Niko nema što Srbin imade – dva pisma u pravopisu

(Kraljevina) Srbija je u svoju poslednju mirnu godinu u XX veku (1911-u), ušla sa svim svojim državnim i nacionalnim simbolima: Ustavom, srpskom zastavom, srpskim grbom, srpskom himnom i srpskim jezikom sa srpskim pismom – ćirilicom. Posle toga su nastupile godine oslobodilačkih (prema nekima – čak i osvajačkih), odbrambenih, zatim građanskih... ratova, teške pogibije i političke perturbacije, po Srbiju pogibeljnog, ukletog XX veka.

(Republika) Srbija danas, posle 100 godina, izgleda kao da ponovo ima svoju srpsku zastavu, srpski grb, srpsku himnu (istina, nešto modifikovane) i srpski jezik – ali i svoj novi pravopis[1] – Pravopis srpskoga jezika[2]. Taj pravopis, razlikuje se od pravopisa ostalih evropskih jezika po tome što je – po nekima obogaćen, po drugima obogaljen, prihvatanjem dvoazbučja: pored tradicionalnog, istorijskog, srpskog pisma (srpske ćirilice), on prihvata kao pismo srpskog jezika i (hrvatsku) latinicu. Taj neprirodni fenomen je direktno prenesen iz (pokojnog) srpskohrvatskog jezika i njegovog pravopisa, zasnovanog na tzv. Novosadskom sporazumu, potpisanom pod komunističkim političkim diktatom 1954. godine[3]. Pada u oči da je jedna od najvažnijih srpskih nacionalnih institucija – Srpska pravoslavna crkva (SPC), koja bi trebalo da je i čuvar srpskih nacionalnih tradicija, u svom zvaničnom glasilu[4] pozdravila njegovo donošenje, zadovoljavajući se samo time da, bez ikakvog komentara o ugroženosti ćirilice ponovo potvrđenim dvoazbučjem, samo pomene ex cathedra izrečenu izjavu vodećeg redaktora tog novog pravopisa, profesora dr M. Pižurice da on, iako i sam smatra da je ćirilica ozbiljno ugroženo pismo, kaže da nije na redaktorima Pravopisa Matice srpske da “štite“ ćirilicu, jer upotreba pisma nije lingvističko već državno pitanje koje mora biti regulisano zakonom. To njegovo mišljenje je cinično, jer su on i kolege mu još kako mogli da zaštite srpsku ćirilicu time što bi iz pravopisa srpskog jezika izbacili dvoazbučje, a to nisu učinili. Za osudu je i da SPC ni tom prilikom nije našla za shodno da odlučno osudi dvoazbučje u pravopisu.

Pogledajmo kakva je, po podacima koji se mogu naći u pretraživačkom sistemu COBISS[5] bila zastupljenost (“srpskohrvatske“) latinice u štampanim materijalima u Kraljevini Srbiji 1911. godine (Tabela 1):

Tabela 1

Ako sada pogledamo na situaciju u Srbiji u godinama 2010. (potpuni podaci) i 2011. (još nepotpuni, ali oni pokazuju dalje opadanje prisustva ćirilice), na Tabeli 2, onda vidimo sledeće:        

Tabela 2

Ovi podaci govore sami za sebe: Ne samo da danas u Srbiji preovlađuje štampani materijal (knjige i periodika) na hrvatskoj latinici, nego ona pokazuje i vrlo jasnu tendenciju porasta na štetu autohtone, srpske ćirilice.

Postavlja se pitanje: Dobro, ako u Kraljevini Srbiji nije bila prisutna latinica – otkud ona sada ovde, 2012-e godine u Republici Srbiji? Da li je to prirodna i poželjna posledica tehničko-intelektualnog razvoja, progresa, edukacije, i sličnih modernih savremenih trendova? U pokušaju da vidimo da li je to zaista tako, pogledajmo kako stoje stvari sa štampanim stvarima danas, 2011-2012. godine, u evropskim zemljama koje 1911-e godine, kao i Kraljevina Srbija, nisu imale latiničnu abecedu: Rusiji, Bugarskoj i Grčkoj? Odgovor na to pitanje je lak, kratak i jasan: broj (%) publikacija latinicom/latiničnom transkripcijom na ruskom, bugarskom, grčkom jeziku iznosi: 0 (0,00%)! Neizbežno se postavlja pitanje: da li je to znak njihove duhovno-tehničke retardacije, ili je, možda, upad (hrvatske) latinice u srpski pravopis znak ugroženosti srpskog jezika i Srbije, ili je u Srbiji reč o nečem drugom?

