Novo društvo za nove medije

Vest da je preminuo jedan od osnivača čuvene „Apple“ kompanije našla se u svim informativnim pregledima dana. BBC je objavio da je otkrivena „facebook“ stranica unuka severnokorejskog vođe.[1] Inicijativa zauzimanja Vol Strita od strane američkog naroda pokrenula je globalni talas okupiranja ekonomskih i političkih centara moći u gradovima širom sveta.[2] Ukoliko smo doskora osećali prezasićenost usled dostupnih i ponuđenih informacija, danas smo na udaru neprekidnih kampanja, koje nas pozivaju da reagujemo, oplakujemo, preduzimamo ili podržavamo konkretne akcije, potpisujemo peticije, itd. I zaista, medijska, kao i groznica medijskog posredovanja postala je sastavni deo svakodnevnog života. Sa razvojem elektronskih platformi komunikacijske razmene savremeni se medijski ambijent iznova pokazuje kao aktuelno polje borbe, na način na koji Hol /Hall/ polovinom prošlog veka piše o kulturi, a koje afirmiše nasleđe i ideje društvenog aktivizma. Uprkos tome, pitanje koje bi trebalo osloviti jeste u kojoj je meri borba koja nam se nameće stvarna?

Po pitanju značaja i posledica kontinuiranog tehnološkog razvitka i dalje ne postoji nedvosmislen, odnosno, samorazumljiv društveni konsenzus. Sa jedne strane, stručna javnost u različitim prilikama upozorava na često naivno prihvatanje aktuelnih novomedijskih fenomena, poput na primer interneta. Sa druge, skorašnji talas promena koji je zahvatio zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike, kao i ulični nemiri po gradovima zapadne Evrope, lansirali su nove medije u središte svetske pažnje, pripisujući im presudnu (i pozitivnu) ulogu kada su ovi događaji u pitanju.[3] Nezavisno od toga u kojoj se meri ovi procesi društvenih transformacija značajno razlikuju, pošto su uslovljeni kako specifičnim kulturalnim okolnostima, tako i internacionalnim odnosima moći, uloga koju su u njima odigrale socijalne mreže dočekana je sa naročitom pažnjom i sa mnogobrojnim spekulacijama. Naime, ovi modeli onlajn udruživanja i komunikacijske razmene prepoznati su kao ključni za aktuelne obrasce društvenog organizovanja, u skladu sa čim su pojedini događaji proglašeni i tviter revolucijama.[4]

Ipak, u pitanju nije nova pretpostavka, niti su antagonističke društvene grupacije jedine koje prepoznaju potencijal ovih medijskih platformi, odnosno, društvenih mreža i njima odgovarajućih modela razmene informacija.[5] Tokom druge polovine prošlog veka, mnogobrojni mislioci su mogućnost slobodnog protoka podataka i neposrednog stupanja u komunikaciju propoznali kao presudnu, proglasivši Internet novom virtuelnom agorom.[6] Jedni su ga kao takav veličali, dok su drugi insistirali na konkretnim ekonomskim i političkim uslovima njegovog nastanka i korišćenja. U skladu sa tim, u praksi, dok se ’revolucije’ organizuju, državni organi određenih zemalja takođe razvijaju sopstvene tviter strategije.[7] Ipak, i pored suprotstavljenih strana koje sopstvene vrednosti nastoje da utemelje kao univerzalne,[8] novonastalo okruženje prihvaćeno je od svih kao okolnost koja pruža nove mogućnosti, ali koja je razumljiva sama po sebi. Upravo je zato i neophodno preispitati značaj i uticaj ovog novo medijskog ambijenta razmene i generisanja sadržaja, odnosno, njegovog potencijala i granica, i to uvek iznova u skladu sa konkretnim društvenim prilikama.

Imajući na umu da je prelazak u informaciono doba bio u središtu pažnje mislilaca tokom druge polovine prošlog veka, čemu možemo pripisati ponovnu aktuelizaciju ove teme? U svom tekstu iz 2008. godine, „Praksa svakodnevnog (medijskog) života“[9] teoretičar medija Lev Manovič /Manovich/ ovu promenu prepoznaje kao nešto što se odigralo u logici korisničke ekonomije. Po njegovom mišljenju, Internet se sa razvojem platformi kao što su „facebook“, „twitter“, „youtube“ ili „Hi-5“, transformisao iz medija objavljivanja (što je karakteristično za njegovu upotrebu tokom devedesetih godina prošlog veka) u dominantan medij komunikacije. Ovu izmenu, koja je pre svega uslovljena sve većom količinom sadržaja generisanog od strane samih korisnika kao i prilagodljivošću i pristupačnošću aktuelnih onlajn platformi, Manovič terminološki podvlači dodeljujući internetu status socijalnog medija. On piše: „Očigledno, ljudi koji danas u nekom indijskom selu zajedno koriste jedan mobilni telefon ne prave video blogove za masovnu upotrebu – ali, to je danas.“[10] Ipak, i pored impresivnih podataka koje navodi u korist svoje teze Manovič u tekstu ukazuje i na ekonomske interese kojih ovaj virtuelni ambijent nije oslobođen, te temeljno problematizuje prividnu korisiničku ’slobodu’. Ali to nije jedini problem koji bi trebalo osloviti kada je ova ’virtuelna agora’ u pitanju.

Prvi od problema koji savremeni teoretičari oslovljavaju pri suprostavaljanju nekritičkom razmatranju aktuelnog tehnokratskog sveta, jeste poreklo interneta. Naime, opšte je poznato (iako se to retko pominje u raspravama o novim medijima) da internet svoj razvoj duguje pre svega vojnoj industriji.[11] Ova rizomski organizovana, decentralizovana mreža razmene informacija nastala je u cilju odbrane od mogućih nuklearnih napada. Tek kasnije, mogućnost interneta se razmatra i u drugom kontekstu, te on postepeno ulazi u svakodnevnu upotrebu. Shodno tome, to što nam njegovo poreklo govori jeste da nezavisno od obećane slobode nezastupničkog stupanja u komunikaciju, ovoj ’mreži preko celog sveta’ (world wide web) nisu strane tehnike nadziranja i kontrole. Na to ukazuje i paradoks između osnovih protokola (TCP/IP i DNS) koji omogućavaju njegovu upotrebu širom sveta.[12] Zato, kada razmatramo nove medije, tj. savremene elektronske platforme komunikacije razmene, uticaji koje moramo uzeti u obzir jesu i ekonomske i političke prirode.

Drugi niz problema koji, čini se, neretko ostaje po strani tiče se pre svega plana pojavnosti novih medija, i shodno tome, posledica njegove dominacije. Naime, još 1967. godine Gi Debor /Debord/ savremeno društvo naziva društvom spektakla,[13] definišući pri tom spektakl ne kao skup slika, već kao odnos između pojedinaca koji je posredovan slikama. Da li je moguće delovati antagonistički u takvom društvu, ukoliko se naš napor zasniva na zameni sadržaja, odnosno, ukoliko način iskušavanja tog sadržaja ne narušava (u značajnoj meri) protokole i procedure, te samim tim i efekte dominantnog poretka pojavnosti. Drugim rečima, to što predstavlja ključni problem rasprave o novim medijima i društvenim promenama može se sažeti u sledeće pitanje: da li je stvarni otpor moguć u svetu slika?

Primer premeštanja konkretne političke borbe u polje reprezentacije, i posledica takvog premeštanja, moguće je uvideti u slučaju višemesečnih protesta političke opozicije u Albaniji, koji su usledili nakon parlamentarnih izbora održanih 2009. godine. Ovi protesti kulminirali su masovnim štrajkom glađu koji je bilo moguće pratiti i preko interneta. Optužbe o neregularnosti izbora, i zahtevi za ponovnim ispitivanjem izbornih rezultata, započeli su odbijanjem opozicije da učestvuje u radu parlamenta, zatim uličnim šetnjama, dok su nakon devet meseci 222 građana Albanije otpočeli štrajk glađu, koji je prenošen uživo "lajv strimom".[14] To je značilo da u svakom trenutku, preko „web“ stranice, možete nadgledati kamp štrajkača. Realno tela[15] (koje je podvrgnuto nasilnom gladovanju), uloženo je tako u digitalnu sliku, a u cilju narušavanja predstava uređenog državnog poretka, kao konačna i radikalna mera otpora. Ipak, na internet stranici CNN-a članak o ovom štrajku posećen je svega 68 puta, a podeljen, posredstvom socijalnih mreža, samo jednom.[16] Drugim rečima, moguće je zaključiti da spektakularizovani novomedijski ambijent asimiluje svaki otpor, uključujući ga u procese cirkulacije, odnosno proizvodnje, prerade i, konačno, potrošnje slika.[17]

Shodno tome, jednom kada je preveden u digitalnu sliku određeni sadržaj ne samo da postaje dekontekstualizovan, već se (što je opasnije) automatski uključuje u tržišno uređen ambijent mnoštva drugih ’slika’, a koje ciljaju na efekte ’čiste čulne napetosti’ kako bi što bolje plasirale i prodale svoj proizvod - nezavisno od toga da li je u pitanju konkretan objekat, životni stil ili sama potrošačka želja.[18] Pitanje kojim se zato moramo kontinuirano baviti ne glasi: na koji se način današnje društvo služi tehnologijom, već pre: kakve zajednice generišu novi mediji, i to u skladu sa svojim aktuelnim samo-regulativama?

