"Карамазовски" случај Александра Тијанића

Уколико сте читали „Браћу Карамазове“, сасвим сигурно се сећате лика Дмитрија Митје Карамазова, најстаријег брата, који у својој средини важи за најпримитивнијег, најраскалашнијег и некако најбучнијег од све тројице (односно четворице) браће. Он тешко да може да се сврста у нарочито позитивне ликове – често се опија, понаша се бахато, многи су у страху од његове ћудљиве нарави итд. Међутим, управо због такве слике о себи (за коју је, рекло би се, ипак сам крив) након што његов отац Фјодор буде убијен, готово нико од житеља места не сумња да је он убица, иако свог оца није убио он, већ слуга Смердјаков (који је заправо непризнати, четврти Карамазов).

Последњих месеци имамо сличан случај у нашем медијском простору, а тиче се главног човека РТС-а Александра Тијанића (иако, на срећу, овде нема никаквог убиства, осим оног најчешћег у нашој јавности – у мозак). Тешко да ће ико за њега моћи да каже да се ради о превише "љупком" лику наше медијске сцене – свакаквим његовим испадима били смо сведоци, много тога смо чули и од њега и о њему. Али, покушајмо да за тренутак не будемо фиксирани на Тијанића, већ да потрудимо да сагледамо ствари разборито и упоредимо их са средином у којој се све то дешава.

Одређени кругови, заправо многи, рекло би се, већ одавно прижељкују његову смену са РТС-а. Овога пута, „први у пићу“ јесте лист Курир. У релативно кратком временском периоду у овом листу су осванули свакакви наслови (а често и насловне стране) и коментари неких новинара који нису нарочито позитивно постављени према поменутом.

Најчешће помињани разлози зашто би Тијанић требало да оде са места кормилара РТС-а је што програм ове телевизије изгледа бедно (а једини се плаћа из џепова грађана), што је исти био сарадник скоро свих власти у последњих 20 година (Мирјана Марковић се ту обавезно мора споменути), а често се да посегнути и за неким инсинуацијама да је исти склон финансијским злоупотребама[1][2].

Хајдемо онда да поставимо нека питања чији одговори јесу потребни за дубље сагледавање ствари:

1) Да ли РТС има вишак запослених којима се не сме дати отказ, јер би тиме исти Тијанић тек навукао на себе још гору слику у јавности (мада је, истини за вољу, тешко поверовати да је тако нешто могуће)?

Верујем да то јесте случај, јер се чини као да се свака грешка било кога са ове телевизије аутоматски пришива Тијанићу (тако смо у задњих 7 дана имали прилике да видимо испаде новинарке и водитељке Оливере Ковачевић[3] који јесу били заиста невероватни и врло „другосрбијанске“ природе[4], али које је Курир, имајући у виду претходну кампању против Тијанића, рекло би се, са додатним задовољством пренео и још мало "досолио"). Шта би се десило кад би се већем броју запослених дао отказ, тешко је и замислити (за почетак - снимци и фотографије станова отпуштених радника који не знају где ће сад, интервјуи са њима и сл.).

2) Да ли тај је тај исти РТС вероватно једина наша телевизија који поштује законске оквире које се тичу рекламних блокова, да ли постоје реалне тешкоће које се тичу редовне и сталне наплате ТВ претплате и да ли је то једина телевизија са које се српска јавност није тровала свакаквим културним смећем попут „Гранд параде“, „Великог брата“ и свакаквих серија на егзотичним језицима?

Мислим да јесте, што у преводу на језик реалности значи да РТС практично и нема "комерцијални програм" у смислу који је та реч добила у поседње време. Овај податак погледајте кроз призму овог горњег који говори о вишку запослених, па ћете отприлике схватити у каквом је стању та медијска кућа у овом тренутку. Тада ћете можда и добити одговор зашто РТС нема толико свог програма као раније, док су била „срећнија времена“ (читај, док су постојала два ТВ канала и државна апанажа). Дакле, проблем је системски, и не тиче се толико самог Тијанића, колико несрећно сређених законских регулатива за наше поднебље. Лично мислим да земља ове величине, која жели да има јавни сервис попут замишљеног РТС-а, не би смела да има више од 3-4 канала са националном фреквенцијом, али, такође ми се чини да се такво решење многима који су сада власници таквих канала не би нимало свидело (иако, рекао бих, они у оваквој ситуацији пролазе много боље него сам Тијанић, и то у сваком смислу).

3) Има ли на нашем медијском небу још људи који су били блиски бившим властима (па и тој, много пута поменутој, Мирјани Марковић), а којима се то данас не сматра за „смртни грех“? Мислим да би било и сувишно одговорити на ово питање, одговор сви знамо. Једино што овде могу да додам је да је и овакав РТС, који и даље (јако упорно, рекло би се) више подсећа на диносауруса из седамдесетих година прошлог века, у протеклом периоду био телевизија на којој се ипак свака страна могла чути у много равноправнијој мери него што је случај са осталим телевизијама - што су после избора јавно потврдили и његови СНС критичари, на челу са Томиславом Николићем.

Наравно да је више него лако пљувати овог директора. Лако је поставити питање да ли и даље јури инсекте по студијима РТС-а, и да ли га постављено обезбеђење МУП-а заправо чува од незадовољних гледалаца и запослених а не од неког „контроверзног“ лобија (за чудо, Курир је у тексту који је посвећен овом питању, прескочио Чедомира Јовановића кад је набрајао личности који имају постављено обезбеђење од стране државних органа[5]) и спрдати се са тим, али је тешко погледати шта је сврха тога и да ли би неко други на његовом месту био боље решење.

При оваквом стању, оваквом друштву и оваквој политичкој консталацији - мислим да би одговор на претходно питање био негативан. Зато би требало пустити да онај ко води РТС испуни свој мандат до краја, који ће у овом случају ионако престати за две године (у супротном, мислим да не би био никакав проблем да се законски одреди да директор РТС-а буде постављан и смењиван од стране министра за информисање на пример, тако бар не би долазило до оваквих проблема сваки пут кад се састав владе промени). Дакле, и ова власт ће добити прилику да постави неког "свог" (ако буде испунила пун мандат, као што најављују) на ово место, мада ће вероватно и они наићи на тешке проблеме тог дана, јер се чини да има и превише претендената, а за које не можемо да будемо превише сигурни да ли ће бити бољи од овог садашњег. Јер, ако смо се у нешто уверили то је да у српској политичкој јавности Аљоша Карамазова (оличења моралности и доброте) готово и нема, Дмитрија, ето, можда имамо једног, али зато ћутљивих а изопачених Смердјакова има и превише.