среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису
Културна политика

Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису

PDF Штампа Ел. пошта
Василије Клефтакис   
понедељак, 19. март 2012.

(Краљевина) Србија је у своју последњу мирну годину у XX веку (1911-у), ушла са свим својим државним и националним симболима: Уставом, српском заставом, српским грбом, српском химном и српским језиком са српским писмом – ћирилицом. После тога су наступиле године ослободилачких (према некима – чак и освајачких), одбрамбених, затим грађанских... ратова, тешке погибије и политичке пертурбације, по Србију погибељног, уклетог XX века.

(Република) Србија данас, после 100 година, изгледа као да поново има своју српску заставу, српски грб, српску химну (истина, нешто модификоване) и српски језик – али и свој нови правопис[1] – Правопис српскога језика[2]. Тај правопис, разликује се од правописа осталих европских језика по томе што је – по некима обогаћен, по другима обогаљен, прихватањем двоазбучја: поред традиционалног, историјског, српског писма (српске ћирилице), он прихвата као писмо српског језика и (хрватску) латиницу. Тај неприродни феномен је директно пренесен из (покојног) српскохрватског језика и његовог правописа, заснованог на тзв. Новосадском споразуму, потписаном под комунистичким политичким диктатом 1954. године[3]. Пада у очи да је једна од најважнијих српских националних институција – Српска православна црква (СПЦ), која би требало да је и чувар српских националних традиција, у свом званичном гласилу[4] поздравила његово доношење, задовољавајући се само тиме да, без икаквог коментара о угрожености ћирилице поново потврђеним двоазбучјем, само помене ex cathedra изречену изјаву водећег редактора тог новог правописа, професора др М. Пижурице да он, иако и сам сматра да је ћирилица озбиљно угрожено писмо, каже да није на редакторима Правописа Матице српске да “штите“ ћирилицу, јер употреба писма није лингвистичко већ државно питање које мора бити регулисано законом. То његово мишљење је цинично, јер су он и колеге му још како могли да заштите српску ћирилицу тиме што би из правописа српског језика избацили двоазбучје, а то нису учинили. За осуду је и да СПЦ ни том приликом није нашла за сходно да одлучно осуди двоазбучје у правопису.

Погледајмо каква је, по подацима који се могу наћи у претраживачком систему COBISS[5] била заступљеност (“српскохрватске“) латинице у штампаним материјалима у Краљевини Србији 1911. године (Табела 1):

КЊИГЕ

ПЕРИОДИКА

Ћирилица

Латиница

Ћирилица

Латиница

624 (99,7%)

 2 (0,3%)

59 (98,4%)

1 (1,6%)

Табела 1

Ако сада погледамо на ситуацију у Србији у годинама 2010. (потпуни подаци) и 2011. (још непотпуни, али они показују даље опадање присуства ћирилице), на Табели 2, онда видимо следеће:        

КЊИГЕ

ПЕРИОДИКА

Година

Ћирилица

Латиница

Ћирилица

Латиница

2010.

8149 (49,1%)

8444 (50,9%)

112 (43,1%)

148 (56,9%)

2011.

7607 (47,8%) ↓

8287 (52,2%)

70 (31%) ↓

156 (69%)

Табела 2

Ови подаци говоре сами за себе: Не само да данас у Србији преовлађује штампани материјал (књиге и периодика) на хрватској латиници, него она показује и врло јасну тенденцију пораста на штету аутохтоне, српске ћирилице.

Поставља се питање: Добро, ако у Краљевини Србији није била присутна латиница – откуд она сада овде, 2012-е године у Републици Србији? Да ли је то природна и пожељна последица техничко-интелектуалног развоја, прогреса, едукације, и сличних модерних савремених трендова? У покушају да видимо да ли је то заиста тако, погледајмо како стоје ствари са штампаним стварима данас, 2011-2012. године, у европским земљама које 1911-е године, као и Краљевина Србија, нису имале латиничну абецеду: Русији, Бугарској и Грчкој? Одговор на то питање је лак, кратак и јасан: број (%) публикација латиницом/латиничном транскрипцијом на руском, бугарском, грчком језику износи: 0 (0,00%)! Неизбежно се поставља питање: да ли је то знак њихове духовно-техничке ретардације, или је, можда, упад (хрватске) латинице у српски правопис знак угрожености српског језика и Србије, или је у Србији реч о нечем другом?

