Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Inteligencija između poziva i odgovornosti
Kulturna politika

Inteligencija između poziva i odgovornosti

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Đurđević   
četvrtak, 08. septembar 2011.

Pitanje o intelegenciji[1] postavljaju sami intelektualci. Problematozavanje intelegincije je, dakle, jedno intelektualno pitanje. Međutim, ovo samoproblematizovanje je, istovremeno, i problematizovanje „svoga vremena“; baveći se sopstvenim egzistencijalnim društvenim kontekstom, intelektualci reflektuju i sutuaciju u društvu. Pitanje o ulozi intelektualca u svetu, o njegovom pozivu i odgovornostima, u tom smislu nije neko izolovano „akademsko pitanje“, koje prvenstveno treba da pobudi interesovanje „naučne javnosti“, već pitanje koje se bitno tiče ljudskog umnog interesa. Prema tome, pitanje o inteligenciji pretpostavlja kritički diskurs, misaono suočavanje sa „svojim vremenom“.

Intelektualac i ekspert

Nasuprot pomenutoj kritičkoj funkciji inteligencije, u naše vreme se susrećemo sa drugačijom paradigmom intelektualnog delovanja, prema kojoj biti intelektualac znači biti znalac svoje „struke“, ekspert u svojoj oblasti, koji se ne bavi onim što ostaje izvan vidokruga njegovog profesionalonog interesovanja. Ovoj temi je na 14. filozofskim susretima bilo posvećeno nekoliko izlaganja.

Postavljajući na početku pitanje – zbog čega današnji intelektualci izbegavaju neposredan društveni angažman – profesor Mirko Zurovac je ukazao na globalni naučni poredak, koji ishodi iz naučne proizvodnje života. Novi naučni duh koji počiva na intelektualnom radu, traži usko obrazovane izvršioce, ali ovo obrazovanje ne podrazumeva kritičku svest o funkcionisanju naučne proizvodnje života, i ulozi intelektualca u društvu.

Za razliku od moderno koncipiranog zadatka inteligenciji da čuva, širi i uvećava znanje, da bude čuvar duhovnih vrednosti koje moraju biti univerzalne i opštevažeće, inteligencija se, smatra Zurovac, u naše vreme zaplela u ovu svoju vlastitu pretpostavku.[2] Tako se javlja protivrečnost između univerzalnog karaktera znanja i potrebe za njegovim parcijalnim , uskostručnim usavršavanjem (specijalizacijom). Stari izraz docta ingnorantia u savremenom značenju odnosi se na fah-idiote, stručnjake u parcijalanom smislu, čije je znanje u uskim okvirima struke, i nema nikakav kritički potencijal.

Diferenciju pojmova intelektualca i eksperta sproveo je Hans Georg Gadamer, a ovom razgraničenju bilo je posvećeno predavanje Saše Šepeca. Prema Gadameru, ekspert je stručnjak, znalac koji obavlja neku vrstu savetodavne funkcije za one koji odlučuju o društvenim pitanjima, za razliku od intelektualca koji se bavi onim što se tiče svih. Ekspert se, takođe, ne opredeljuje; njegova ekspertiza je neutralna u odnosu na proceduru odlučivanja, za razliku od intelektualca, koji prilikom aktiviranja stručnog znanja odmah zauzima stranu u sporu o nekom društvenom pitanju. A kada društveni sporovi postaju predmet odlučivanja, istakao je Šepec, onda i samo odlučivanje mora da dobije formu spora. Svako odlučivanje je neki oblik sporenja.

Eksperti kao „stručnjaci praktičnog znanja“, kako ih imenuje Sartr, u stvari nisu nikakvi intelektualci, iako se intelektualci mogu regrutovati iz njihovih redova. U tom slučaju, fah-idioti izlaze iz svoje kompetencije i mešaju se „u ono što ih se ne tiče“. U naše vreme, međutim, kao što je u svom predavanju istakao profesor Zurovc, fah-idioti se se retko odlučuju na ovaj korak, pa pred dilemom da li da se uopšte ne bave naukom, ili da pristanu na najamni odnos koji će im omogućiti lagodan život – ograničavaju svoje delovanje na „opsluživanje bezdušnog sistema“. Savremenog eksperta Zurovac je zato uporedio sa Hegelovom nesrećnom svešću: moralni zahtev za univerzalnim znanjem, sučeljen sa zahtevom za parcijalizacijom i usavršavanjem u jednoj uskoj oblasti, čini da je današnji intelektualac u sebi podeljen, i da je ova podeljenost njegov život. Drugim rečima, on je svestan suprotnosti između istinske suštine znanja i nametnutog („gospodarskog“) uskog usavršavanja, ali, kao i nesrećna svest, on sebe, na kraju, ipak pronalazi u nepromenjivosti postojećeg, pa tako, u nemogućnosti prevladavanja ove sučeljenosti sa svetom, on služi postojećem sistemu vrednosti; ostajući u granicama svoga poziva, on je odgovoran samo za ono područje delovanja koje mu je „dodeljeno“, oslobođen odgovornosti „za ono što ga se ne tiče“.

