О куполи Храма, руском утицају и црквенословенском језику

Претходних дана имали смо прилике да прочитамо и чујемо неке веома скандалозне и варварске изјаве - што од припадника „другосрбијанске“, што од припадника номинално „српско-патриотске“ јавности – на тему употребе црквенословенског језика у осликавању Храма Светог Саве. Без сумње, један део јавности се са презиром односио према овоме јер је у црквенословенској традицији препознао „руска слова“ и „руски утицај“ који са толико жара покушавају да сузбију, поготово у жару нове антируске хистерије у САД и на Западу. Али неки од аргумената који су се ту могли чути – „антинародном ставу Цркве“, о „страном језику“ и „форсирању мртвог језика“, превазилазе оквире дневнополитичке борбе и залазе дубоко у културну патологију  српског народа Овде ће се у тезама, веома начелно и таксативно, изнети одговори на неке од тих, без претеривања, варварских и антицивилизацијских ставова које смо ових дана на ту тему могли да чујемо.

1) Пре свега, језик није „средство комуникације“, како на томе вулгарно инсистирају савремени номиналисти, поводећи се за западним узорима. Језик је душа једног народа, срж његовог идентитета, и оперативни систем његове духовности. Народ без историје језика је народ без историје, а народ који није у стању да чита натписе на својим споменицима нема право на те споменике. Да је „лакоћа комуникације“ једина функција језика, требало би сви да говоримо искључиво енглески (или кинески, или хинди, или есперанто), и да укинемо своје језичке традиције као непотребан комуниколошки „камен око врата“.

2) Даље, црквенословенски језик није „мртав језик“, већ „богослужбени језик“. Постоји разлика. Старогрчки и старословенски језик (или сахидски коптски) су мртви језици, они се нигде не користе, осим за академско истраживање. Класични (Καθαρεύουσα) грчки и црквенословенски (или бохајрски коптски) су богослужбени језици. То значи да их народ не користи у свакодневном животу, али их користи да би очувао континуитет богослужења са својим прецима, са којима ће, у складу са православном традицијом, заједно Богу на Истину.

3) Црквенословенски језик је жива традиција српског народа која се користи непрекинуто скоро дупло дуже од књижевног српског језика. Наш народ га је усвојио након великих сеоба, и његова употреба траје до дана данашњег. Практично сви српски храмови подигнути између XVII и XX века ( велики број оних подигнутих касније) исписани су овим језиком, укључујући и велики број храмова на територији Београда. И свако залагање за укидање, занемаривање и заборав овакве једне живе традиције једног народа није ништа друго него варварство.

4) Црквенословенски језик је проветитељска спона између књижевног („Вуковог“) српског језика и славјаносербског („Доситејевог“) језика, на којем је наш народ писао и мислио двеста година, и српскословенског језика (тј. старословенског језика српске редакције, језика Светог Саве), на којем је писао и мислио преко шесто година. Тај језик представља врата за разумевање хиљаду година историје српског народа за свакога ко је вољан и радознао да та врата одшкрине, и привири кроз њих. Хиљаду година реалне историје, хиљаду година списа, споменика и уметничких дела – од Мирослављевог јеванђеља, преко Душановог законика и „Слова о љубави“ деспота Лазаревића, до Цетињског октоиха Ивана Црнојевића.

5) Црквенословенски језик није никакав „страни језик“ - то је стари књижевни стандард који је веома близак српском језику, и који је изузетно лако научити. Овај језик је у великој мери уткан у семантику и синтаксу савременог српског језика, који јесте преузет из народне традиције, али који је своју стручну (теолошку, правну, научну итд.) терминологију  по правилу позајмљивао из црквенословенског и српскословенског. Да би се ова невероватна ризница духовности и значења откључала, потребна је само добра воља, и интересовање. И (врло) мало слободног времена.

6) Познавање црквенословенског језика омогућује просвећеном и образованом Србину да са лакоћом разуме и чита не само старе српске списе, већ и натписе на нашим споменицима. Срби који нису у стању да прочитају и разумеју шта пише по фрескама у Грачаници, Дечанима и Пећкој Патријаршији, односно који те натписе сматрају за „страни језик“, нису бољи од Албанаца – они претендују на баштину коју не разумеју, традицију коју не настављају, која за њих представља вулгарно средство националистичког надгорњавања са суседима („виљушка Стефана Немање“). Главни аргумент који Србин може да каже Албанцу који каже да су манастири на Космету „албанска баштина“, јесте „прочитај ми, де, нешто што овде пише“. Зато су Арбанаси толико приљежно брисали натписе по храмовима које су скрнавили. Неко би сада да их тако брише из Храма Св. Саве.

7) Ако Срби као култура изгубе способност да читају и разумеју своје старе списе, постаће тиква без корена и нација од јуче, попут Македонаца, Црногораца, или, у крајњој инстанци, Хрвата. Сви се они заклињу у своју хиљадугодишњу културу и традицију, а нико од њих нема друге традиције осим свог „савременог живог језика“ (Хрвати од XIX века, Македонци од XX века, Монтенегрини, дословно, од прекјуче). Сва језичка традиција коју имају пре тога је српска (на страну кајкавска наречја, која представљају традицију коју су Хрвати напустили). И сада неко тражи да се Срби те традиције одрекну, јер га мрзи да учи „мртве језике“ и јер му је тешко да чита „руска слова“?! (Узгред буди речено, за разлику од славјаносербског, црквенословенски се не заснива на „руској грађанској ћирилици“ коју је увео Петар Велики.) Ако се Срби одрекну црквенословенског и српскословенског, званично ће моћи да на ту традицију полажу онолико права, колико и Хрвати. Сада имају пуно право да ту традицију сматрају својом.

8) Црквенословенски језик је богослужбени језик у Србији (РС, Црној Гори итд.), али и у Бугарској, Украјини, Белорусији, Русији, Пољској, а затим у Молдавији, па чак и далеком Јапану. То је lingua franca православља, и културна веза која нераскидиво повезује ове културе. Руски, бугарски или јапански православац могу да уђу у православни храм у Србији, и да разумеју и прате литургију. Србин може да је разуме и прати у Москви, Кијеву или Софији. То је културно благо кога би се само идиот одрекао – било у старогрчком, или у савременом смислу те речи. Да не помињемо да црквенословенски језик истовремено служи као мост између савременог српског, и других словенских језика – руског, бугарског, украјинског итд., и на тај начин додатно шири језичке хоризонте српског народа.

9) Црквенословенски језик не представља обавезу ни за кога. Сви богослужбени списи су преведени на књижевни српски за оне које традиција не занима, и који просто хоће „да се моле Богу језиком који разумеју“. Нема ничег ружног, нити срамотног у томе. Али захтевати да се једна традиција укине зато што је некоме тешко да потроши дословно пар десетина сати слободног времена да прошири своје хоризонте, и продуби своје разумевање сопствене културе, то је тежак облик културне декаденције. Та декаденција је наше затечено стање, и ова врста културног нихилизма се манифестује у односу према великом броју других националних традиција (ћирилица, гусле, српски романтизам и сл.), али и политичких (слобода, државотворност, суверенитет и сл.).

10) Незнање грчког и латинског језика традиционално се протеклих 2500 година сматрало знаком варварства. У словенској православној традицији слободно се тим језицима може придодати незнање црквенословенског језика, и немар према старословенској традицији. Сви који позивају на то да се српски средњевековни и модерни списи преведу на књижевни српски, а затим забораве, односно похране у музеј као да су египатски хијероглифи или Толкинове вилењачке руне, залаже се за искорењивање српског народа у културном смислу. Јер тај „нечитљиви страни језик“ се са једнаком лакоћом може превести на албански, бугарски или македонски језик, а након тога легитимно прогласити за било чију баштину. Само онај ко ту баштину истински разуме, које се надовезује на ту традицију, ко та слова може да чита, и ко учи своја нова покољења да их чита, само тај је истински наследник те баштине. А нема већег варварства од перцептивне свести и живота у вечној садашњости. Савремени варвари управо и инсистирају на превођењу књижевног српског језика на латиницу, како би нам тако отели још двеста година књижевне традиције, и заиста нас претворили у „нацију од јуче“, још једног искомплексираног балканског скоројевића. Отпор таквом варварству је стога просветитељски задатак. И нема већег доприноса њему од предивне нове куполе Храма Светог Саве.

***

На мајсторски живописаном мозаику Спаситеља у Храму Светог Саве, којим је академик Николај Мухин истински задужио српски народ, нема ничег вреднијег од чињенице да натписи на њему, баш као и минуциозно репродуковани византијски стил, сведоче о хиљадугодишњој традицији културе и православља код Срба. Свако ко уђе у Храм моћи ће непосредно да види уметнички и културни континуитет између тог храма и Богородице Љевишке, Грачанице, или Студенице. Нема већег културног блага! И нема снажнијег аргумента када покушавамо неком странцу да покажемо и докажемо да окупирани Космет представља културно благо српског народа.

Истовремено, свако позивање на то да се као телад забленемо у затечено стање српског језика, и са немаром односимо према очуваној писаној традицији (што отвара простор за шарлатанство и псеудоисторијске фантазије које цветају код свих народа на Балкану) јесте позив да се српски народ деградира до „народа од јуче“, што он није био, и не треба да буде. Али не значи да не може да постане. Срби у Црној Гори, Македонији и БиХ о томе нам убедљиво сведоче.

А народ који сваких сто година претвара своју књижевну баштину у страни језик је народ који, на крају, остаје без икакве баштине. И народ спреман да прогута глобалну сурогат-културу као нешто аутентично и вредно. Такве народе глобална корпоративна олигархија највише воли. А Срби не би никада требало да буду један од њих. Ако ни због чег другог, а оно бар из пијетета према својим прецима, и споменицима које су оставили иза себе, који дан-данас представљају оно највредније што као народ имамо.