Ново вино, а мешине старе - олигархијске

Поновно активирање Центра рeсорних одбора ДС треба да означи нову страницу њеног опозиционог деловања и покаже њену тежњу да нам демонстрира своју постизборну консолидацију кроз стварање конкретног програма за излазак из наше дугогодишње економске, политичке и социјалне кризе. Сваки ресорни одбор је добио задатак да што хитније припреми детаљни план реформи које би странка одмах почела да спроводи чим јој се поново укаже прилика да врши власт.

У рад ресорних одбора биће укључен и велики број нестраначких личности а главни акценат биће у осмишљавању конкретних политика у приоритетним областима: здравству, просвети, индустрији, пољопривреди, запошљавању, улози синдиката, равномерном регионалном развоју и информационим технологијама. Ресорни одбори овако постављени треба да у наредном периоду допринесу програмском профилисању странке и њеном јаснијем идеолошком одређењу.

Божидар Ђелић као нови координатор ресорних одбора је посебно истакао да сама чињеница да је нови председник ДС Драган Ђилас преузео да води ресорни одбор за економију и сарадњу са синдикатима јасно сведочи о социјал-демократском опредељењу странке. Морали бисмо да верујемо за сада само на реч Божидару Ђелићу а то баш није тако лак подухват. Јер зашто би кључни доказ да се странка која је до сада веома упорно следила неолибералне политичке концепте идеолошки профилише као социјал-демократска осим што се Драган Ђилас (као успешан пословни човек који је стекао солидан капитал) непрестано декларише као присталица социјалне правде. Али то свакако није довољно, јер проћи ће много времена док се у нашој јавности ДС почне озбиљно препознавати као партија која дели социјал-демократске вредности, напротив, она то треба да кроз мукотрпно враћање народног поверења тек да оствари. А за то је неопходан дуг процес идеолошког и теоријског преиспитивања и програмског профилисања, упоран рад са чланством на новим програмским основама, а то су тек почетни услови да ова странка покаже и кроз своје конкретно деловање да припада социјалдемократском политичком спектру.

Највећи проблем и у ранијем деловању ресорних одбора је у томе што они нису имали никакву улогу у креирању програма и кадровским консултацијама странке која је била на власти. Изостао је демократски дијалог, нити је поштована демократска процедура у спровођењу одређене политике, што и даље обележава деловање Демократске странке, што се може видети и на примеру како је одређено ново руководство ресорних одбора. Веома је индикативно да приликом овог оживљавања рада ресорних одбора није ни споменуто раније деловање Центра ресорних одбора када га је веома успешно водио Слободан Гавриловић и када је у његовом раду остварено управо оно што се сада нуди као велика иновација и могућност стварања озбиљне опозиционе платформе.

Суштинско питање је зашто је у протеклом периоду апсолутно маргинализовано деловање ресорних одбора, а ни сад се не вреднује његов ранији рад. Тада је у Центру било окупљено близу 2000 људи различитог стручног профила (укључујући и нестраначке личности), а објављена је и књига За бољи пут Србије, збирка програма које су сачинили чланови тадашњих ресорних одбора. При томе је у оквиру Истраживачко-издавачког центра покренута веома озбиљна издавачка делатност и објављено мноштво веома вредних издања. Веома је уочљиво да сада приликом одређивања нових руководилаца ресорних одбора нико није нашао за сходно да обави консултације и разговоре са ранијим координатором ресорних одбора Слободаном Гавриловићем и људима који су водили поједине области или да их укључи у формирање предлога за ново руководство ресорних одбора. Нико није ни помислио да се захвали досадашњим члановима ресорних одбора који су у ствари и сачували саму идеју постојања ресорних одбора као кључног фактора у програмском обликовању деловања странке. Странка очигледно наставља са својим кадровским проветравањем па су сада на ред дошли и ресорни одбори.

Када се само погледа списак нових председника ресорних одбора може се се јасно видети да не постоји елементарни континуитет са ранијим деловањем, али је зато очигледно да се и даље наставља са кадровском праксом која је и довела до пораза на изборима. Ангажовани су “проверени” кадрови ДС (они узгред већ имају по неколико посланичких и страначких функција) који су само доказ више да ДС нема снаге и воље да се у њено деловање укључе заиста нови, политички и морално непотрошени људи.

