петак, 14. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Нема земље за мушкарца
Културна политика

Нема земље за мушкарца

PDF Штампа Ел. пошта
Маја Радонић   
четвртак, 24. мај 2012.

Повремено се у нашим медијима, са извесним паузама, али континуирано, појави текст или емисија - анализа о правима жена у Србији, тј кршењу истих на сваком кораку – на послу, у породици, у политичком животу. Износе се статистички подаци о мањим зарадама жена од мушкараца за исте послове, сексуалном узнемиравању на послу, мобингу, насиљу у породици, отказима, уценама, раду на црно, малој заступљености у политичком животу и руководећим местима. Затим се то пореди са земљама у региону и чланицама ЕУ, са констатацијом да је ситуација слична, ако не и гора код суседа, али и у Италији, Грчкој, Румунији, док се законска права жена традиционално више поштују у економски стабилним земљама ЕУ. То наравно није нова тема, њоме се професионално баве годинама, ако не и деценијама многи борци за људска и мањинска права (по неком критеријуму савременог друштва жене спадају у ту групу мањинских, значи а приори дискриминисаних друштвених група као што су националне мањине, лгбт популација, особе са инвалидитетом итд) и њихови закључци о положају жене у Србији данас су неспорни. Па чему онда овај увод, налик извештају неке НВО или Владине агенције? Шта ту није јасно?

Прво, упадљиво је да се о томе углавном прича и дебатује нашироко, пожртвовани ( и плаћени) активисти се вајкају како њихови предлози остају без одјека на местима где се одлучује итд. И то је углавном тачно, мада неких промена има, као мрежа сигурних женских кућа на пример, али то је тек кап у мору, али и доказ да нешто може да се уради, ако су они који се тиме баве спремни да пређу са речи на дела. Код других пак све остаје на оцени и анализи стања, а за своју неспремност да се конкретно засучу рукави, најкомфорније је оптужити апстрактну администрацију и даље удобно живети од пројеката, анализа и предлога измена стања, и повремено се мало појавити у медијима.

Међутим, оно што се не може прочитати ни између редова свих тих излагања, јер нико се тиме и не бави, јесте да скоро све што је наведено као доказ бедног и неравноправног положаја жена у Србији, на сваком месту и на сваком кораку, потпуно применљиво на бедан и понижавајући положај огромног броја мушкараца у Србији, изузимајући мали проценат политичара, тајкуна, бизнисмена и руководилаца, те ретке успешне и богате спортисте, уметнике и научнике. Просечан Србин мушког рода је можда најугроженија категорија у данашњој Србији, и док ово пишем свесна сам да ће се побунити политички коректни (и добро плаћени) борци за људска и мањинска права. Јер то је онај стереотипни припадник већинског народа, привилегованог пола, хетеросексуалан, често патријархалних назора (макар у подсвести), отац породице, војник ако се мора, декларативни мачо, без промила шансе да уђе у било коју мањинску, самим тим и дискриминисану групу, те самим тим стекне (не дај Боже!) неку привилегију, заштиту или подршку многобројних професионалаца из те области.

Како то? Па лепо, ако на пример жена добије отказ, из било ког разлога, може у евентуалном спору са послодавцем да заигра на карту да је то зато што је жена, значи дискриминисана је, сексуално узнемиравана или изложена мобингу због свог пола. Наравно да ће тешко нешто урадити и доказати, код нас су послодавци заштићени у том случају као белоглави супови, али можда и успе ако обезбеди подршку и логистику неке НВО из те области, те вреди покушати са тим јединим расположивим аргументом. Других нема, јер дипломе ништа не значе, као ни стручност, резултати рада, искуство, богат CV, чист досије, а ако је рођена у Србији и припадница је већинског народа – то може само да одмогне.