Društveni prostor eskpertize, međutim, ne podrazumeva da ekspert uvek mora da bude distanciran od odlučivanja, pa time i od (opšte) odgovornosti. U izlaganju Saše Šepeca, na Gadamerovom tragu, ukazano je na četiri tipa ekspertize: (1) U sudskoj praksi, veštak, ekspert – radi u javnom interesu, instanca odlučivanja je javna, a javna je ekspertiza, jer su sudska veštačenja u formi svedočenja. Neutralnost u odnosu na sudsku odluku ovde se podrazumeva, jer se na osnovu svedočenja eksperta neposredno ne donosi odluka da li je neko kriv ili nije. Po ovoj distanci u odnosu na odlučivanje, sudskoj praksi su slične ekonomske ekspertize (2), kao specifičan oblik savetništva, koji takođe ne podrazumeva učešće eksperta u donošenju odluka. Međutim, dok je sudska praksa u službi javnog, ekonomska ekspertiza služi privatnom interesu, a procena eksperta ovde nije dostupna javnosti. Uprkos navedenoj razlici, za obe vrste ekspetize se tvrdi da govore o onome što treba da ima univerzalni karakter. Na jednoj strani – pravda je slepa, ona se odnosi na sve, i baš zato treba da bude ostvarena vladavina prava; na drugoj, tržište je slepo, a njegovi zakoni treba da budu univerzalni, pa zato treba da je na delu vladavina konkurencije. Prihvatanje ovakvog određenja društvenog prostora pravnog i ekonomskog savetništva, pocrtava ono što je zajedničko za ova dva tipa ekspertize, a to je da u njihovim domenima nema mesta za intelektualca: „intelektualac nema šta da traži na sudu, ni na pijaci – njegovo je mesto na trgu“.

Šepec je dalje govorio o političkom (3) i medijskom (4) savetništvu, koja takođe pokazuju bliskost: oba deluju u medijumu reči, i upućene su jedna na drugu. Nadalje, i u medijskom i u političkom savetništvu ima mesta za intelektualno delovanje; gotovo je nezamislivo da se predstavi neka slika, nekakva analiza, a da se na izvestan način ne nudi rešenje. Međutim, i u ekonomskoj i u medijskog i političkoj sferi – ekspertize i načini odlučivanja nemaju tendenciju univerzalnog važenja. Ekonomska sfera je u liberalizmu pluralistička, a ekpertize u području politike nemaju opšte važenje, jer su suočene sa suprotstavljenim espertizama stručnjaka neke druge političke partije (slično je i sa medijskim ekspertizama, poput onih o stavovima javnog mnjenja, ili ocenama delovanja vladajućih partija ili opozicije) – tako da, u strogom smislu, monistička centrarnost je moguća samo u području prava (jer ne može biti više pravnih sistema). Ipak, kako je istaknuto u diskusiji posle izlaganja Saše Šepeca, u biopolitičkom režimu sve manje važe zakoni u striktnom smislu, sa ove više norme, koje funkcionišu manje striktno proceduralno, a više kontekstualno.

„Izdaja“ intelektualaca

U izlaganju profesora Zurovca je poentirano da je u savremenom svetu na delu izdaja inteletualaca. Zaokupljeni usko-stručnim znanjem, današnji intelektualci nisu posvećeni oktrivanju one istine koja se ne može otkriti u opsegu parcijalizovanog naučnog znanja. Naučno znanje se tako odvaja od univerzalnih ljudskih interesa. A kada je reč o prilikama u Srbiji, ova „izdaja“ je dodatno motivisana nastojanjem intelektualaca da se što pre uključe u sistem političke moći, zadržavajući pri tome izvesnu dinstancu prema sistemu kome služe.

Izdaji moralnog imperativa od strane savremenih inteletualaca bila su posvećena i predavanja Zorana Vidojevića, Etika poziva inteletualaca i neophodnost bolje istorijske perspektive, i Save Lauševića, Transformacija inteletualaca i politike.

Imajući u vidu paradigmu intelektualca, čija veština i obrazovanje moraju da budu dopunjeni moralnom odgovornošću, profesor Vidojević je pokazao kako je u savremenom svetu doveden u pitanje njihov poziv, pa je predavanje započeo aluzijom na početak jedne Helderlinove pesme „Čemu intelektualci u tragično doba“. Pitanje o funkciji intelektualca u savremenom svetu postavio je i Laušević: Filozofija je i u epohi individualistički i pluralistički centrirane moderne ipak bila kritičko mišljenje zajednice, u čemu je bio utemeljen i intelektualni angažman; u postmodernim globalizovanim društvima zajednica se razara, pa se postavlja pitanje da li intelktualci tu još imaju ikakvu ulogu, osim da konstatuju njeno raspadanje.

Poziv intelektualca, kako je to istaknuto i u Zurovčevom predavanju – pretpostavlja traženje istine, racionalnu sumnju i kritičku argimentaciju, dok je današnji intelektualac sveden na ulogu stručnjaka-najamnika, koji svoje znanje prodaje na tržištu intelektualnih usluga. Na taj način dovodi se u pitanje imperativ da se u nauci ne sme lagati, dok je kritički moment ustupio mesto prećutkivanju ili maskiranju dijaboličkih događaja u savremenom svetu: ravnodušnost prema patnji, kaže profesor Vidojević, ili laganje da ona ne postoji, nije samo cinizam arogantnog uma – to je zločin u ime slobode, demokratije, budućnosti. Takav je i stav da nema alternative liberalnom kapitalizmu (odnosno kapitalizmu uopšte). Ovaj stav je, u senci političke metafizike i imperijalne ideologije, programirano fatalistički – a cilj je da se unapred obesmisli i prikaže uzaludnim svaki otpor nepravednom društvenom sistemu. Čak su i levičarske partije u savremenom svetu postale deo sistema liberalnog kapitalizma, ili njegova kvaziopozicija. Sa druge strane, postmodernizam takođe odustaje od neposrednog otpora. Prema Bodrijaru, jedina moguća strategija (alternativa) jeste katastrofička: stvari treba gurnuti do ivice, gde će se, prirodno, prevrnuti i srušiti. U ovoj igri smrti protiv smrti, potrebno je da sistem izvrši samoubistvo, kao odgovor na izražene izazove smrti – pa samim tim, prema Bodrijaru, nikakva revolucija nema izgleda na uspeh.

Osnova politike, utoliko, više nije mišljenje zajednice (univerzalnih ljudskih interesa), već se ona spušta na nivo pukog života – istakao je u svom predavanju Savo Laušević – pa se postpolitička pitanja odnose na biološki opstanak. Ovo rezultira i novom formom ideologije, koja sada proklamuje potrebu planetarne kontrole koja garantuje opštu bezbednost i odoleva opasnostima „teroriozma“ i „nasilja“. Postpolitičko je tako, kaže Laušević, određeno parametrima straha. A u takvoj promeni značenja političkog menja se i pojam intelektualca.

Iako pojmovi koji su promišljeni u moderni (subjekat, svest, svet...) i dalje postoje, oni su u savremenoj politici ispražnjeni od značenja, odnosno njihovo je značenje promenjeno. Tako je moderna epoha bila epoha subjekta, njegovog delovanja i mišljenja – a u okviru toga rođena je i kategorija intelektualca kao angažovanog subjekta, koji se bavi opštečovečanskim pitanjima. Subjekat je sada ostao bez moći, odnosno moć postaje ono objektivno, koje, kao usud, određuje „subjektivitet“. Objektivno se, kaže Laušević, javlja u u formi sistema, poretka, tržišta, oblika neminovnosti - kojima subjekat treba da se prilagodi.

Pitanjem – „Moramo li živeti u ovakvom svetu?“, profesor Zoran Vidojević je, u svom predavanju, istakao da postoje teorijski i praktički oblici nepristajanja na sistem savremenog sveta i njegovu apologiju. Ipak, ovo nepristajanje, najpre, mora imati pred sobom istinitu sliku sveta, jasnu alternativu, kao i osmišljene načine za njenu realizaciju.

Prema Vidojeviću, izgledi sa ostvarenje alternative postojećem svetu su minimalni, sve dok postoji ogromna moć koja brani svetsku dominaciju kapitalizma. Ali, to ne umanjuje dužnost da se pruži otpor svetskom nasilju (jer takav otpor je utemeljen u „ličnom kategoričkom imperativu“). Potrebno je, smatra Vidojević, razviti planetarni antikolonijalni pokret, u koji bi se uključili intelektualci i vizionari iz celog sveta. A jedno od ključnih pitanja na koje ova „komunikaciona zajednica“ treba da odgovori jeste pitanje – kako doći do boljeg sveta bez zverstva i varvarstva. Doduše, „mirne“ revolucije kojima se postiže alternativa su retke, ali ima i primera nekrvave promene sistema u novijoj svetskoj istoriji (Gandi, Aljende, Morales).

