среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Језички инжењеринг у Рашкој - насиље у социолингвистичкој башти
Културна политика

Језички инжењеринг у Рашкој - насиље у социолингвистичкој башти

PDF Штампа Ел. пошта
Миливоје Павловић   
петак, 20. септембар 2013.

Док се у свету број језика смањује, у нашој социолингвистичкој лабораторији њихов број се вештачки увећава. У Србији многи људи самим рођењем постају полиглоте

Шта стоји иза покушаја да се у Рашкој области у школску употребу уведе непостојећи босански језик, с решењима која лингвисти у Србији и Републици Српској нису прихватили и која ометају ионако сложену интеркултурну и међунационалну комуникацију

Балкански простор је велика и изазовна социолингвистичка башта, а тек Србија! Посматрано из угла лингвистике, могло би се рећи да живимо у богатој језичкој кући. Толико разуђеној да нисмо сигурни хоће ли наша деца, а поготову унуци, моћи да се споразумевају језиком којим ми данас комуницирамо.

У лингвистичким пројекцијама стоји да половину од око шест хиљада постојећих језика чине језици који се не преносе потомцима те су осуђени на умирање с последњим старцима који их говоре. Наш угледни лингвиста Ранко Бугарски пише да се само око хиљаду језика може сматрати безбедним на дужи рок, захваљујући поседовању довољног броја говорника и одговарајуће институционалне заштите.

Док у свету многи језици изумиру, спајају се или губе идентитет приближавањем енглеском, у нашој социолингвистичкој лабораторији број језика се повећава. У Србији многи самим рођењем постају полиглоте.

Употреба придева

Како изгледа нова лингвистичка реалност у нас, видели смо из извештаја о почетку нове школске године у појединим општинама Западне Србије.

Новинар јавног телевизијског сервиса, у ударном Дневнику у пола осам, радосно јавља из Новог Пазара да почиње настава на босанском језику у основним и средњим школама, преносећи изјаву младе мајке двоје деце која у микрофон каже:

„Ми смо Бошњаци, у кући говоримо српски, али ће наша деца сада учити на босанском...“

Прилог се завршава без постављања питања о томе из којих ће књига деца учити на новом језику, какве су квалификације наставника који ће предавати на том језику, како ће сутра свршени средњошколци употребити дипломе с оценама из неверификованих предмета, шта је књижевна подлога том новом језику, и да ли насилне промене унапређују комуникативну – међу бројнима најважнију функцију језика. Да ли је следећа фаза измештање Скендера Куленовића, Меше Селимовића или Емира Кустурице из корпуса српске културе и ретроактивно конституисање књижевности на босанском језику? Какве су последице ове „иновације“ у правосуђу, где би се сви текући поступци морали водити из почетка, и пресуде писале изнова? Где наћи толико нових судија, адвоката и преводилаца? У правосуђу језик битно утиче на квалификацију бића кривичног дела. У Енглеској је један човек „обешен о запету“, јер су судије виделе овај знак интерпункције тамо где адвокати нису желели да га виде...

Новинар још мање разбија главу разјашњавањем сосировске опозиције између колективног језика и индивидуалног говора на примерима из конкретног амбијента, нити слути могућу драму споразумевања (између деце и родитеља, између Срба и Бошњака, између Срба из Србије и Срба из Републике Српске).

Готово у исто време, новине преносе изјаву представника Бошњачког националног већа како ће се увођењем у наставу босанског језика створити простор за запошљавање око две стотине нових наставника...

Подржавајући у начелу сваки пројекат који доводи до новог запошљавања, новинар ни овде не обраћа пажњу на разлику између придева и именице (Бошњацибосански) нити види политичке или друге побуде због којих је име новопризнатог народа у раскораку с називом језика који се покушава инсталирати.

Досетка о запошљавању је занимљива, и биће здушно прихваћена у Мачви, на Златибору, у Лесковцу или Топлици, завичају новог министра просвете.

Из угла науке о језику, назив босански језик исто је толико оправдан колико и херцеговачки, војвођански, шумадијски, лесковачки или топлички језик. Као што је придев или атрибут босански у вези с хидронимом (назив водотока) Босна, односно етником (назив становника области или села) Босанац, придев топлички би се могао везати за Топлицу и Топличане, такође у складу с принципима творбе речи у српском језичком стандарду. Оба придева могу стајати уз именице, а понеко се и презива Босанац, Бошњак или Топличанин; нема, међутим, лингвистичких разлога да се језик муслимана у Рашкој области назива босанским, нити има озбиљног лингвисте који би се сложио с идејама да се локалним и регионалним језичким варијететима тако олако прибавља статус „државног“ језика.

Политичка конструкција

Босански језик је политичка конструкција, смишљена с намерама које су идеолошки неприкривене, и последицама које су у највећој мери сагледиве. Његово брзопотезно увођење у наставу у школама Србије непотребно прелива преко Дрине проблем који није решен ни у Босни и Херцеговини, где је и настао. Уз пуно уважавање околности због којих муслимани имају тешкоћа у самоидентификацији (трећи пут у пола столећа мењају своје име – од муслимана преко Муслимана да Бошњака), и уз свест да је језик важно, видљиво обележје етницитета, не могу се оправдати резови који блокирају општу улогу језика као темељног комуникацијског средства и оспоравају национални идентитет и целовитост српске културе.

Лингвистичка бизарност на делу: упозорење на цигаретама које се производе у Сарајеву

Пуних четрнаест деценија је прошло од кад је Бењамин Калај, аустријски окупатор мађарског порекла, покушао да створи синтетичку „босанску нацију“ и „босански језик“, и да повест Босне и Херцеговине представи као историју једног митског народа издвојеног од суседних Срба и Хрвата, који су уљези, пошто нису „аутохтони“ (има о томе у књигама академика Екмечића). Једном пропао, тај експеримент је настављен после разбијања Југославије и стварања независне БиХ. Водећи лингвисти из Србије и Републике Српске (Хрвати из БиХ и Хрватске, такође) прозрели су намере и нису прихватили оживљавање Калајевих етноцентричних стереотипа о језику, посебно амбицију да се називом „босански језик“ покрије цела територија БиХ. Срби и Хрвати у БиХ третирају нови језички идиом само као територијалну и завичајну ознаку, и наставили су да следе (у приватном животу, школству и јавном саобраћају) матичне језичке норме из Србије односно Хрватске.

Док траје социолингвистички „Рашомон“ у Босни и Херцеговини, неки сарајевски лингвисти покушавају да кодификују нови језик инсистирајући упорно на разликама и наглашавајући исламске и турске компоненте културног наслеђа. То се посебно види у медијима под контролом муслиманских власти, где се уводе слова, фонеме и позајмљенице из турског и арапског тамо где им по етимологији није место. И такав, силовани језик мање се разликује од српског стандарда него језик Британаца у односу на онај којим говоре Американци, Канађани, Новозеланђани...

На делу су ретроградни подухвати за које се може рећи да су у дубокој завади с основним начелима лингвистике као најважније науке о човеку. Зашто би се те злоупотребе и изневеравања науке – кад већ нису прошле у БиХ – преносиле у Србију, у Рашку област као колевку њене државности и духовности? Пре више од три деценије, писац и професор Сретен Марић писао је, другим поводом, о томе како су правилно употребљене речи услов здравља нације, можда и њеног опстанка. Цитирајући неког старог мудраца, Марић је написао да је гора ствар силовати реч него жену. „Силоване речи рађају чудовишта“, написао је овај академик онда кад се академија није либила да уђе и у питања која су, наизглед, дневнополитичка.

Савремена, пак, социолингвистика, у којој су, сем професора Бугарског, немерљиве доприносе дали бројни други научници (М. и П. Ивић, Клајн, Шипка, Брборић, Пипер, Радовановић, Р. Стијовић, Ковачевић, Реметић, Танасић, итд.), каже да се стварне језичке разлике могу продубљивати или смањивати, зависно од потреба или намера. А да лингвистички инжењеринг који је повод овом тексту није идеолошки неутралан, сведочи и намера да се непостојећи босански језик употребљава, осим у Рашкој области, и у Драгашу (Гора), Косовској Митровици и Краљеву, па, сутра, можда и у Крагујевцу и Београду.

У Србији је српски језик уставна категорија, права мањина да негују своје етнонационалне специфичности такође. Проблем стога треба вратити са политичког на лингвистички терен и осветлити га и са ширих педагошких, психолошких, политичких па и економских аспеката. У разјашњавању бројних контрадикција између неспорних права и белоданих апетита да се језичке реалије политизују треба, уз пуну консултацију науке, изабрати само она решења која олаким увођењем језичких придошлица не продубљују разлике и не потиру баш све добре стране коришћења заједничких средстава комуникације.

Аутор је професор Факултета за културу и медије Мегатренд универзитета

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер