Испод дна медијског дна

Одавно се у медијима у Србији у једној емисији није могло видети толико кондензованих (западно)европских вредности као у трећој сезони ријалитија „Парови“, који се емитује на телевизији „Хепи“.

Штавише, овај програм изузетно уверљиво показује не само колико се Србија одмакла од многих проказаних, „ретроградних“ и „патријархалних“ балканских вредности, већ и колико је идеја братства-јединства остала снажна.

„Парови“ нам демонстрирају да је еротика моћно и неправедно запостављено средство у борби против шовинистичке мржње, као и да сексуалну деконтаминацију треба примењивати упоредо са културном. Синергија је често кључ успеха.

Ако говоримо о (западно)евопским стандардима, који су изгледа увек највиши па ћу избећи овај плеоназам, једини озбиљан пропуст ове емисије јесте недостатак геј и трансродних парова. Признајем, Азија пробија и испод рефрена „не може нам нико ништа, јачи смо од судине“, који учесници воле да запевају.

Но, верујем да се ту као олакшавајућа околност може узети чињеница да је у њему сублимиран поглед на свет наших моћника – и старих, као што је Слободан Милошевић, и вечних, попут  Небојше Човића и Соње Бисерко, и нових, оличених у бескрајно амбициозном, али стидљивом А. Н. (аутоцензура је некада само израз контакта са реланошћу). Ни зли медијски геније Алистер Кембел, када би научио српски, природу њихове неуништивости не би умео да искаже на бољи и језгровитији начин од распеваног Митра Мирића.

Све што се можете видети у „Паровима“ је бескрајно моралније и часније од политичке порнографије у којој су кључни играчи Иван Тасовац, естрадни министар задужен за медије, и његов заменик Саша Мирковић, (ко)гробар деведеседвојке. Неуморни и сервилни булдожер Верана Матића, Мирковић је издао своју професију и рашчистио пут за ЕУ кербере који су отерали Ољу Бећковић и натерали чак и мегалибералну Даницу Вученић да покуша се што пре медијски аутоукине – и удоми у једној корпорацији за коју се верује да је блиска Демократској странци (у одумирању).

Нажалост, овдашњи опуномоћени „чувари капије“, као што су турбокултурни министар и његов заменик, нису једини кривци што су створене медијске околности у којима су речи храбар и будала постали синоними. Што су наши медији више у власничким канџама бриселских Европљана и њихових прекоатланских близанаца – то су неслободнији. Реч тржиште је у Србији, огледној банана-републици, постала синоним за гушење медијских слобода.

Министар Тасовац је ове недеље изјавио је да су „Парови“ „дно дна“ и да „такви програми не само да имају негативан утицај на млађу популацију већ су и еклатантан пример покушаја деградације целокупне медијске сцене у Србији, у време када Влада Србије предузима све неопходне мере како би медијски простор био регулисан и усклађен са највишим европским и светским стандардима“.

Тасовчев заменик је отишао и корак даље и, чини се, закључио да су овдашњи новинари волови. Мирковић, наиме, тврди да је „сет медијских закона“ дао „простора за већу медијску слободу само је питање да ли постоји спремност новинара да освајају те слободе и иду у сусрет изазовима који су испред њих“.

Да не буде забуне, реч је о законима које је Мирковић укројио према интересима наших нових НАТО господара и њихових бизниснисмена, актера који су независности и избалансираности медија у Србији одани мање него што је то био Слободан Милошевић.

Испод дна се може наћи много тога. Ту су, између осталог, и моћници који су дали легитимитет не само деградацији већ и девастацији новинарства у Србији.

Тога би требало да се присети свако ко се ових дана згражава гледајући „Парове“. Деструктивни и цинични морални и професионални талог, који се скупио испод нашег неугледног транзиционог дна, не види се у овој вулгарној и таблоидној емисији.