Imajući u vidu zahtev da se do promene postojećeg dođe bez velikih krvoprolića, Vidojević je u završnom delu svoga predavanja posebnu pažnju poklonio socijalizmu kao alternativi: Zbog čega nisu uspele socijalističke revolucije prošlog veka? Da li je u korenu neuspeha loša dijelektička teorija, ili preoštra dijalektika istorijske stvarnosti?

Marksova 11. Teza o Fojerbhu, koja poslednjih godina biva rehabilitovana, zahteva izmenu sveta, a to za Marksa znači rušenje svih društvenih odnosa u kojima je čovek prezreno, tlačeno i napušteno biće. 11. Teza ima univerzalno, emancipatorsko nasleđe, koje se tiče sudbine celokupnog čovečanstva. Međutim, prema profesoru Vidojeviću, i ova Marksova teza zahteva osavremenjivanje i odgovarajuće dopune, odnosno ni nju ne treba uzeti u smislu nekog ideologijskog „treba da“. Najpre, moraju se pružiti novi odgovori na pitanje o odnosu vlasništva i demokratije, revolucije i nasilja. Sa druge strane, treba odgovoriti na pitanje – može li socijalizam opstati kao alternativa ukoliko se ne pojavi u nekoj od vodećih svetskih zemalja (Zapada).

Antiintelektualizam i kolonijalni diskusrs

Prema Maksu Veberu, poziv je, u svetovnom smislu, ono čime smo „pozvani“ da se bavimo, u smislu „službe“ ili „obaveze“. Poziv intelektualca u savremenom svetu odgovarao bi njegovoj upućenosti na usko stručno područje, a njegova odgovornost bila bi da se savesno prepusti ovom zadatku. Etika intelektualca bila bi, utoliko – etika poziva. Svođenje delatnosti intelektualca na ekspertizu, uz istovremeni prezir prema svemu što nadilazi ovaj uskostručni rad (i ima „pretenzije“ na univerzalnu važnost), u tom je smislu jedno od bitnih obeležja našeg vremena. Prema tome, kao što je u svom izlaganju, Antiintelektualizam kao obeležje vremena, njegovi uzroci i njegove posledice, ukazao Đorđe Vukadinović, antiinteletualizam je proizvod promena u samom društvu, pa je priča o insuficijentnosti intelektualaca u stvari priča o insuficijentnosti savremenog sveta.

Širenje klime antiintelektualizma, sa druge strane, podrazumeva nekakav diskusrs. Drugim rečima, širenju ove klime, rekao je Vukadinović, najviše doprinosi upravo inteligencija, dakle društveni eksperti koji su odustali od kritičke uloge intelektualnog poziva. Tako je, na primer, Hajek – pitajući se svojevremeno zašto su intelektualci kritički nastojeni prema kapitalizmu, došao do zaključka da je to zbog njihovog podozrenja prema slobodnom tržištu, jer se na njemu sve meri cenom, položajem i tržišnom vrednošću, a intelektualci su u strahu da će u takvim uslovima izgubiti svoj privilegovani položaj.

Parafrazirajući Kolakovskog, Vukadinović je podsetio da za razliku od tracionalnog lika Propovednika, moderni kritički intelektualac odgovara liku Dvorske lude. Međutim, procesi modernizacije obesmišljavaju postojanje kritičkih intelektualaca. Liberalizam, konzervativizam i socijalizam, tri politička diskusrsa savremenog sveta, smatra Vukadinović, podjednako su neraspoloženi prema intelektualcima, mada iz različitih razloga.

Da je ova netrpeljivost prema intelektualcima sadržaj savremenog neokolinijalnog diskursa, čiji je krajnji cilj ukidanje samog mišljenja, ukazala je Bogdana Koljević, u izlaganju na temu Intelektualci u tranziciji i kolinijalni diskursi. U prvom delu izlaganja, Koljević je podsetila na delovanje Univerziteta u egzilu, osnovanog u Njujorku 1933. godine, Ekol Libr, koji je osnovan u Francuskoj posle nemačke okupacije i Frankfurske škole, osnovane u Nemačkoj 1923. godine. Uprkos razlici u uverenjima, ova mesta su bila nosioci kritičkog duha i filozofskih stavova koji po svom pojmu uvek podrazumevaju distancu spram datog (razumevanje na koji je način datost za-data). Pomenuti centri bili su posvećeni istraživanju najvažnijih fenomena društvenog života, što je uključivalo beskompromisnu kritiku društvene stvarnosti. Intelektualac (filozof) bio je odgovoran i za teoriju i za praksu, a to je podrazumevalo neprestano polaganje računa pred umom, ali i uvid u ostvarivanje uma (u uslovima okupacije, istakla je Koljević, ova vrsta odgovornosti postaje imperativ).

