Pismo kao državotvorno pitanje, ili o jednom sumnjivom "bogatstvu"

Neprijatelji grade moje carstvo za mene,

 zato će biti dobro izgrađeno

Pitanje ćiriličnog pisma spada u korpus državotvornog problema, mada to nije sasvim jasno, pa odatle proističu brojni nesporazumi, polemike i žučni tonovi kada se povede priča o famoznom srpskom ''bogatstvu'' dvoazbučja. Ostavimo li po strani strasti i dodatne polarizacije koje su najmanje potrebne u ovom trenutku, ovo pitanje traži mirno i argumentovano rasuđivanje, bez etiketiranja i prepucavanja.

Dakle, da bi neki narod mogao da se naziva državotvornim, mora da ima svoju teritoriju, državu, Ustav, zastavu, grb, himnu, jezik i pismo. Jasno je da je proces ''oslobađanja'' Srba od ''tereta'' državnosti dobrano odmakao, a pismo, tj. konfuzija oko upotrebe pisma koje označava civilizacijsku samobitnost, istorijski kontinuitet i identitet jednog jezika, a samim tim i naroda, značajno potpomaže ovom procesu. Zbog toga pitanje upotrebe ćirilice ili latinice za Srbe nije pitanje tradicije, lepote, simbolike, pravovernosti i ''srbovanja'', već pitanje opstanka, garancije lične i kolektivne samosvesti i identiteta koji je ozbiljno poljuljan i rastrošen u krvavom i divljačkom 20 veku. Latinica u srpskom jeziku predstavlja tipično kukavičje jaje, dodatnu jabuku razdora i smešni su ''argumenti'' o bogatstvu dva pisma. Takav argument mogao bi biti ispravan samo u slučaju da je istorijski i kulturni razvoj Srba doveo do upotrebe dva pisma, ali kada znamo kako, kada i na koji način latinica ulazi u srpski jezik, kako da prihvatimo da ono što je neprijatelj tražio od nas, može i mora da bude istovremeno dobro?

Ponoviću da su nam na ćirilicu skrenule osobitu pažnju okupatorske vlasti od 1915. u Srbiji, a Pavelić naročito u najefikasnijoj od svih endehazija (sigurna sam da se sa ovim u potaji slaže veliki deo Hrvata, i da se ne lažemo - tada je udaren temelj današnjoj neovisnoj lijepoj njihovoj), a posle u melting-potu jugoslovenstva sve se lepo zakuvalo i dokuvalo nenaučnim i neprimerenim nametanjem tuđeg pisma kroz opšteproklamovanu lažnu ravnopravnost. Očigledno je da su naši neprijatelji na sav glas upozorili da postoji nešto bitnije u pisanju ćirilice od običnog formalnog pitanja i očuvanja tradicije.

Za neupućene, uspavane i naivne i one koji žive u najboljem od svih svetova, u čemu im obilato pomažu knjige tipa ''sikret'', mi smo opkoljeni neprijateljima, otimačima i lažovima, a zašto je to tako, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Ima tu raznih teorija – za one kojima je materija alfa i omega radi se o rudama na Kosovu, jeftinoj radnoj snazi, zelenaškim bankama i kamatama, famoznoj ekološkoj hrani, a sada kažu i zasadima GMO, pa putevima droge i sve u svemu ima tu istine, pogotovo kada znamo šta je vrhovna vrednost onih koji nas drže u stanju apokalipse preko 20 godina. Ljudi skloniji metafizici kažu da je u pitanju opšti rat protiv pravoslavlja za šta takođe ima argumenata, geopolotičari su na sredini i tvrde da smo predvorje i vežbaonica za Rusiju, te da smo između istoka i zapada, na famoznom carigradskom drumu, oni praktični i racionalni tvrde da je Sveti Sava trebalo da nas polatiniči pa bi sve bilo u redu (živili bi srećni sa susjedima), ali koga bi oni onda ubijali i proterivali, možda bi se raširili po Evropi, brrr... Umalo da zaboravim arhi-Slobu, petokotkobarci još uvek vrte istu ploču da nas zato kinje, jer da je on umeo to i to, ili da je smenio generale tad i tad, ili da nije bio ruski čovek, ili američki, ili Mirin, ne bi nas ''milosrdni'' bombardovali, tako da postoji širok, za sve ukuse i svetonazore prilagođen arsenal razloga zbog kojih smo viđeni za lagano ili ubrzano nestajanje, a argumente zašto bi trebalo uništiti ''srpski virus'' ne bih da ponavljam, dovoljno je saznanje da postoje ljudi koji bi rado uništili moje prijatelje, porodicu, poznanike i mene a da nas nikada nisu ni videli ni upoznali.

Čini se ipak da je gubljenje vremena i energije traženje odgovora na pitanje čime smo zaslužili poseban status u savremenom svetu i na kom smo to naopakom bingu postali narod ''izabrani'' poput američkih Indijanaca na primer, dovoljno je znati i prihvatiti svesno ono što nam urlaju u uši već godinama, a mnogi od nas žele da se prave gluvi i da žive i dalje u svom virtuelnom svetu gde su svi ljudi braća, a ljubav, mir i nada su svima u srcu. Inače, i ja bih volela da živim u ''najboljem od svih svetova'' i da berem tratinčice po travi sa nasmešenim životinjicama iz Diznijevih crtaća, ali živim u Srbiji, zemlji sa rekordnim brojem neprijatelja po glavi stanovnika za koju sam se načekala da se tako ponovo nazove. Pored svega, ta jedva dočekana Srbija je pred nestankom, a ne znam tačno kako će se to odraziti na moj život budući da sam Srpkinja i nameravam to i ostati, a bojim se da neće baš najbolje.

Za one kojima su naši vajni korumpirani stručnjaci (korupcija ne mora uvek biti materijalna, mnogi su pohlepni na ime, status, zvanja i priznanja) usadili u glavu tu ideju o ''bogatstvu'' dva pisma, trebalo bi da bude dovoljna očigledna činjenica da je iz nekog razloga našim neprijateljima veoma bitno da ne znamo koje su nam i kolike teritorije, koja nam je himna i kako se peva, odakle i dokle se prostire srpski jezik i kojim pismom se piše taj isti jezik. Ako ni to nije dovoljno, kako objasniti planirano i lagano preuzimanje ćirilice od strane hrvatskih filologa, jezikoslovaca i povjesničara, osim projektom brisanja i prekrajanja istorijskih činjenica o državotvornom narodu na Balkanu koji je zapise o o svom kontinuitetu, istoriji i državnosti ostavio ogromnim delom u ćirilskim rukopisima? Srpska konfuzija, neznanje, površno povezivanje istorijskih činjenica, školski sistem, navike, kompleksi pred Evropom i nemar koji dovode do odricanja od ćirilice kao jedinog istorijskog i Ustavom potvrđenog srpskog pisma, savršeno idu na ruku ovakvim projektima. Iako se mnogi smeju i govore - pa zna se da je to laž, to nikako neće sprečiti razvoj i sprovođenje takvog projekta, započetog Bečkim književnim dogovorom i Vukovim velikodušnim poklanjanjem imena i štokavskog narečja Ilircima, kako su tada sebe nazivali zbunjeni hrvatski narodni preporoditelji.

Kao što ne znam tačno zašto nas nameravaju uništiti ili makar to što ostane preimenovati, a nameravaju, nije više ni važno što, zbog nečega je u svemu tome jako bitno da ne znamo koje nam je pismo, naravno ni jezik uskoro, a posle toga ni ime. Zato sada nije prioritet da nas pobiju, pokrste i proteraju šta preostane kao u prethodnim fazama, nego da se dovrši Brozov projekat, i da to što biološki nosi srpski gen zaboravi na njega ili ga u svetu bez granica relativizuje, a danas-sutra prihvati da se zove Hrvat na primer, ili da je postao od njih, ili od Ilira, ili Albaneza, ili šta je već projektovano, a saznaćemo uskoro. Zato je važno da se delimo i delimo i delimo oko svega, pa i oko kukavičjeg jajeta dvoazbučja. Jer ako imamo državu sa jasnim granicama, Ustav, grb, zastavu, himnu, jezik, pismo i ime, sve jedno i jedinstveno, nije baš lako toliko nas isitniti.

S obzirom koliko genetskih Srba smatra da je bogatstvo pisati latinicom sopstveni jezik, ili da je modernije, kulturnije, isplativije i ''mudrije'', ili nas ''približava'' svetu (kom i kakvom svetu nije baš jasno, ali nema veze, nek' je svet i nek' budu plate da preživimo od prvog do prvog), bilo bi dobro da shvate da za nas neće nikada biti plate da preživimo, a ni da živimo uopšte, ako:

1. Nastavimo da mislimo brozovskom glavom

2. Nastavimo da mislimo da se to nas ni naše dece ne tiče ako imamo da rastegnemo od prvog do prvog i odemo leti na more, a ne prebiju nas usput ili nam ne izlupaju auto – zanči profinili su se, ma jesu, samo su nas političari zavadili.

3. Nastavimo da se svađamo i prozivamo ko piše komentare kojim pismom , umesto da se zdušnom građanskom inicijativom povede akcija da se poštuju odredbe Ustava i da se u svim zvaničnim organima i glasilima piše jednim jedinim standardizovanim pismom – ćirilicom.

4. Nastavimo da dremamo uz ''Jelen'' pivo, domaće TV stanice i ostale anestetike dok nam ne dođu jedne noći neki ljudi na vrata i ne povedu u neku od opcija koja nam je namenjena.

Ukoliko neko hoće da zaboravi da je Srbin, a mnogi hoće, jer nije baš najbolja i najprobitačnija stvar biti Srbin 2013, kao što nije bilo ni 1915, ni 1941, ni 1992, ni 1999, trebalo bi da zna da mu to neće tek tako dozvoliti njegovi neprijatelji, niti će ikada to zaboraviti. Svi Jugosloveni su 90-ih saznali ko su, i mada se ubiše dokazujući da nisu, i pisali su latinicom i nisu se krstili, i izuvali su se pred kućama muslimana i slavili katolički Božić, a sami raskrstili ''sa popovima i religijom'', ništa ih nije spasilo metka ili proterivanja. Ko želi da dokaže da je rasksrtio sa svojim srpskim poreklom, moraće malo više da se dokazuje, mada za sada ne mora u šumu da ganja hajduke, jatake i četnike, za početak je dovoljno da zdušno radi na ''promeni svesti'' genetskih jednoplemenika i usput iskaže što veću količinu mržnje i prezira na sve što nosi oznaku srpsko, pa bila to zastava, himna, ćirilica, makar i dečija lopta trobojka – ma neka je probuši i kupi dečici Diznija, Barbi ili nekog predatora.

Šta onda još ostaje? Ostaje pojedinačna samosvest, osećaj ličnog i kolektivnog idenititeta, i osećanje istorijskog trenutka u kom se nalazimo, sviđao se on nama ili ne, pa se po tome svako može ravnati pri izboru pisma, ali i svega ostalog što iz toga proizilazi. I naravno, ostaje sloboda izbora i njeno uvažavanje, bez vređanja i dokazivanja ''pravovernosti'', jer svako ima dovoljno posla u ''svom dvorištu'' da bi se bavio popravljanjem i osuđivanjem drugih, inače će biti kao licemer koji ''vidi trun u oku brata svog, a ne vidi balvan u svom'' . I još nešto - ova sloboda izbora je garantovana odgore, ali ne od Ce Ka ili DS, SPS, DSS, SNS.... Brisela, nego stalno i večno – od Boga data.