Председник ДС је недавно изјавио: “Отворићемо нови дијалог са интелектуалцима, које смо изгубили, са белим листићима и са свима који буду спремни да подрже наш нови програм”. Иако се култура (као и увек до сада) није нашла међу програмским и политичким приоритетима, за очекивати је да деловање ресорног одбора за културу буде у функцији отварања дијалога са интелектуалцима чију је подршку ДС већим делом не само на овим изборима одавно изгубила. Међутим, управо је досадашњи председник ресорног одбора ДС за културу Гојко Тешић, наш веома угледни књижевни критичар и теоретичар, непрестано заговарао дијалог са интелектуалцима и био један од ретких чланова Главног одбора ДС који је показао својим критичким иступима како треба да делује истински интелектуалац у политици и политичкој странци. Јасно је да због оваквог (прерадикалног) критичког приступа он није више био подобан да и даље води ресорни одбор за културу, а на таласу кадровског проветравања ову функцију ће обављати Велимир Ћургуз Казимир. Његово постављење је само још један од знакова да ДС не схвата значај националног питања и да се и даље у области културне и идентитетске политике све више приближава ставовима Либерално демократске партије и тзв. грађанске Друге Србије. То се може видети из неколико упечатљивих цитата овог плодног аутора који је између осталог стигао да буде и сарадник Хелсиншке повеље у којој се објављују само текстови аутора који никада (или веома ретко) нису показали спремност за дијалог са онима који се не уклапају у њихово схватање и форсирање колективне кривице српског народа као реметилачког фактора на Балкану, који не може да се ослободи својих великосрпских идеја, популизма, клерофашизма и није спреман да се суочи са прошлошћу и злочинима почињеним у његово име.

Ево само неколико веома речитих навода новог председника ресорног одбора ДС за културу. “Друга, много озбиљнија ствар јесте начелно прихватање да свако одговара за почињене злочине али и снажно одбијање да су Срби (“српски народ”) у томе учествовали. Наравно, реч је о голом лицемерству. Сребреница се, међутим, издваја не само због импозантног броја убијених, логистике и технологије прикривања него и због објашњења и лаконске тишине која је уследила од српских званичника, али и многих институција попут Српске православне цркве и САНУ-а. Како се уз, уз толико информација, истина о Сребреници ипак прикривала? То захтева суштински и озбиљан одговор. Део тог одговора је и у одређеном стиду због онога што се одиграло, али и у некој врсти завета националне лојалности. Пошто је урађено то што је урађено и нема повратка, најбоље је све негирати. У Србији је управо о томе реч. О плиткости која постаје тако бескрајно дубока да се мора поделити са свима. О агресивној тривијалности и просташтву самоподразумевања. О општем презиру свега што није изворно српско. О исмевању свих правила која доноси укључивање у Европу и свет. Захвалан сам Богдану Богдановићу што је уочио појаву звану Владета Јеротић, човека који је од познаваоца и поштоваоца Карла Густава Јунга постао заточеник православне мистике и заговорник правословне педагогије, психологије, филозофије и математике ваљда. Овде се најчешће спомиње Добрица Ћосић као мера лошег укуса и погрешне политике а заборавља да је у нашем јавном животу тако велики број лажњака и пседовеличина- од математике и музике до историје и књижевности”.

Може се ускоро очекивати да ће нови ресорни одбор ДС, узимајући у обзир овакве ставове његовог новог председника, ускоро постати озбиљна конкуренција Центру за културну деконтаминацију, што значи да се може очекивати само “дијалог” интелектуалаца који припадају тзв. грађанској политичкој опцији која има основни задатак и посвечену мисију да се бори против српског национализма, антимодернизма и антиевропејства.

Поред тога што је Драган Ђилас у Центру ресорних одбора окупио неку врсту “владе у сенци” Демократска странка је добила “велико појачање“ преласком Александре Јерков (некадашње истакнуте функционерке ЛСВ-а) у њене редове, она је кооптирана у Председништво странке и ускоро ће бити именована за њеног портпарола. Она ће бити мало софистициранија верзија Јелене Триван, а могла би блискошћу својих деконтаминаторских ставова значајно појачати и рад ресорног одбора за културу.

Ово је стара пракса у нашим партијама да се обављају овакви политички трансфери који само показују до које мере је изгубљена свака принципијелност у вођењу страначке политике. До јуче је Александра Јерков била један од најжешћих критичара Демократске странке а сада ће преко ноћи постати њен истакнути функционер. Зар се тиме не вређају и ниподаштавају десетине хиљада чланова странке који су њој провели много година а да нису добили прилику да искажу своје могућности и знање. Ово је прави шамар за чланове странке и израз великог непоштовања за све оне који су њени стари и доследни чланови. Зар у садашњем саставу Демократске странке не постоји одговарајућа личност која може обављати функцију портпарола, већ се ова функција третира као део политичке трговине на нашој политичкој пијаци.

И у другим развијеним демократским земљама се дешава да се мењају страначки дресови (у Енглеској се то десило само неколико пута и то се сматра озбиљним моралним проблемом) али се не постаје аутоматски члан председништва нове странке и њен гласоговорник. Начин како је формирано ново руководство ресорних одбора Демократске странке који су добили на значају тек када је она изгубила власт показује да је ова организација још веома далеко од стварне демократизације одлучивања и да се и даље тешко мењају устаљени олигархијски принципи у њеном руковођењу и деловању.