Za razliku od kritičkog usmerenja tadašnjih intelektualaca, nastavila je Koljević, danas smo svedoci nastojanja da se kritičko mišljenje i mogućnost obrazovanja saseku u korenu. Danas su gotovo nezamislive velike debate, poput onih koje su svojevremeno vodili Sartr i Merlo Ponti, ili Gramši i Toljati. Na delu je depolitizacija (ukidanje politike kao područja rasprave, kritike).

Postmoderna, koja se pojavila da bi otvorila nov prostor u teoriji, kako bi se izašlo iz antipolitičnosti i antifilozofije neoliberalizma, međutim, završava u afirmaciji golog života. Načelo da je ispravno preživeti po svaku cenu, legitimizuje nužnost. Dakle, ako nema ničeg ispravnijeg od nužnosti, onda je i kapitulacija „sjajna stvar“. Međutim, kako je istakla Bogdana Koljević, problem je u tome što ova odluka o ne-slobodi nije slobodna odluka. Ostati samo pri datim mogućnosti, ne transcendirati ono što je neposredno dato, znači odustati od „traženja nemogućeg“, stvaranja mimo svakog prethodnog bitnog određenja.

Delovanje kolonijalnih diskusrsa, za koji je svaka različitost nepodnošljiva (upravo zbog određenosti ovih diskursa – nužnim) može se sagledati i na primeru Srbije, u stalnom isticanju i ponavljanju ispravnosti odluke da se prihvati status quo. A ako se revolucionarnost više ne može misliti, dominacija postaje savršena i potpuna. Ako se u nihilističkom devalviranju svih vrednosti ispostavi da više nema vrednosti za koje je vredno boriti se, jedina vrednost je goli život i ma kakav opstanak.

U završnom delu svoga izlaganja, Bogdana Koljević je ukazala i na načine otpora neokolonijalnom diskursu. Najpre, tu je anarhistički moment, kao vid nepristajanja na puko mirenje sa postojećim. Moment odbijanja može imati i formu građanske neposlušnosti, a ostaje i pozivanje na univerzalnost, u smislu insistiranja na principima i principijelnosti. Međutim, ovo nepristajanje treba da ima u vidu da je svaka teorija bez prakse prazna, a praksa bez teorije slepa – istakla je Koljević na kraju.

Jedan od oblika antiintelektualizma i podređenosti kolonijalanom diskursu nesumnjivo je izbegavanje istraživanja o onim temama koje se ne mogu obraditi „nezavisno“ i „ekspertski“, u kojima bi bilo neizbežno da se zauzme kritički stav.

U predavanju pod naslovom Zašto sociolozi izbegavaju da se bave suštinski važnim temama – Slobodan Antonić je predstavio temu koju ignorišu današnji istraživači društva. Ta tema su slobodne trgovinske zone, mesta u kojima se proizvodi roba koja se potom izvozi. Te zone su eksteritorijalne i fiskalno autonomne, a to znači da u njima ne važe zakoni zemalja na čijoj teritoriji su ustanovljene. Iz tog razloga ove zone su mesta u kojima se ne poštuju prava radnika, koji na poslu provode često i više od 14 sati dnevno, a plaćeni su i po 12 centi do pola dolara po satu. Nijedan radnik u ovim zonama nema stalni radni odnos, a žene su primorane da ugovore obnavljaju svakih 28 dana, kako bi se poslodavci uverili da nisu trudne, a u slučaju trudnoće sledi trenutni prekid ugovora. Antonić je naveo da u zemljama trećeg sveta postoji više od tri hiljade ovih trgovinskih zona i da u njima radi oko 66 miliona radnika. Slabo plaćeni i obespravljeni radnici donose velike prihode globalizovanim kompanijama. Na primer, kompanija Najk, koja proizvodi samo u slobodnotrgovinskim zonama, zarađuje 18, 6 milijardi dolara godišnje.

Na drugoj strani, u SAD i EU, na delu je promena prirode rada i karaktera privrede. Čak osamdeset procenata privrede čine uslužne delatnosti. Međutim, u mnogim privrednim sistemima nema stalno zaposlenih radnika. Na primer, u „Mekdonaldsu“ radnici rade samo 3 do 4 sata dnevno, pa tako poslodavac ne mora da ih primi u radni odnos, niti da im plaća pun iznos osiguranja. Promenjen je i karakter vrednosti dolara. Vrednost američke valute ne počiva na privredi, budući da se dolari po potrebi doštampavaju.

