićević, I. i V. Mijatović, „Vreme je da žene opet dignu glas”, u: „Večernje novosti”, Beograd, 8. mart 2011, str. 14.

7. N., E. V., „Jošte živi 8. mart”, u: „Večernje novosti”, Beograd, 9. mart 2012, str. 12

8. Simić-Miladinović, Milentija, „Vojna gimnazija pod opsadom devojčica”, u: „Politika”, Beograd, 1. april 2014, str. 7.

9. Caranović, Bojana, „Osmi mart dugo traje”, u: „Večernje novosti”, Beograd, 9. mart. 2014, str. 15.