Kada već pomenusmo termin “upad“ – da pogledamo šta se to posle 1911-e, ili – bolje rečeno posle 1914-e godine, događalo u Kraljevini Srbiji? Desio se napad Austrougarske, Veliki rat  i okupacija Kraljevine Srbije od strane Austrougarske, Nemačke i “bratske“ Bugarske, u poslednjem kvartalu 1915-e godine. Tom prilikom je, topovskim granatama i na bajonetima austrougarskih i nemačkih okupatora, na teritoriju Kraljevine Srbije nasilno ubačena (hrvatska) latinica, zabranjeni srpska ćirilica i srpski jezik, a slovenska braća – okupatori Bugari su sa teritorije Istočne, Južne i dela Stare Srbije, iz novoformiranog bugarskog vojnog guvernmana “Morava“ (na nekim tadašnjim bugarskim geografskim kartama predstavljenog kao integralni deo “Carstva Bugarskog“) , proterali srpski jezik, srpsku ćirilicu, srpsku istoriju i srpsko pravoslavlje... O zajedničkim zverstvima okupatora i njihovom trogodišnjem zulumu nikada neće biti dosta rečeno i napisano u Srbiji, ali ograničimo se, ovde i zasad, na nasilničko ubacivanje (hrvatske) latinice na teritoriju Srbije pod austrougarskom okupacijom (poslednji kvartal 1915-poslednji kvartal 1918 g.).

Upad (hrvatske) latinice u Srbiju

Počnimo citiranjem iz teksta “Jezičke prilike“ Pavla Ivića[6], mada u njemu, nažalost, nema tačnog navoda o izvorima, niti je on usmeren isključivo na Srbiju, a pisan je i objavljen pod uslovima (auto)cenzure pod komunistima u Srbiji, 1983. g. Govoreći o predlozima za zabranu i ukidanje ćirilice u oblastima Dvojne monarhije, krajem 1914 godine, on navodi, i – sa hrvatsko-austrougarskog stanovišta potpuno opravdanu – misao austrougarskog generala Stjepana, plemenitog Sarkotića: „... treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivom...“. Govoreći dalje o definitivnoj zabrani ćirilice na teritoriji same Dvojne monarhije, Ivić kaže:

„...Ipak je krajem 1915. godine postignuta načelna saglasnost o ukidanju ćirilice, ali je naredba o tome objavljena tek kad je nastupila povoljnija vojna i politička situacija, tj. kada se Makenzenova ofanziva u jesen 1915. uspešno razvila...“

On tu ne navodi direktne podatke, nego navodi samo jednu indirektnu referencu[7] (mada je sigurno imao prilike da nađe autentične dokumente), i nastavlja navodeći još samo jednu indirektnu referencu[8]:

„Uskoro posle okupacije Srbije, početkom 1916, ćirilica je i tamo zabranjena u javnoj upotrebi...“

U skladu sa “bratstvom-jedinstvom“ u SFRJ, Ivić na to radosno zaključuje:

„... Tako su se Srbi prvi put u svojoj istoriji našli u situaciji da u međusobnom opštenju široko upotrebljavaju latinicu, a gotovo celo područje srpskohrvatskog jezika da se služi istom azbukom...“

Ovde se zaista nameće snažan utisak da se jedan ketman zaboravlja, i počinje da pati od “stokholmskog sindroma“[9], kao, što je uostalom bio slučaj i sa najvećim delom njegovog esnafa.

Andrej Mitrović[10], govoreći o nastavi u školama u Srbiji pod austrougarskom okupacijom (nažalost, opet bez navođenja – ovoga puta čak ni indirektnih referenci), kaže:

„ Nastava je bila potpuno politički i ideološki obojena, pa je ćirilica odstranjena iz nastave, a deca su učila i pisala samo latinicom; ćirilica je bila u upotrebi jedino u verskom delu nastave za pravoslavne učenike. Veoma se pazilo na to da udžbenici budu štampani latinicom... ... nastavni kadar u osnovnim školama činili su austrijski podoficiri, a izuzetak su predstavljale samo dve učiteljice. Kasnije je bilo sve više civilnih nastavnika koji su delom uzimani iz redova domaćeg stanovništva, a delom dovedeni iz Austro-Ugarske“.

“Veoma se pazilo“? Kako se to pazilo? Možda uz ljubazne i dobronamerne savete? Autor se ne upušta u objašnjenja – u 1980-im godinama to nije bilo “politički korektno“.

Može se samo zamisliti kakvim su sve duhovnim otrovima srpska deca okupirane Srbije bila indoktrinirana... ali – to im je u kasnijem životu, govoreći “pragmatično“, valjda dobro dolazilo u okviru integralnog jugoslovenstva epohe Karađorđevića, i ondašnje parole “Brat je mio koje vere bio“, kao i poznije – Brozove epohe sa “bratstvom-jedinstvom“. Jer, toj[11] i docnijim generacijama u Srbiji je takav “pragmatizam“, nažalost, bio preporučljiv. Jedina falinka je bila što su to jedino Srbi gutali i naivno prihvatali u budućim “jugoslavijama“.

Zvanične odluke austrougarskih okupatora o srpskoj ćirilici i srpskom jeziku

Donedavno mi nije uspevalo da nađem zvanične okupatorove odluke po pitanju jezika i pisma. Ipak, u Arhivu Srbije u Beogradu, u službenom listu austrougarske vojne uprave (“Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”) [12] – slika 1, se nailazi na nekoliko relevantnih okupatorovih uredbi koje su imale direktno zakonsko i izvršno dejstvo.

Slika 1: Zaglavlje okupatorskog službenog lista

Jedna od njih (broj 16: Verordnung des Armeeoberkommandanten vom 5. Mai 1916, betreffend die Beaufsichtung von Druckwerken)[13] odnosi se na nadzor nad štampanim stvarima: knjigama, periodici i „bilo čemu što se umnožava štamparskim mašinama, i drugim mehaničkim, kao i hemijskim sredstvima“. Tu se, u § 3 (obaveza dobijanja odobrenja – Bewilligungspflicht), izričito kaže da se štampanje (umnožavanje) bilo čega ćiriličnim slovima može vršiti jedino na osnovu odobrenja dobijenog od austrougarskog “Vojnog guvernmana“[14].

U sledećem, § 4, govori se o uvođenju “Obaveznog primerka“ (Pflichtexemplare)[15] i naređuje da se odeljenju za cenzuru pri Vojnom guvernmanu, moraju predati tri primerka, 24 sata pre puštanja u promet za periodiku, a za druge publikacije – ako je tiraž manji od 100 primeraka – tri primerka tri dana pre, a ako je tiraž veći, onda 8 dana pre puštanja u promet.

Šteta je što se danas ne zna gde su se ti obavezni primerci obreli (mada, kako ćemo videti na osnovu sačuvanih podataka, toga nije mnogo moglo biti ) posle proterivanja austrougarskog okupatora sa teritorije Kraljevine Srbije.

U uredbama/naredbama br. 17, odnosno br. 18, koje se odnose na poštanske čekove, odnosno uputnice[16], jasno se vidi da je okupatorska vlast zabranila ne samo ćirilične štampane stvari, nego i ispunjavanje rukom formulara i adresa: za čekove se odobrava ispunjavanje na nemačkom (za Budimpeštu i mađarskom), ili srpsko-hrvatskom jeziku, ali u tom slučaju ispunjavanje mora biti latiničnim štampanim slovima.[17]Za poštanske uputnice se naređuje da iznosi, kao i adrese pošiljaoca i primaoca smeju ispisati i na srpsko-hrvatskom jeziku, ali i to samo latinicom, štampanim slovima, a „da se kratke opaske, kao što su `za račun....` , `za knjiženje sa...“ i slično, smeju sa leve prednje i zadnje strane isečka napisati i ćirilicom“.

Zanimljivo je da se u ovom zvaničnom tekstu austrougarskih okupacionih vlasti potpuno izbacuje ime srpskog jezika, i – koliko mi je poznato – prvi put zvanično ubacuje naziv jezika kao “Serbo-kroatisch mit lateinische….” (srpsko-hrvatski jezik, latinično pisan). Taj naziv jezika bez specifikacije pisma je kroz istoriju dugo nezvanično postojao i evoluirao u raznim oblicima u krugovima (uglavnom južnoslovenskih) jezikoslovaca, ali izgleda da je ovom prilikom po prvi put uveden i u zvaničnu upravnu terminologiju (tada okupirane) Srbije? U svakom slučaju, on je od tada zaživeo, pa je u drugoj polovini XX veka, pod jugoslovenskim komunistima, potpuno poništio ime srpskog jezika, a da paradoks bude veći – po nekoj inerciji, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) i danas nastavlja višegodišnji projekt sastavljanja i izdavanja sledećih tomova rečnika tog nepostojećeg jezika (speaking of Science Fiction – if you know what I mean?).

Inače, kada smo već kod ovog engleskog umetka – postoji i jedan vrlo informativan rad na engleskom jeziku o evoluciji naziva “srpskohrvatskog“ jezika kroz istoriju. Autor je američki lingvista slovenačkog porekla Rado L. Lencek, a – na engleskom jeziku (kuriozitet!) , izdala ga je Matica srpska iz Novog Sada, 1976. godine[18].

Svakodnevica i kulturni život pod austrougarskom okupacijom

Život u Srbiji pod austrougarskom okupacijom je detaljno opisan u doktorskoj disertaciji Božice B. Mladenović, koja je izašla i kao posebna monografija[19]. U poglavlju “Kulturni život“ ona navodi sudbinu ćiriličnih srpskih knjiga, citirajući zapis jednog savremenika okupacije[20]: „Srpska knjiga bila je okupatorskim vlastima opasna isto tako kao i vatreno oružje... Sve srpske knjige, sve ćirilicom štampane, odnesene su. Valjda se i one računaju u ratni plen.“ Autor daje detaljan opis o prekidu rada svih izdavačkih preduzeća, oduzimanju tipografskih slogova, konfiskaciji srpskih knjiga iz knjižara i o njihovom zatvaranju, kao i konfiskaciji srpskih knjiga – čak i iz privatnih domova širom Srbije, o pokušajima oživljavanja kulturnog života od strane nekih Srba, a pominje i izdavanje jedinih dnevnih novina koje su se zvale “Beogradske Novine”, naravno – hrvatskom latinicom, na hrvatskom jeziku (štampale su se čak i sa ondašnjim latiničnim hrvatskim “gj“ – što je trebalo da bude ekvivalent srpskom “đ“ ), i sa kulturnim podlistkom “Avala”.

U toj monografiji se pominju i svega tri neperiodičnih izdanja (knjiga) izašlih u periodu 1916-1917. u okupiranoj Srbiji – naravno, štampanih, opet, na hrvatskoj latinici:

-         Kalendar za prostu 1917 godinu (Štamparija Vojno-Generalnog Guvernmana, Beograd);

-         Borisav Stanković: Nečista krv, Moderna Knjižnica;

-         Borisav Stanković: Božji ljudi; Prema B.Milanković: prva “srpska“ knjiga koja je dobila dozvolu za prodaju, 3.000 primeraka (??).

Nažalost, u sistemu COBISS.SR se ove knjige ne mogu naći ni u jednoj biblioteci u Srbiji. Nema ih ni u okupatorskim nacionalnim bibliotekama: Nacionalnoj biblioteci Austrije, Beč; Nacionalnoj biblioteci Mađarske, Budimpešta; Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici Hrvatske, Zagreb – u ovoj poslednjoj nema prvog i trećeg naslova, ali drugi naslov postoji. Međutim, vidi se da on uopšte nije ni bio izdat u Beogradu, nego u Zagrebu 1917, jer je njegov izdavač ustvari bio zagrebački. Što se tiče trećeg navedenog naslova, on je možda i dobio dozvolu za prodaju, ali je pitanje da li je u prodaju uopšte pušten.

Pogledajmo sada šta je od izdanja u okupiranoj Srbiji zabeleženo u sistemu COBIS.SR za 1916. i 1917. godinu (Tabela 3):

Tabela 3

Svaki komentar rezultata na tabeli 3 je, očigledno, suvišan.

„Nemački konj je kulturniji od srpskog profesora“

Dr Slavka Mihajlović je provela sve vreme austrougarske okupacije u Srbiji – uglavnom u Beogradu – i ostavila sažet, rečit dnevnik o tom užasnom vremenu i prilikama[21].

Mada mi nije uspelo da nađem zvaničnu naredbu okupatora o obaveznom uklanjanju svih firmi u Srbiji ispisanih ćirilicom – zapis gđe Mihajlović od 25. maja 1916. godine nedvosmisleno svedoči da je takva naredba doneta, i to u istom vremenskom periodu kada je doneta i već navedena zvanična okupatorova naredba o zabrani izdavanja ćiriličnog štampanog materijala. Gospođa Mihajlović beleži:

„25. maj 1916.

Danas je neprijateljska policija poskidala sve stare firme i naredila da se ispišu nove, latinicom.

Popodne su mi dva mađarska policajca naredila da zamenim ćirilicom ispisanu moju lekarsku tablu.

Policija vrši pregled stanova i sve bolje sobe rekvirira za oficire.“

Inače – opšte držanje okupatorskih vojnika prema porobljenom srpskom stanovništvu se najslikovitije ogleda u njenom zapisu od 16. oktobra 1918. g. (i to svega 4 dana pre oslobođenja Beograda!):

„... Neki su Nemci uveli konja u stan jednog profesora i privezali ga za klavir. Kad ih je profesorova supruga zamolila da konja uklone, smejali su se, govoreći: „Nemački konj je kulturniji od srpskog profesora!....“

Privremeni povratak na normalno stanje

Beograd je oslobođen 20.10.1918 godine.

Već 1.11.1918. upravnik grada Beograda, Kosta J. Tucaković, izdao je sledeću naredbu[22]:

"Uprava grada Beograda. Svim kvartovima i komesarijatima: Neprijatelj za vreme okupacije naterao je naše trgovce i javne radnje te su na radnjama isticali firme latinicom napisane. Naređujem da se ove firme od danas za pet dana promenu, a u roku od dvadeset dana istaknu firme ćirilicom shodno Zakonu o radnjama. Kvart će se postarati o izvršenju mog naređenja, isto objaviti i sa svakim ko po njemu ne bi postupio – kazniti po nadležnosti."

Ta naredba je (tada) izvršena.

Pravac kojim se stvar srpske ćirilice kasnije žalosno odvijala, već sam opisao[23].

Gde je ćirilica danas?

Gde je ćirilica danas – što se izdavaštva tiče, vidi se iz (ponovljenih) podataka sa tabele 2:  

Ovde je naročito potrebno skrenuti pažnju na dalje opadanje predstavljanja ćirilice (2010 : 2011) – kako kod knjiga, tako još i više u periodici.

Što se prisustva ćirilice u ostalim vidovima javnog života i komunikacije u Srbiji tiče (natpisi i titlovi na televiziji, filmu), imena ulica i putokazi, reklame i firme, mirne duše se može reći da je ono marginalno (ako je jedva i 10%). Kuda (i da li) dalje?

Shodno ustavu Republike Srbije[24], njegov Član 10 glasi:

„Jezik i pismo, Član 10.

U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava“.

Pogledajmo sada šta o tome kaže o Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama[25], čiji Član 4 glasi:

“Organ, organizacija i drugi subjekt može svoj naziv, firmu ili drugi javni natpis da ispiše, pored ćiriličkog i latiničkim pismom. U firmi preduzeća, ustanove i drugog pravnog lica, odnosno radnje ili drugog oblika obavljanja delatnosti deo koji se koristi kao znak može se ispisivati samo latiničkim pismom.“ 

Kako sad razumeti ovo (najverovatnije namerno ambivalentno) formulisanje “pored ćiriličkog i latiničkim pismom“? Da li se pored (obaveznog?) ćiriličkog natpisa to isto može ispisati i “latiničkim“, ili je zakonom ostavljen slobodan izbor – pa piši kako voliš? S druge strane, u istom članu zakona apodiktički stoji: “... deo koji se koristi kao znak može se ispisivati samo latiničkim pismom“. Zašto, i na osnovu čega se ovim Zakonom zabranjuje ispisivanje ćirilicom teksta dela koji se koristi kao znak? Šta bi to trebalo da znači?! Da li je to neka vrsta povampirivanja one austrougarske zabrane ćirilice iz vremena okupacije Srbije?

Ovaj član 4, ovako kako je formulisan, možda baš namerno omogućava i olakšava dalje potiskivanje srpske ćirilice.

Pitanje daljeg opstanka i eventualnog oporavka položaja srpske ćirilice u Srbiji uopšte nije jezikoslovno (lingvističko) pitanje. To čak nije ni prevashodno političko pitanje! To je isključivo političko pitanje – jer, srpska ćirilica je bila i ostaje jedan od najbitnijih kamena temeljaca srpskog nacionalnog identiteta. Ona baš zato i jeste predmet stalnih, višedecenijskih direktnih, kao i podmuklih “kolateralnih“, napada raznih “prijatelja“ srpskog naroda. Zbog toga je – u ovom predizbornom periodu, 2012. godine u Srbiji – od ključne važnosti da oni kojima je stalo do srpske ćirilice svim srpskim političkim strankama otvoreno postave pitanje sa zahtevom da one javno i nedvosmisleno iznesu svoj stav prema srpskoj ćirilici i njenom položaju u javnom i kulturnom životu Srbije.

Ako se sada,u predizbornoj kampanji 2012. godine, a posle izbora da i ne govorimo, dok se očekuju snažni spoljni i unutrašnji pritisci za promene Ustava Republike Srbije (a i pitanje jezika i pisma će neizostavno biti podložno tim pritiscima), ništa ne preduzme – biće kasno za srpsku ćirilicu.

Dixi et salvavi animam meam!