Када већ поменусмо термин “упад“ – да погледамо шта се то после 1911-е, или – боље речено после 1914-е године, догађало у Краљевини Србији? Десио се напад Аустроугарске, Велики рат  и окупација Краљевине Србије од стране Аустроугарске, Немачке и “братске“ Бугарске, у последњем кварталу 1915-е године. Том приликом је, топовским гранатама и на бајонетима аустроугарских и немачких окупатора, на територију Краљевине Србије насилно убачена (хрватска) латиница, забрањени српска ћирилица и српски језик, а словенска браћа – окупатори Бугари су са територије Источне, Јужне и дела Старе Србије, из новоформираног бугарског војног гувернмана “Морава“ (на неким тадашњим бугарским географским картама представљеног као интегрални део “Царства Бугарског“) , протерали српски језик, српску ћирилицу, српску историју и српско православље... О заједничким зверствима окупатора и њиховом трогодишњем зулуму никада неће бити доста речено и написано у Србији, али ограничимо се, овде и засад, на насилничко убацивање (хрватске) латинице на територију Србије под аустроугарском окупацијом (последњи квартал 1915-последњи квартал 1918 г.).

Упад (хрватске) латинице у Србију

Почнимо цитирањем из текста “Језичке прилике“ Павла Ивића[6], мада у њему, нажалост, нема тачног навода о изворима, нити је он усмерен искључиво на Србију, а писан је и објављен под условима (ауто)цензуре под комунистима у Србији, 1983. г. Говорећи о предлозима за забрану и укидање ћирилице у областима Двојне монархије, крајем 1914 године, он наводи, и – са хрватско-аустроугарског становишта потпуно оправдану – мисао аустроугарског генерала Стјепана, племенитог Саркотића: „... треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивом...“. Говорећи даље о дефинитивној забрани ћирилице на територији саме Двојне монархије, Ивић каже:

„...Ипак је крајем 1915. године постигнута начелна сагласност о укидању ћирилице, али је наредба о томе објављена тек кад је наступила повољнија војна и политичка ситуација, тј. када се Макензенова офанзива у јесен 1915. успешно развила...“

Он ту не наводи директне податке, него наводи само једну индиректну референцу[7] (мада је сигурно имао прилике да нађе аутентичне документе), и наставља наводећи још само једну индиректну референцу[8]:

„Ускоро после окупације Србије, почетком 1916, ћирилица је и тамо забрањена у јавној употреби...“

У складу са “братством-јединством“ у СФРЈ, Ивић на то радосно закључује:

„... Тако су се Срби први пут у својој историји нашли у ситуацији да у међусобном општењу широко употребљавају латиницу, а готово цело подручје српскохрватског језика да се служи истом азбуком...“

Овде се заиста намеће снажан утисак да се један кетман заборавља, и почиње да пати од “стокхолмског синдрома“[9], као, што је уосталом био случај и са највећим делом његовог еснафа.

Андреј Митровић[10], говорећи о настави у школама у Србији под аустроугарском окупацијом (нажалост, опет без навођења – овога пута чак ни индиректних референци), каже:

„ Настава је била потпуно политички и идеолошки обојена, па је ћирилица одстрањена из наставе, а деца су учила и писала само латиницом; ћирилица је била у употреби једино у верском делу наставе за православне ученике. Веома се пазило на то да уџбеници буду штампани латиницом... ... наставни кадар у основним школама чинили су аустријски подофицири, а изузетак су представљале само две учитељице. Касније је било све више цивилних наставника који су делом узимани из редова домаћег становништва, а делом доведени из Аустро-Угарске“.

“Веома се пазило“? Како се то пазило? Можда уз љубазне и добронамерне савете? Аутор се не упушта у објашњења – у 1980-им годинама то није било “политички коректно“.

Може се само замислити каквим су све духовним отровима српска деца окупиране Србије била индоктринирана... али – то им је у каснијем животу, говорећи “прагматично“, ваљда добро долазило у оквиру интегралног југословенства епохе Карађорђевића, и ондашње пароле “Брат је мио које вере био“, као и позније – Брозове епохе са “братством-јединством“. Јер, тој[11] и доцнијим генерацијама у Србији је такав “прагматизам“, нажалост, био препоручљив. Једина фалинка је била што су то једино Срби гутали и наивно прихватали у будућим “југославијама“.