Pretpostavka od koje se zato mora krenuti pri razmatranju savremenog društva glasi da je njegovo uređenje totalitarno, i to uprkos ili upravo usled privida sveopšte ‘slobode’ koja je omogućena njegovim činiocima (korisnicima). Pri tom, totalitarizam o kojem ovde govorimo izvesno nije isti onaj, ili isti oni o kojima polovinom dvadesetog veka piše Hana Arent,[19] ali je upravo po uzoru na njenu kritičku misao moguće izvesti ovakve zaključke. Naime, post-ideološka atmosfera koja odlikuje globalnu zajednicu, a u skladu sa kojom se naizgled na isti način tretiraju svi njeni subjekti, dolazi kao efekat dominacije neoliberalnih tržišnih imperativa sa jedne, i nove medijske pojavnosti sa druge strane, koji se pri tom nastoje pokazati kao neupitni. Naturalizacija ovih principa uređenja savremenog društvenog života postigla je takav stepen, da je mogućnost delovanja nezavisno ili uprkos njima gotovo nezamisliva.

Zato je danas, a u skladu sa aktuelnim predstavama (slikama) društva shodno kojima se garantuje sloboda svih njegovih građana, i koje narušavaju radikalna iskustva protesta, štrajkova, i terorističkih napada, neophodno iznova razmotriti pitanje borbe; pri tom, imajući na umu da je ono u jednom trenutku prepoznato kao odlučujuće kada je organizacija društvenog života u pitanju, i to u kontekstu njegovog pozitivnog konstitutisanja kao pune, zatvorene prisutnosti.[20] Naime, ključne hipoteze autora okupljenih zajedničkom platformom tkz. britanskih studija kulture danas se čine neadekvatnim, usled mnoštva slika sveta koje generišu novi mediji. Razumevanje kulture (u skladu sa tezama Rejmonda Vilijamsa /Williams/, koji pod ’kulturom’ kao predmetom ispitivanja nastoji da obuhvati elemente čitavog načina života, i međusobne odnose tih elemenata)[21] kao polja ideološke borbe, zamenjeno je pomirljivim konsenzusom o globalnoj zajednici, koja se samo-reguliše shodno principima koji važe za sve, a koji su utemeljeni samim tehnološkim napretkom.[22]

Drugim rečima, sasvim je moguće da će različite tviter ili fejsbuk akcije dovesti do određenih ideoloških preobražaja, društvenih ili političkih prevrata. Shodno tome, ne bi trebalo odbaciti njihov značaj, ili potencijal masovnih kampanja koje se izvode ili koodrinišu onlajn, niti ih automatski osuditi. Štaviše, mnoge od njih ostvaruju sasvim konkretne i nesumnjivo pozitivne učinke.[23] Ipak, do stvarnih promena neće doći dokle god se ne oslobodimo fantazmatičnog uticaja koji spektakularizovani medijski ambijent ima na nas. (Umesto gradova, danas bismo pre treballi da okupiramo „google“ ili „yahoo“.) Jer, tek onda kada se suočimo sa totalitarnom vladavinom aktuelnih obrazaca organizovanja i predočavanja društvenog života, koji se pokazuju kao jedini mogući, i koji kao takvi onemogućavaju subverzivni čin ili kritičku misao, moći ćemo da u pitanje dovedemo praktično uređenje savremenog društva, i da ga shodno tome menjamo.

P.S. Putujući kroz Srbiju tokom leta, utisak kojeg dugo nisam mogao da se oslobodim tiče se pre svega prisustva i broja satelitskih TV antena. Naime, u pitanju više nisu građevine koje odudaraju od okruženja, a čiji vlasnici svoju ekonomsku moć potvrđuju satelitskim tanjirima na krovovima svojih kuća. Danas, čak i one izgrađene od već korišćenog materijala (sasvim verovatno i od građevinskog otpada) neizostavno na sebi imaju sive antene total TV-a. Tako je od statusnog prestiža, dostupnost mnoštvu televizijskih programa postala jedna od osnovnih potreba današnjeg čoveka. Jer u pitanju nije pristup lokalnim ili televizijskim stanicama sa nacionalnom frekvencijom, već pre zavisnost od implozije medijskog sadržaja, koji je na listi potreba bolje rangiran od pristojnog staništa ili higijenskih uslova za život. Prisustvo savremenih medija možda nije moguće više dovesti u pitanje, ali nas ono ne sme sprečiti da nekritički prihvatimo stvarnost koju i mi činimo.