Култура – прљави угао наше савести

Добили смо ''светло за датум за преговоре о уласку у ЕУ'' - зелено. Наши политичари ће на фреквенцији тог бојеног таласа јахати следећих неколико година. Српски политичари  - они који сада „владају“ и они који ће владати после њих, а по ''вољи бирача'', дакако ... ипак, мораће да се суоче са питањем културе чак и тако „позеленели". Јер култура је стратешка област од прворазредног значаја за сваку иоле солидно конципирану, суверену државу. Мада су све досадашње власти од почетка 90-их па надаље, до сада, културу третирале као део друштвене инфраструктуре који припада ''soft power'', па се у складу са тим одређењем према њој и понашали, неминовно ће доћи време када ће се права питања наћи на реду. Не можемо да кажемо још ништа о ефикасности питања која су постављена у области ''hard power'', то јест: политике, економије, одбране ... али морамо да признамо да су нека питања бар постављена. Такође и неки конкретни потези, тужбе, имена и дела су обелодањени. Да ли је тиме све завршено или смо тек на почетку не бисмо могли да оценимо. Једно је извесно; када наши владари схвате да је култура више ''hard'' него ''soft'' power, може већ бити касно (уколико српска култура већ није мртва(?) а лети). За сада се култура само ''шминка'' па делује трагикомично, како Дерида каже ''бизарно-старомодно''. 

Хаунтологија (http://en.wikipedia.org/wiki/Hauntology) је Деридина идеја коју овај позиционира између филозофије и историје. Укратко - поштовање и спознаја садашњости може да постоји само ако познајемо прошлост. После ''краја историје'', оно што нам се у тој прошлости чинило као естетски и идејно превазиђено ... оно што смо као ''духове прошлости'' одбацили, у суштини  „(ре)креира“ наше поимање стварности. У том смислу српска култура је себи дозволила луксуз који само сиромаси, материјално и духом, себи могу да дозволе - бахато понашање према култури које као директну последицу има затварање институција културе, то јест музеја, галерија, смањење буџетских издавања за културу и раслојавање ''света уметности'' у Србији, а то као малигну последицу има корозију културе у њених грађана.

У самој култури коју за ову прилику разматрамо као структурни део у оквиру сложене државне инфраструктуре, на једној страни су они који су успели да се придруже идејама НВО-а и тако искористе извесне предности које овакав вид ''сарадње'' пружа. Реч је о организацијама које имају противсрпски предзнак и отворено раде на рушењу Србије као суверене земље, а идеолошки су везане за НАТО, мултикултурализам, неолиберални капитализам. Њихов задатак у Србији и региону Балкана, али и бивше Југославије, јесте  да створе привид јединства извесне класе људи, за сада су по том питању најажурнији  уметници као ''најлакша роба'' за јефтину трговину/који као идеолошку матрицу промовишу на локалном нивоу, на пример - пост-титовску Југославију. То је типичан пример хаунтологије која и јесте идеја потекла од Марксове мисли да: ''Европом влада један спектар идеја, комунистички спектар!''. Ми овде не судимо о хаунтологији, ми је употребљавамо као ''алат'',  један ментални ''бастард'' - механизам који помаже прогледавању у одређену структуру, у овом случају је то култура у Србији. Тако, кроз ретро идеју реафирмације авети прошлости које се завршила у грађанском рату, распаду Југославије и у општој дезинтеграцији тражимо узроке кризе у култури Србије. На месту ових , у крви разрушених идеја, још док се крв није ни осушила треба створити једну ровиту, пуну мржње средину са превише нерешених међусобних проблема. Ту треба да никне једна зомбизирана пост-југословенска идеологија која се не би зауставила на ''културној размени'' већ би, како је наговештено из више извора била реафирмација Кардељевог устава из 1974. године (са амандманима који би Србију још више уситнили и уназадили).

Учвршћење вазалног статуса Србије у односу на земље НАТО-а и њеном духовном дисконтинуитету који се испољава као уништавање материјалних ресурса културе (посебно на КиМ), али и много погубније - на својеврсну чистку где се људски потенцијал који не одговара једној од две mainstream струје у остацима српске културе - или не одговара онима који нису при НВО-има, или онима који су партијски кадрови. За такве се једноставно затварају могућности за рад па тако и физички опстанак у овом друштву. Да ли је то својеврсни напад на слободу мишљења и опредељења, процените сами!  Ове операције; репартизације, али и ''НВО-изације'' у култури Србије су већ одавно у току, може се чак и рећи да је почео ''други круг пакла'' јер ти исти који су рушили и срушили, на пример, Музеј савремене уметности у Београду (''Сорос- фонд за отворено друштво'', сада се зову ''Фонд за отворено друштво'' а у сарадњи са извесном фондацијом из Швајцарске (http://www.seecult.org/konkurs/konkurs-asocijacije-nkss-za-predloge-projekata-kultura-u-protestu) сада расписују конкурс за финансирање протеста против оне штете коју су сами направили! Ако нису апсурдни они који раде у корист своје штете, тада су убеђени да ће ефекат те циничне акције дати за њих повољне ефекте! 

Ни друга страна не остаје дужна па не тражећи квалитетне кадрове поставља на кључна места у култури своје партијске другаре, а тамо где заиста не могу да се снађу остављају проверене проневеритеље из претходних епоха, оне вечне бирократе који остају залепљени за своје директорске функције док сви други долазе и одлазе. Изостављамо имена јер ствари су озбиљније него што просечан познавалац културе може да зна.  Само помињање суме које поседује Народни музеј у уметничком благу навело је чак и најнеобавештенијег да схвати да се у култури у ствари најмање ради о ''култури''! Довољно је рећи да смо само од културног туризма који је у задњих пар деценија постаје све популарнији од затварања нпр. Народног музеја изгубили око 20 милиона долара! 

Бахатост неуког сиромаха је кроз кратку историју пост-отоманске Србије свој климакс доживела управо после 5. октобра 2000. Увод у разградњу српске културе је, дакако, почео много раније, али је сасвим извесно да је са таласом комуниста који су из опанака ускочили у салонске станове њена драстична разградња почела ''ударнички''. Разлика између тих ''дана партизана'' и данашњице је у томе што су из неког племенско-домаћинског атавизма тадашњи културни посленици понешто и сачували. Постојао је још извесни пијетет према култури. Данас, да завршимо са једним хаунтолошким парадоксом (надовезујемо се на Дердину идеју да је пад берлинског зида снажно реактуелизовао марксистичке идеје) можда је суноврат културе у Србији управо најнижа тачка од које ће почети њен опоравак?

Верујмо у ту могућност као што верујемо у предности ''зеленог светла''!