Званичне одлуке аустроугарских окупатора о српској ћирилици и српском језику

Донедавно ми није успевало да нађем званичне окупаторове одлуке по питању језика и писма. Ипак, у Архиву Србије у Београду, у службеном листу аустроугарске војне управе (“Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”) [12] – слика 1, се наилази на неколико релевантних окупаторових уредби које су имале директно законско и извршно дејство.

Слика 1: Заглавље окупаторског службеног листа

Једна од њих (број 16: Verordnung des Armeeoberkommandanten vom 5. Mai 1916, betreffend die Beaufsichtung von Druckwerken)[13] односи се на надзор над штампаним стварима: књигама, периодици и „било чему што се умножава штампарским машинама, и другим механичким, као и хемијским средствима“. Ту се, у § 3 (обавеза добијања одобрења – Bewilligungspflicht), изричито каже да се штампање (умножавање) било чега ћириличним словима може вршити једино на основу одобрења добијеног од аустроугарског “Војног гувернмана“[14].

У следећем, § 4, говори се о увођењу “Обавезног примерка“ (Pflichtexemplare)[15] и наређује да се одељењу за цензуру при Војном гувернману, морају предати три примерка, 24 сата пре пуштања у промет за периодику, а за друге публикације – ако је тираж мањи од 100 примерака – три примерка три дана пре, а ако је тираж већи, онда 8 дана пре пуштања у промет.

Штета је што се данас не зна где су се ти обавезни примерци обрели (мада, како ћемо видети на основу сачуваних података, тога није много могло бити ) после протеривања аустроугарског oкупатора са територије Краљевине Србије.

У уредбама/наредбама бр. 17, односно бр. 18, које се односе на поштанске чекове, односно упутнице[16], јасно се види да је окупаторска власт забранила не само ћириличне штампане ствари, него и испуњавање руком формулара и адреса: за чекове се одобрава испуњавање на немачком (за Будимпешту и мађарском), или српско-хрватском језику, али у том случају испуњавање мора бити латиничним штампаним словима.[17]За поштанске упутнице се наређује да износи, као и адресе пошиљаоца и примаоца смеју исписати и на српско-хрватском језику, али и то само латиницом, штампаним словима, а „да се кратке опаске, као што су `за рачун....` , `за књижење са...“ и слично, смеју са леве предње и задње стране исечка написати и ћирилицом“.

Занимљиво је да се у овом званичном тексту аустроугарских окупационих власти потпуно избацује име српског језика, и – колико ми је познато – први пут званично убацује назив језика као “Serbo-kroatisch mit lateinische….” (српско-хрватски језик, латинично писан). Тај назив језика без спецификације писма је кроз историју дуго незванично постојао и еволуирао у разним облицима у круговима (углавном јужнословенских) језикословаца, али изгледа да је овом приликом по први пут уведен и у званичну управну терминологију (тада окупиране) Србије? У сваком случају, он је од тада заживео, па је у другој половини XX века, под југословенским комунистима, потпуно поништио име српског језика, а да парадокс буде већи – по некој инерцији, Српска академија наука и уметности (САНУ) и данас наставља вишегодишњи пројект састављања и издавања следећих томова речника тог непостојећег језика (speaking of Science Fiction – if you know what I mean?).

Иначе, када смо већ код овог енглеског уметка – постоји и један врло информативан рад на енглеском језику о еволуцији назива “српскохрватског“ језика кроз историју. Аутор је амерички лингвиста словеначког порекла Rado L. Lencek, а – на енглеском језику (куриозитет!) , издала га је Матица српска из Новог Сада, 1976. године[18].

Свакодневица и културни живот под аустроугарском окупацијом

Живот у Србији под аустроугарском окупацијом је детаљно описан у докторској дисертацији Божице Б. Младеновић, која је изашла и као посебна монографија[19]. У поглављу “Културни живот“ она наводи судбину ћириличних српских књига, цитирајући запис једног савременика окупације[20]: „Српска књига била је окупаторским властима опасна исто тако као и ватрено оружје... Све српске књиге, све ћирилицом штампане, однесене су. Ваљда се и оне рачунају у ратни плен.“ Аутор даје детаљан опис о прекиду рада свих издавачких предузећа, одузимању типографских слогова, конфискацији српских књига из књижара и о њиховом затварању, као и конфискацији српских књига – чак и из приватних домова широм Србије, о покушајима оживљавања културног живота од стране неких Срба, а помиње и издавање јединих дневних новина које су се звале “Beogradske Novine”, наравно – хрватском латиницом, на хрватском језику (штампале су се чак и са ондашњим латиничним хрватским “gj“ – што је требало да буде еквивалент српском “ђ“ ), и са културним подлистком “Avala”.

У тој монографији се помињу и свега три непериодичних издања (књига) изашлих у периоду 1916-1917. у окупираној Србији – наравно, штампаних, опет, на хрватској латиници:

-         Kalendar za prostu 1917 godinu (Štamparija Vojno-Generalnog Guvernmana, Beograd);

-         Borisav Stanković: Nečista krv, Moderna Knjižnica;

-         Borisav Stanković: Božji ljudi; Према Б.Миланковић: прва “српска“ књига која је добила дозволу за продају, 3.000 примерака (??).

Нажалост, у систему COBISS.SR се ове књиге не могу наћи ни у једној библиотеци у Србији. Нема их ни у окупаторским националним библиотекама: Националној библиотеци Аустрије, Беч; Националној библиотеци Мађарске, Будимпешта; Националној и свеучилишној књижници Хрватске, Загреб – у овој последњој нема првог и трећег наслова, али други наслов постоји. Међутим, види се да он уопште није ни био издат у Београду, него у Загребу 1917, јер је његов издавач уствари био загребачки. Што се тиче трећег наведеног наслова, он је можда и добио дозволу за продају, али је питање да ли је у продају уопште пуштен.

Погледајмо сада шта је од издања у окупираној Србији забележено у систему COBIS.SR за 1916. и 1917. годину (Табела 3):

КЊИГЕ

ПЕРИОДИКА

Година

Ћирилица

Латиница

Ћирилица

Латиница

1916.

0

0

0

2

1917.

0

4

0

1

Табела 3

Сваки коментар резултата на табели 3 је, очигледно, сувишан.

„Немачки коњ је културнији од српског професора“

Др Славка Михајловић је провела све време аустроугарске окупације у Србији – углавном у Београду – и оставила сажет, речит дневник о том ужасном времену и приликама[21].

Мада ми није успело да нађем званичну наредбу окупатора о обавезном уклањању свих фирми у Србији исписаних ћирилицом – запис гђе Михајловић од 25. маја 1916. године недвосмислено сведочи да је таква наредба донета, и то у истом временском периоду када је донета и већ наведена званична окупаторова наредба о забрани издавања ћириличног штампаног материјала. Госпођа Михајловић бележи:

„25. мај 1916.

Данас је непријатељска полиција поскидала све старе фирме и наредила да се испишу нове, латиницом.

Поподне су ми два мађарска полицајца наредила да заменим ћирилицом исписану моју лекарску таблу.

Полиција врши преглед станова и све боље собе реквирира за официре.“

Иначе – опште држање окупаторских војника према поробљеном српском становништву се најсликовитије огледа у њеном запису од 16. октобра 1918. г. (и то свега 4 дана пре ослобођења Београда!):

„... Неки су Немци увели коња у стан једног професора и привезали га за клавир. Кад их је професорова супруга замолила да коња уклоне, смејали су се, говорећи: „Немачки коњ је културнији од српског професора!....“

Привремени повратак на нормално стање

Београд је ослобођен 20.10.1918 године.

Већ 1.11.1918. управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић, издао је следећу наредбу[22]:

"Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."

Та наредба је (тада) извршена.

Правац којим се ствар српске ћирилице касније жалосно одвијала, већ сам описао[23].

Где је ћирилица данас?

Где је ћирилица данас – што се издаваштва тиче, види се из (поновљених) података са табеле 2:  

КЊИГЕ

ПЕРИОДИКА

Година

Ћирилица

Латиница

Ћирилица

Латиница

2010.

8149 (49,1%)

8444 (50,9%)

112 (43,1%)

148 (56,9%)

2011.

7607 (47,8%) ↓

8287 (52,2%)

70 (31%) ↓

156 (69%)


Овде је нарочито потребно скренути пажњу на даље опадање представљања ћирилице (2010 : 2011) – како код књига, тако још и више у периодици.

Што се присуства ћирилице у осталим видовима јавног живота и комуникације у Србији тиче (натписи и титлови на телевизији, филму), имена улица и путокази, рекламе и фирме, мирне душе се може рећи да је оно маргинално (ако је једва и 10%). Куда (и да ли) даље?

Сходно уставу Републике Србије[24], његов Члан 10 гласи:

„Језик и писмо, Члан 10.

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.

Погледајмо сада шта о томе каже о Закон о службеној употреби језика и писама[25], чији Члан 4 гласи:

“Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом. У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.“ 

Како сад разумети ово (највероватније намерно амбивалентно) формулисање “поред ћириличког и латиничким писмом“? Да ли се поред (обавезног?) ћириличког натписа то исто може исписати и “latiničkim“, или је законом остављен слободан избор – pa piši kako voliš? С друге стране, у истом члану закона аподиктички стоји: “... део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Зашто, и на основу чега се овим Законом забрањује исписивање ћирилицом текста дела који се користи као знак? Шта би то требало да значи?! Да ли је то нека врста повампиривања оне аустроугарске забране ћирилице из времена окупације Србије?

Овај члан 4, овако како је формулисан, можда баш намерно омогућава и олакшава даље потискивање српске ћирилице.

Питање даљег опстанка и евентуалног опоравка положаја српске ћирилице у Србији уопште није језикословно (лингвистичко) питање. То чак није ни превасходно политичко питање! То је искључиво политичко питање – јер, српска ћирилица је била и остаје један од најбитнијих камена темељаца српског националног идентитета. Она баш зато и јесте предмет сталних, вишедеценијских директних, као и подмуклих “колатералних“, напада разних “пријатеља“ српског народа. Због тога је – у овом предизборном периоду, 2012. године у Србији – од кључне важности да они којима је стало до српске ћирилице свим српским политичким странкама отворено поставе питање са захтевом да оне јавно и недвосмислено изнесу свој став према српској ћирилици и њеном положају у јавном и културном животу Србије.

Ако се сада,у предизборној кампањи 2012. године, а после избора да и не говоримо, док се очекују снажни спољни и унутрашњи притисци за промене Устава Републике Србије (а и питање језика и писма ће неизоставно бити подложно тим притисцима), ништа не предузме – биће касно за српску ћирилицу.

Dixi et salvavi animam meam! 


[1] http://soundcloud.com/kojeovajcovek/track

Саслушајте ово: све у овом старом грамофонском снимку одлично римује са српском традицијом – али онај додатак наслова –два писма у правопису – никако не!

[2] ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА, ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Матица Српска, Нови Сад, 2010. О њему наводимо текст са званичног сајта Матице Српске: Редакторска група, у саставу Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић, приредила је измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске из 1993. (и у поновљеним издањима 1994. и 2002), чији је главни аутор био Митар Пешикан, уз сарадњу са Јованом Јерковићем и Матом Пижурицом. Рецензенти првог издања били су Павле Ивић и Иван Клајн, а измењеног и допуњеног Иван Клајн и Драго Ћупић.

Као пројекат Матице српске а у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, актуелни Правопис Матице српске је (1) прекомпонован (у редоследу поглавља вратио се белићевсакој традицији), (2) изостављени су прилози који не спадају у правописну проблематику, (3) текст је скраћен, темељно прерађен и престилизован, (4) ослобођен је позивања на Правопис српскохрватскога језика двеју матица из 1960. године и свих релација према хрватској стандардизацији (нису, наравно, увођене релације према „новим" језицима), (5) уведене су ограничене новине у скоро свим поглављима, али углавном само у детаљима у којим је пракса демантовала важећа правила, (6) лишен је сувишних ужеправописних двојстава, (7) написан је готово нов текст о интерпункцији, потпунији и инструктивнији, а одељак о транскрипцији допуњен скандинавским језицима, замењен је текст о писању имена из енглеског језика, а ретуширан је и проширен део о француском и незнатно о словенским језицима (8) речник уз правопис је допуњен и то, пре свега, пописом примена правописних правила актуелном грађом, (9) уведено је знатно више инструктивних детаља и илустрација којима се подржава разноврснија функционална писменост, (10) у складу с нашом традицијом, ново издање је сачувало, донекле и даље развило, улогу правописа као приручног језичког саветника итд.

[3] Његови потписници из Србије су били (http://govori.tripod.com/novosadski_dogovor.htm)

Ivo ANDRIĆ, književnik i akademik iz Beograda; dr Aleksandar BELIĆ, profesor univerziteta i predsjednik Srpske akademije nauka iz Beograda; Živojin BOŠKOV, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada;dr Miloš ĐURIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; dr Krešimir GEORGIJEVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Miloš HADŽIĆ, sekretar Matice srpske iz Novog Sada; Marijan JURKOVIĆ, književnik iz Beograda;

Radovan LALIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Mladen LESKOVAC, književnik i profesor univerziteta iz Novog Sada; Svetislav MARIĆ, profesor i potpredsjednik Matice srpske iz Novog Sada; Živan MILISAVAC, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada; dr Miloš MOSKOVLJEVIĆ, profesor i naučni saradnik Srpske akademije nauka iz Beograda; Boško PETROVIĆ, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada; Veljko PETROVIĆ, književnik i akademik, predsjednik Matice srpske, iz Beograda; Đuza RADOVIĆ, književnik iz Beograda; dr Mihailo STEVANOVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda;

[4] Сања Лубардић: Нови, стари, бољи правопис. Православље. Новине Српске Патријаршије, бр. 1056, 2011. http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1056/tekst/novi-stari-bolji-pravopis/

[6] Павле Ивић: Језичке прилике, стр.289. у: Историја српског народа, VІ-2, Српска књижевна задруга, Београд, 1983

[7] Dž. Juzbašić: Jezičko pitanje u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat. Sarajevo, 1973, 84-90.

[8] D. Đorđević: Austro-ugarski okupacioni režim u Srbiji i njegov slom 1918, u povodu 50-godišnjice raspada Austro-Ugarske. Zagreb, 1969, 214-215.

[9] Стокхолмски синдром је психолошки феномен у оквиру кога особа која је таоц : у овом случају – један кетман, који у почетку само форме ради наводно прихвата оно што му се намеће од стране моћника, али после неког времена почиње да стварно прихвата становиште свога отмичара/ тамничара и свесрдно их заступа и помаже.

[10] Андреј Митровић: Окупација. стр.160. у: Историја српског народа, VІ-2, Српска књижевна задруга, Београд, 1983

[11] Ради се о генерацији рођеној 1904 - надаље (ваљда до 1909 г.) које су, узимајући у обзир животно очекивање од око 70 година, доцније била активна у периоду од око 1926 – 1972. године. Најдуговечнији су изумрли око 2000. године.

[12] Архив Србије (АС) ВГГ, XXІ, “Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”, ІV Stück. – Ausgegeben und versendet am 20. Mai 1916.

[13] Исто, број 16.

[14] Исто, број 16, § 3: “:…Druckschriften mit cyrillischen Schriftzeichen dürfen nur auf Grund einer Erlaubnis des Militärgeneragouvernement hergestellt werden.

[15] Исто, § 4. Pflichtexemplare.

[16] Исто., 17. Kundmachung des k.u.k. Armeeoberkommandos vom 12. April 1016, betreffend die Aufname des Scheckverkerhes im Postspakassedienste. 18.Kundmachung des k. u. k. Armeeoberkommandos vom 12. April 1916, betreffend den Postanweisungsdienst im Okkkupationsgebiete in Serbien.

[17] Исто, 17.: „Serbo-kroatische ausferigungen sind mit lateinischen Buchstaben zu schreiben”.

[18] Rado L. Lencek: A FEW REMARKF SOR THE HISTORY OF THE TERM “SERBOCROATIAN” LANGUAGE. Зборник за филологију и лингвистику, XІX/І, 45-53, Матица Српска, Нови Сад, 1976.

[19] Божица Б. Малденовић: Град у аустроугарској окупационој зони у Србији од 1916. до 1918. године.

Чигоја штампа, Београд, 2000.

[20] Самоправа, бр. 9, 1919, Из окупираног Београда, Српска књига.

[21] Др Славка Михајловић: Облаци над градом (1914-1918), Београд, 1955.

[22] Живети у Београду 1890-1940, стр. 432. Документа Управе града Београда. Историјски Архив Београда, Београд, 2008.

[23] Василије Клефтакис: ЗАТИРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ: ПЛАН... ИЛИ СЛУЧАЈНОСТ? , http://www.nspm.rs/kulturna-politika/plansko-ili-slucajno-zatiranje-srpske-cirilice.html, и “Ћирилица“, Београд, 2012 (ISBN 978-86-89027-00-6)                                                          

[25] Закон о службеној употреби језика и писама. Закон је објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10.

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер