"Игра речи", или о туђицама и богатству српског језика

Читаоцима ових редова није потребно нарочито објашњавати да је очување лепог, књижевног српског језика као темеља српске просвете и гаранта јединства српског народа у свим својим земљама, и на свим својим меридијанима, нешто што је саморазумљиво као један од основних задатака националне културне политике Србије. То, међутим, не сме да значи гурање српског језика у било какве Прокрустове постеље, било да је у питању насилно избацивање рубних дијалеката из књижевне норме, и наметање шумадијско-војвођанског (или, у крајњој линији, и источнохерцеговачког) дијалекта као „јединог правог српског језика“, било да је у питању језичко чистунство које води арбитрарни рат против (кратког списка) туђица (углавном англицизама) које су се увелико одомаћиле у српском језику. Узмимо за пример следећу слику, која већ годинама кружи интернетом као пример залагања за „језичку чистоћу“, и која је на семантичком нивоу једноставно грубо нетачна у практично сваком од својих десет примера.

Кренимо редом:

1) Не каже се ОБОЖАВАЛАШТВО (не каже се чак ни ЉУБИТЕЉСТВО), него ФЕНСТВО, у питању је аутентична српска апстрактна именица. Такође, ФАНФИКШН није никаква ОБОЖАВАЛАЧКА ФИКЦИЈА, нити ЉУБЕЛЕТРИСТИКА, баш као што је аутор ових редова ФАН „Звезданих ратова“, а није ФАН своје деце, иако и једне и друге – сваког на свој начин – ОБОЖАВА.

2) КУПОВАТИ није исто што и ШОПИНГОВАТИ, КУПОВИНА је економски појам, а ШОПИНГ – културолошки. Сваки је шопинг куповина, али није свака куповина — шопинг.

3) На некој друштвеној мрежи или интернет платформи лако се може ЗАБРАНИТИ БАНОВАЊЕ, али се не може БАНОВАТИ ЗАБРАНА, осим ако није реч о профилу неке Забране који је банован. ЗАБАНОВАН и ОДБАНОВАН су речи које постоје само у српском језику. Слободно проверите.

4) Ако је нешто У ФУЛУ, не значи да је оно У ПУНУ (у пуном?). СКРОЗ ФУЛ у српском језику значи да нешто „има кожна седишта“, а не да је „скроз пуно“.

5) Постови о Косову се морају ШЕРОВАТИ да би се спречила ПОДЕЛА КОСОВА. Са неким можемо ПОДЕЛИТИ ручак, али га свакако не можемо ШЕРОВАТИ, иако можемо БАЦИТИ ШЕР ручка који је неко други постовао на Инстаграму, иако га није поделио са нама. Уосталом „шеровање значи бриговање“, тако каже стара српска изрека.

6) Ако је нешто ТАГОВАНО, то не значи да је добило ОЗНАКУ на основу које се може распознати, растумачити, или класификовати, то значи да је то нешто електронски ЕТИКЕТИРАНО тако да релевантне податке о њему може очитати неки електронски информациони систем (попут Електронске наплате путарине). ТАГ није ОЗНАКА коју лепим да би се знало да имам право да се паркирам на приватном паркингу моје фирме, таг је уређај који омогућује другим уређајима да прате кретање мојих кола по ауто-путу. Ако сам некога ОЗНАЧИО као издајника, не значи нужно да сам га и ТАГОВАО, мада свакако значи да сам га ЕТИКЕТИРАО (још једна стара српска реч).

7) Трку могу ЗАВРШИТИ и ако сам од трке одустао, али да бих је ФИНИШИРАО морам ипак отрчати њену ЗАВРШНИЦУ и проћи кроз ФИНИШ, тј. ЦИЉ. Ако сам прошао кроз циљ, не значи да сам трку НАЦИЉАО, УЦИЉАО, нити ДОЦИЉИО. Такође, ако се разумем у столарију, сто могу ЗАВРШИТИ и без ФИНИШИРАЊА, ако хоћу да постигнем онај нарочити рустични шмек (што је такође стари српски израз).

8) ЛАЈКОВАЊЕ није СВИЂОВАЊЕ, нити је ЛАЈК — СВИЂ, али разлог што ви сви разумете када овде пише да је неко СВИЂНУО неки пост, или БАЦИО СВИЂ, јесте то што знате шта је лајковање, а шта лајк. То што сам некоме нешто ЛАЈКОВАО, и даље не значи да ми се тај неко СВИЂА, не значи чак ни да ми се СВИЂА то што сам лајковао (за то ипак постоји „срцање“, осим ако није иронично, али то је друга тема). Додуше, Фејсбук на српском језику у свом званичном преводу користи израз СВИЂА МИ СЕ, и тако игнорише најправилнију стару српску реч АМИН, и из ње изведено АМИНОВАЊЕ. 

9) ТАЧ не српском језику не значи ништа, и баш зато ту реч у српском никада нико нигде није употребио — ако не рачунамо дечју риму „донт тач прекидач“. Масовно се, међутим, користи сложеница ТАЧСКРИН, која није никакав ДОДИРЉИВИ ЕКРАН, јер је сваки ЕКРАН ДОДИРЉИВ, али није сваки ЕКРАН — ТАЧСКРИН. Зашто га не зовемо ДОДИРЕКРАН, ПИПШАЈБНА, или ДИРПЕНЏЕР? Вероватно зато што нису ништа паметнији изрази од ТАЧСКРИНА, а при томе их нико не разуме.

10) Кад смо већ код ЕКРАНА, ДИСПЛЕЈ јесте ружан израз, али он представља технички ПРИКАЗ одређених мерљивих показатеља, који може, а и не мора, имати облик ЕКРАНА. Ако је нешто ДИСПЛЕЈОВАНО, не значи да је ЕКРАНИЗОВАНО. Публика која седи крај МАЛИХ ЕКРАНА, свакако не седи испред МАЛИХ ДИСПЛЕЈА, иако вероватно испод екрана стоји неки уређај за кодирање дигиталног сигнала који има властити дисплеј.

Ширина његовог вокабулара, број различитих синонима, и нијансираност између ових различитих значења могу да се такмиче са највећим светским језицима, што је један од разлога што је за двеста година постојања овај књижевни језик изнедрио толико моћну књижевност, и што и дан-данас фасцинира велики број странаца

Наравоученије? Има их бар три.

Прво, српски језик је богат. Пребогат. Ширина његовог вокабулара, број различитих синонима, и нијансираност између ових различитих значења могу да се такмиче са највећим светским језицима, што је један од разлога што је за двеста година постојања овај књижевни језик изнедрио толико моћну књижевност, и што и дан-данас фасцинира велики број странаца који га радо уче, иако у Србији огроман број грађана већ солидно влада енглеским. У питању је језик који и даље живи, који се шири, који усваја нова имена за нове појаве, али који задржава невероватну поетску снагу да, по потреби, са лакоћом кује нове појмове и изразе који су разумљиви људима који их први пут чују, иако се никада са њима нису срели (имамо пар таквих непостојећих речи горе). И зар је мало што нас нашироко убеђују да речи као што су „творница“, „крух“, „селамет“ или „џеназа“ не припадају српском језику, сада још хоће да нас убеде да ни „лајковање“, „бановање“, или начисто генијално „офтопичарење“ нису наше речи. Ако ово нису речи српског језика, а ког су? Који би их странац разумео?

Друго, граматика српског језика је моћна. Премоћна. Она је задржала снагу древних и великих језика да усваја корене из других језика, а затим их пропушта кроз свој граматичко-семантички систем, и у потпуности усваја као органски део свог вокабулара. Огроман проценат корена у српском језику нису словенског порекла, па опет те речи – поготово у својим деклинацијама, конјугацијама, и гласовним променама — нису ништа мање српске од осталих. Српски језик ово чини дословно откако постоји. Он узима речи из језика који су неретко граматички кудикамо простији (немају падеже, немају низ времена, начина и сл.), а затим их деклинира, конјугира, палатализује, јотује, и једначи по звучности, док не добије нешто толико српско, да српскије не може бити. Шта би на енглеском значиле речи „меншнујем“, „меншнујеш“, „меншнујемо“ (обашка што нам за ове изразе очајнички треба оно дебело јер што су Вука убедили да нам није потребно)? Који би Француз разумео реч „митраљезац“? Који Немац разуме шта је то „друкара“? Да не помињемо то да све те речи усваја култура која „економише“ са временом и ресурсима, која се „инати“ око свога језика и писма, и која вековима „ашикује“ са туђицама и позајмљеницама из других језика. Зар није и реч „бре“, та најсрпскија од свих речи у српском речнику, туђица? Зар се није Вук премишљао да ли да уопште убаци слово „џ“ у азбуку (иначе је позајмљено из данас ишчезле румунске ћирилице, баш као што је „ј“ позајмљено из немачког), јер „нема српских речи са тим словом“. Да ли бисмо данас рекли да „џезвица“, „џоњати“, „проџарати“, или „џабалеску“ нису српске речи? Тешко.

Да ли бисмо данас рекли да „џезвица“, „џоњати“, „проџарати“, или „џабалеску“ нису српске речи? Тешко

Треће: није проблем у туђим речима, проблем је у туђој синтакси. Језички чистунци који се острвљују на туђице у српском језику — и то по правилу на један веома ограничен скуп туђица, уз широко игнорисање низа других које су се одомаћиле — често заборављају да се насиље над српским језиком у много већој мери врши преко идиома и синтаксе, него преко вокабулара. Природа српског језика је таква да се рогобатни страни изрази лако граматички посрбљују, па стерилни узвик „кул!“ постаје крајње смислени и употребљиви израз „искулирати“, замрзнуто „априори“ постаје „априорно“ (и чак „априорност“),  придев „фино“ прелази у „на фињака“ и сл. Неке квинтесенцијалне српске речи смо добили спајањем наизглед неспојивих језика — попут франко-германске „шофершајбне“, турко-германског „кибиц-пенџера“, или грко-турске „бурек-пите“. Са друге стране, преношење читавих реченичних конструкција из страног језика – што је заштитни знак однарођене „технократске“ културе, којом махом доминирају лоши ђаци (вечита тројка на писменом из српског) приучени новом политичком и економском жаргону на разним економским и менаџерским курсевима — наноси немерљиву штету језику, који се на тај начин стерилизује, његова изражајна моћ се осиромашује (укључујући све мању и све неправилнију употребу падежа и временских облика који не постоје у енглеском језику), а његов културни значај маргинализује („код нас не постоји израз за то“). Иако је ова појава неупоредиво деструктивнија од туђица, њој се посвећује неупоредиво мања пажња, и она масовно загађује српску медијску сцену, у оквиру заједничког злочиначког подухвата лоших преводилаца (превод преко Гугл-транслејта), приучених стручњака (диплома преко везе), и обичних покондирених тикава који сопствену некултуру крију иза презира према сопственој култури.

Не завређује свака страна реч коју неко из незнања или одсуства укуса утрпа у реченицу на српском језику право да се сматра српском

Без икакве сумње, не завређује свака страна реч коју неко из незнања или одсуства укуса утрпа у реченицу на српском језику право да се сматра српском. Али ту је у питању један потпуно спонтан процес усвајања страних израза, који са извесном временском задршком непогрешиво издваја жито од кукоља, и задржава само позајмљенице за које заиста не постоји, нити се може сковати одговарајући српски израз, позајмљенице које се — што је најчешћи случај — задржавају у незнатно измењеном, нијансираном значењу у односу на српски синоним (видели смо горе мноштво оваквих примера), или позајмљенице које су нарочито успешне, естетичне, или — забавне. У том процесу се не треба превише освртати на ужасавајући језик којим се користи највећи део домаће политичке, економске, и културне псеудоелите. То није никакав нови стандард писмености, већ само најновија варијанта неписмености.