Javnost u razvijenim zemljama Zapada potpuno je anestetizovana kada su u pitanju ovakve teme. Potrošači, za koje je, na primer, neka marka patika statusni simbol, ne pitaju se ko, i u kakvim uslovima, te patike prozvodi. Mediji doprinose ovoj utrnulosti javnog mnenja, zatrpavajući publiku nevažnim stvarima. Međutim, društveni naučnik bi sve to mogao da ispita. Sociološka tema bila bi razumevanje tog sistema, analiza glavnih aktera, otkrivanje mehanizama i načina funkcionisanja. Ali, sociologija je u bekstvu od takvih istraživanja. Na primer, u jednom od vodećih američkih socioloških časopisa dominiraju teme koje ne dotiču izložene probleme. Slično je i kod nas, budući da mladi diplomci sociologije za diplomske radove biraju teme koje ne podrazumevaju suočavanje sa stvarnim društvenim problemima u Srbiji.

Inteligencija, univerzalni i partikularni angažman

Najživlju raspravu na 14. filozofskim susretima izazvala je debata o tome pod kojim uslovima, i na koji način je intelektualac pozvan da govori u ime svih. Ova rasprava intenzivirana je posle predavanja Slobodana Divjaka Intelektualac, univerzalni interes i angažman.

Na početku izlaganja, Divjak je predstavio svoje viđenje angažmana kritičke inteligencije u vreme socijalizma: naši kritički intelektualci tada su bili u uverenju da je njihova kritika usmerena na realizaciju nečega što je od javnog interesa. Sa pozicija marksisitičke teorije oni su tada pristupali kritici postojećeg sveta. Glavni mehanizam te kritike ogledao se u poređenju stvarnosti, naše i svetske, sa komunističkim idejama, u čiju valjanost ovi kritički intelektualci nisu sumnjali. Komunizam je, kaže Divjak, razumevan kao supstancijalno dobro, koje pripada svim ljudima sveta. Ostvarenjem komunizma, formana sloboda i jednakost bili bi zamenjeni suštinskom slobodom i jednakošću svih, a preduslov za to je da udruženi proizvođači uspostave svetsku kontrolu nad celokupnim sistemom reprodukcije.

Tadašnji marksisti, smatra Divjak, bili su uvereni da imaju uvid u univerzalnu istinu. Iz tog razloga je nespojivost univezalnog dobra i formalnog prava bila objašnjavana na štetu prava: pravo je u funkciji održanja posebnih klasnih interesa. Međutim, pad komunizma je, kaže Divjak, pokazao da se o sveobuhvatnim teleološkim koncepcijama ne može postići konsenzus. Nijedna koncepcija ne može biti tretirana kao udelovljenje univerzalne istine, i zato nijedno stanovište ne treba nametati; umesto nastojanja za sveopštim uređenjem sveta života, pluralizam, koji dopušta različite teleološke koncepte, postaje sveobuhvatni filozofsko-teorijski koncept.

U takvoj, pluralističkoj situaciji, bivši marksisti su, prema Divjaku, postali zbunjeni: kako da u ubuduće deluju u društvu u nekakvom opštem interesu? Zato, nekadašnji marksisti sada brane samo jednu partikularnu poziciju. Mnogi se nisu pomirili sa tim da sada mogu da zastupaju samo jedan partikularni interes, pa i dalje zastupaju neko supstancijalno dobro. Otuda, oni pravo ne razumeju kao skup formalnih normi, lišenih kulturološko-političkog sadržaja, već pravni sistem nastoje da podrede svom intelektualnom uverenju. Tradicionalisti i antitradicionalisti u Srbiji zato teže ekskomunikaciji svog protivnika.

U zaključnom delu izlaganja Divjak je branio tezu da intelektualac može delovati u ime svih samo ako, u kontekstu liberalno-demokratskog sistema, brani „pravila igre“ – iako to podrazumeva kritiku onih stanovišta koja ne poštuju ova „pravila“.

U raspravi posle Divjakovog izlaganja postavljena su pitanja – sme li intelektualac da naprosto slegne ramenima kada se suoči sa konsekvencama formalnog prava (kada pravo na privatnu svojinu i jednake šanse završi u strašnom socijalanom raslojavanju), ili – da li se može biti intelektualac ako se čitava ta konstrukcija formalnog građanskog prava (koju intelektualac treba da brani, da bi „služio javnom interesu“) dovede u pitanje, tvrdnjom da građansko pravo podrazumeva dominaciju jedne klase? Formalno pravo je, nesumnjivo, imalo svoju značajnu emancipatorsku ulogu, ali je, prema marksističkoj kritici, došlo do svoje krajnje granice, kada brani interese dominantne klase.

Nasuprot Divjaku, Stanko Blagojević smatra da inteligencija treba da misli o totalitetu, da mora da denaturalizuje hegemoniju razobličavanjem svih fetiških struktura (defetišizovanje subjektivnosti) – a to podrazumeva i defetišizaciju „vladavine prava“ u građanskom društvu, odnosno suprotstavljanje „univerzalnom pravnom nasilju“.

Krajnja granica epohe kapitalizma je, prema Blagojeviću, logika sile. U izlaganju Inteligencija između poziva i odgovornosti, Blagojević logiku sile pokazuje u službi dominacije globalizujućeg kapitala. Kod logike sile je reč o poklapanju tehnike sile (ogoljenog oblika dominacije u svetskom toku) sa ogoljenim zastupanjem prava sile, argumenta sile, u razumevanju svetskog toka. A kada se, hegelovski rečeno, samosvest epohe i njena supstanca poklope, odnosno kada dođe do poklapanja argumenta sile i dominacije, onda, prema Blagojeviću, nije važno koliko će takvo stanje stvari trajati, jer taj sklop više nema šta da ponudi; reč je, dakle, o kraju građanskog društva.

Nadalje, kaže Blagojević, svetski tok i inteligencija se međusobno suprotstavljaju, kao logika sile i sila logike (inteligencije). Kriza produbljuje ovo suprotstavljanje. Argumet sile pretenduje da bude poslednji argument, budući da je sama sila ono što dolazi kao sledeći potez u igri. Sila argumenta je, nasuprot tome, otvorena za jači argument, i to bez granica (ovde ne postoji poslednji argument).

Argument sile, dakle zahteva ne samo da mu se pokori, već da se sam argument sile prizna, jer pristajanje na argument sile ga tek čini argumentom bez ostatka. Prihvatanje argumenta sile, sa druge strane, razara dostojanstvo onog ko ga prihvata (dostojanstvo je, ističe Blagojević, uslov za bilo kakav dijalog) i sposobnost elementarnog razlikovanja istine i neistine. Da se ovi argumenti sile, koji pretpostavljaju silu kao argument, ne bi uočili, potrebna je posebna zaslepljenost ili samoobmanjivanje. Tako se pod parolom vladavine prava odustaje od brojnih socijalnih prava, a zahtev za slobodom kretanja na posletku se svodi na slobodan protok kapitala.

U situaciji krize, inteligencija koja želi da sačuva svet ukidanjem protivrečnosti nastalih dominacijom, suočava se sa (pseudo)inteligencijom, koja želi da sačuva stanje stvari (priče o kraju istorije i priče koje preziru dijalektiku – nipodaštavaju „postojanje“ protivrečnosti). Ovaj sukob, kaže Blagojević, nije sukob za i protiv stanja stvari, nego za i protiv protivrečnosti unutar stanja stvari. Nedogledno odlaganje i jačanje protivrečnosti vodi opštoj ugroženosti života, i univerzalnom pravnom nasilju.

Inteligencija i kriza

Društvene protivrečnosti se ne mogu uočiti, ako se nema u vidu da je tu uvek na delu neka subjektivnost; ovo „otkrivanje protivrečnosti“ događa se posebno kod Hegela i Marksa, mislilaca koji samo društvo razumeju kao krizni proces, u kome je na delu subjektivnost. U izlaganju pod naslovom Postkritička inteligencija, Mladen Kozomara je, govoreći o odnosu kritike i krize, krize i subjektivnosti – ukazao na neodvojivost (inteletualne) refleksije od angažmana.

Na početku predavanja, Kozomara je podsetio da je moderna epoha eminentno krizni proces, odnosno da je za modernu epohu kriza konstitutivna. Kritika je bitna artikulacija kriznog procesa. Iz tog je razloga inteligencija u modernoj epohi – kritička inteligencija.

Veza kritike i krize podrazumeva specifične oblike subjektivnosti. Za modernu epohu je zato bitno kritičko mišljenje (kao što je sasvim jasno artikulisano kod Kanta). Premoderno mišljenje nije kritičko. Iz tog razloga, uzorno mišljenje moderne nije Aristotelovo, nego Kantovo. Kritika je tako duhovno osvešćenje neke epohe. Inteligencija je utoliko, govoreći lukačevski, u ulozi – duhovnog vođstva.

Komentarišući deo iz jednog Lukačevog teksta, Kozomara je pocrtao tezu da je duhovno vođstvo u stvari osveštenje razvitka društva, refleksija. Pri tome, ovde su subjekat i objekat homogeni; svest ovde nije nešto spoljašnje, što izvana prilazi predmetu – nego je svest ono što se zbiva iznutra. A iščezavanje razlike između subjekta i objekta istovremeno je prevladavanje rascepa između teorije i prakse. Dakle, kritika nekog društvenog procesa (unutar kriznog društvenog procesa) već je akcija; svest koja je postala spoznajuća i delatna, uvek nešto menja na samoj stvari. Otuda je duhovno vođstvo u ovom smislu potencija samog društvenog procesa.

Bez razumevanja subjektivizacije, istakao je Kozomara, ne može se razumeti Marksova ideja klasne borbe. U klasnoj borbi radi se o osvešćenju samog procesa, a to osvešćenje onda, kao kritika, biva vraćeno u proces, pa ono sada menja samu stvar, postajući duhovno vođstvo, odnosno, kako to kaže Marks – materijalna sila.

U drugom delu predavanja Kozomara je pokazao kako, nasuprot ovom „levičarskom“ viđenju, u savremenoj filozofiji pojavljuje nov način povezivanja teorije i prakse. Novi intelektualac, kako je o tome pisao Fuko, ne radi na planu univerzalnog, nego u granicama posebnih oblasti. Ovaj, „specifični intelektualac“ susreće se uvek samo sa posebnim, neuniverzalnim problemima. Nadovezujući se na ovu ideju, Delez, u jednom razgovoru sa Fukoom, podvlači da intelektualac više nije subjekat, reprezentujuća, odnosno reprezentativna svest, da on ne izražava nešto što pretenduje na univerzalno važenje – recimo, na univerzalno-emancipatorski smisao proletarske klasne borbe. U tom smislu, prema Delezu, oni koji delaju i koji se bore ne mogu više biti predstavljeni, recimo, posredstvom nekakve klasne svesti i njenih reprezentativnih eksponenata u vidu avangardne partije ili sindikata. Zato više nema delovanja čiji bi akter bila univerzalna subjektivnost, nego samo delovanja mnoštva. Problematizujući ovakav stav, po kome je neodrživa pretenzija kritičkog intelektualca na univerzalnu odgovornost, koja počiva na pretenziji da se govori u ime drugih, Kozomara se zapitao: šta uopšte znači govoriti, ako se ne govori i za druge, ako se u govoru ne predstavlja neko? Naime, nikada se ne može govoriti samo u svoje ime. Onaj ko, sa pretencioznom skromnošću, govori „samo u svoje ime“, ipak se obraća drugom, uzima u obzir drugog, i tako, hteo-ne hteo, govori i sa stanovišta

drugog. Uostalom, ako je „suvereni“ subjekt upravo onaj ko pretenduje da „predstavlja samog sebe“, onda je ta pretenzija moguća samo pod uslovom da on istovremeno „predstavlja sebe za druge“, stavlja se „na mesto drugih“. Sa druge strane, nema nikakvog delovanja, ako u njemu nije reč i o predstavljanju. Tako, govoreći „u ime drugih“, intelektualac se suočava sa iznudicama „univerzalne odgovornosti“. Suverenitet-subjektivitet – a suverena je u ovom smislu svaka instanca koja ne odustaje od pretenzije da predstavlja i samu sebe - jeste uslov da se uđe u borbu sa drugim, da se uđe u borbu za priznanje. Dakle, samo osvešćeni subjekt, kao reprezentujuća odnosno reprezentativna svest, može doista da se suoči sa onim objektivnim, može doista intersubjektivno delovati.

Dosledno jednoj od osnovnih ideja filozofskih susreta, o posredovanju „školskog“ i „svetskog“ pojma filozofije, i na ovom skupu je, u predavanjima i diskusijama, posebna pažnja posvećena prilikama u Srbiji: odustajanju domaćih intelektualaca od kritike vladajućeg neoliberalnog diskursa, proglašavanju očuvanja golog života za politički imperativ, a kapitulacije za opravdano povinovanje nužnosti, akademskoj nezainteresovanosti za društvene protivrečnosti. U tom smislu, 14. flozofski susreti nisu samo skup od akademskog značaja, već svedoče o istinskom angažmanu koji proističe iz ovog teorijskog suočavanja sa sopstvenim vremenom.


[1] U organizaciji Udruženja Filozofska komuna, Saveta Filozofskih susreta, Udruženja studenata filozofije i Nove srpske političke misli, u Topoli su od 8. do 10. jula održani 14. Filozofski susreti

[2] Govoreći o moralnoj ordgovornosti inteligencije, Zurovac je ukazao i na genezu pojma intelektualac, koji se u savremenom značenju javlja tokom „Afere Drajfus“, gde ima najpre pejorativno značenje, na koje drajfusisti odgovaraju „Manifestom intelektualaca“ – dajući pojmu „intelektualac“ značenje bavljenja onim što se intelektualca „lično“ ne tiče. Zurovac je zato delovanje intelektualca uporedio sa prvom Kantovom kritikom suda ukusa: kao što se lepo doživljava bezinteresno, tako je i intelektualno delovanje lišeno neposrednog interesa intelektualca. Međutim, iako sam inelektualac u angažmanu ne pronalazi nikakav „lični interes“, kritičko suočavanje sa zbiljom, podrazumeva univerzalni interes, odbranu opštečovečanskih vrednosti.