Шта у истом случају може да уради просечан српски мушкарац без моћних пријатеља или рођака? Ништа, и коначно ништа... Може да проба нешто по судовима ако је довољно докон и спреман да плаћа огромне таксе за (не)известан исход, ни по једном основу не може да се обрати активистима за људска права, може само да доживи да га хладно избаце онако знојавог и разбарушеног из климатизованих канцеларија у центру града. Просечан Србин, традиционално васпитан, поштен по опредељењу, без неких изузетних талената и великих амбиција, са једноставним жељама и потребама, спреман да целог живота ради и заради за себе и породицу, највећа је жртва транзиције на наш начин, али не само на наш. Слична је ситуација у већини пост-комунистичких земаља, али донекле и у западним демократијама, где позитивни закони (углавном оправдано) штите првенствено права оних које закон сматра слабијим, самим тим потенцијално дискриминисаним (мањине, децу, жене, хомосексуалце), али о правима оних који чине већину нико и не размишља. Он овде често ради на црно, ако је и којим чудом запослен, фирма му не уплаћује доприносе ни социјално (криза је, нема се, хвала Богу те добијаш плату, мало касни, али дође, шапуће он сам себи). У сталном страху од претећег отказа пристаје без поговора, без геста мрштења на прековремени (наравно неплаћени) рад, ради и суботом и недељом и празником ако газда то тражи, ћутке подноси честа вербална шиканирања од надређених, приговоре да је неспособан, нерадник, да има хиљаде таквих који би то радили боље од њега за пола плате, али ето, држе га ту, јер нису нељуди да га избаце на улицу...

Ако је ипак добио тај отказ са којим се будио и легао сваког дана, прешао је, скоро неповратно, у армију незапослених у Србији. Шта даље бива са њим, не знам, има ту хиљаде могућих сценарија, повремено физикалисање на црно, покушаји да се врати на село и обрађује неко имањце, упорно јављање на намештене конкурсе, покушаји неких “комбинација“ са друговима из детињства, снови о исељењу у неку далеку земљу где не треба капитал да започнеш мали бизнис, а клима – увек лето, кладионица мајка и маћеха, пиво уз преподневни програм на ТВ и много тога још. У сваком случају, осим у ретким случајевима срећних обрта, који су у Србији ређи од седмице на лотоу, његов живот постаје тужно таворење, енергија и ентузијазам се смањују, мушко самопоуздање које се храни првенствено социјалном позицијом, па успехом са женама и у породици, лагано нестаје. Ако има породицу, губи било какав природни ауторитет који има фигура мужа и оца, а ако је нема, неће је ни основати, јер чека побољшање свог положаја, да ови оду или они дођу, да уђемо у ЕУ, да оде у Немачку код брата од стрица, да добије седмицу... Од друштва и државе не може да очекује ништа – ни неку месечну помоћ, ни отпремнину, ни подршку активиста, јер он је припадник доминантне већине у друштву, он је радно способан Србин, белац, мушкарац, хетеросексуалац, православац, некадашњи војник и само други, дискриминисани по дефиницији, могу бити његове жртве. Он никада не може бити у улози жртве, јер он је репрезентативни представник народа који је у страним, али и добром делу домаћих медија, приказан као једини народ који за собом оставља жртве.

И поврх свега наведеног, ових дана се наоко неповезано, али ипак синхронизовано, појављују текстови и емисије у којима се нашироко расправља и анализира наводна лењост наших људи, првенствено радно способних мушкараца, осуђују се армије ''нерадника'' које виђамо у радно време по улицама и кафићима, дебатује се о дрскости истих када одбијају да раде 50 до 60 сати недељно за месечну надокнаду од 150 евра, или волонтирају у разним перспективним организацијама које ће их, јел'те, запослити једног лепог дана ако се покажу и докажу (читај: истрпе свако могуће шиканирање и дрил, буду доступни шефовима и шефићима 24/7, финансирају сами, тј. од родитељских пензија или платица свој превоз и храну у току неодређеног радног времена и схвате у међувремену да ту никада неће добити ни хонорар, а камоли посао). Дубокоумни аналитичари понављају по ко зна који пут жалопојке о фамозном менталитету наслеђеном из социјализма (нико не може тако мало да ме плати колико ја могу мало да радим је један од крунских ''аргумената''), а ми смо у капитализму (sic!), ту важе другачија правила, просвећују неуморни стручњаци неупућене и заостале Србе, који су уз све то наследили и оријенталну опуштеност...Нико од њих није ни покушао да објасни врло једноставну и непобитну чињеницу да су наши људи који раде у иностранству вредни, успешни у свом домену и високо цењени радници, код тих истих захтевних капиталистичких послодаваца. Изгледа да им се не уклапа у слику коју покушавају да створе.

Све у свему, није лако нашим моћницима са таквим лењивцима и нерадницима, дође ми да их тако намучене и вредне утешим, само не знам како? Како убедити овај тврдоглави народ да је нормално и нужно радити као роб за плату која покрива трошкове превоза до радног места и једну до две кифле и јогурт, борити се као лав да се та привилегија не изгуби, гледати са захвалношћу како богати сваким даном постају све богатији и недодирљиви и надати се, наравно, како ће се све то променити на боље и једног лепог дана ће се пробудити насмејани, здрави и сити, а од плате ће моћи да купе деци и патике, и то не кинеске, него са Запада! Зато медији као и увек морају да одиграју пресудну улогу, просветле лење и размажене Србе, веселе водитељке треба да им објасне како је важно створити себи шансу, засукати рукаве, борити се, ето како су оне успеле, а није било лако, још су и дискриминисане као жене, верујте, прегазиле су и Буну и Буницу, верујемо...

Питам се само шта стоји иза ове кампање која у постизборно доба креће наоко случајно по медијима, али бојим се да ће сада после обећаних 200 000 радних места у кампањи, следити објашњење како заправо свако треба да створи сам своју шансу, како је тешко време, како је борба за сваки цент и у богатим друштвима, како само онај ко вредно ради може и да живи, а остали... за почетак да се склоне са улица и из кафића, да не боду очи вредном свету, а после у самоћи да размисле о својој архетипској кривици и дају се у најам првом господару ако се смилује да их упосли, а ако буду имали среће и плати их једног дана.

Испада тако да се нико не бави проблемима обесправљених мушкараца у Србији, осим цикутавих водитељки по разним ТВ емисијама које недељама и годинама доводе у студио, цитирам: јаке, успешне, лепе жене , које елаборирају са саосећајном водитељком зашто су тако дивне, а саме (пардон сингл, лепше звучи , а личи на јунакиње серије ''Секс и град'') и увек све соломонски мудро закључе „мушкарци се плаше јаких жена“. Онда све заједно мало уздахну, пљуцну још мало на Балкан, менталитет, Србију, патријархалност, традицију и наравно мушкарце овдашње, до следеће емисије и следеће прилике да искажу своју јединственост и непоновљивост. Младе жене и девојке које су најчешћа публика у студију и испред екрана, слушају ове „мудрости“ са извесном побожном пажњом, јер долазе од њихових узора, наводно успешних, јаких, лепих жена (а ово последње је тек дискутабилно) и усвајају ову мантру као коначну истину.

Тако се и једино преостало евентуално уточиште и подршка просечног мушкарца, жена-сапутница претвара под медијском индоктринацијом у најжешћег критичара дотичног, због његове наводне неспособности, лењости, несналажљивости и фамозне зависти и страха од женског успеха... Шта му онда преостаје? Само мајка евентуално, јер отац пензионер стално понавља како ништа није имао кад се оженио (само чувене две виљушке), па је све стекао својим радом, и стан и кола, и викендицу коју је син продао када је дао паре Дафини, а он, шта је створио? Размазила га мајка, ето...

И одакле онда лицемерно кукање због беле куге, броја развода у порасту (ако до брака неким чудом и дође), деце која спавају дању и лутају ноћу и не поштују готово никога, а образују их просвећене водитељке, трач рубрике и ријалити програми? Ко ће заменити фигуру мужа и оца у Србији, не зна се, али многи претенденти на звање оца нације су се утркивали обећавајући куле и градове својим верним поданицима, те кад их слушате, испада да се може сасвим лепо живети без тог класичног мушкарца, оца породице, само нека је нама њих који ће нас одвести једног дана у Неверленд звани ЕУ, ту чаробну земљу општег благостања и једнаких шанси за све. Питам се само шта ћемо ми тамо са тим вишком наших мушкараца?

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер