субота, 14. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Подс(ј)ети ме шта то беше култура
Културна политика

Подс(ј)ети ме шта то беше култура

PDF Штампа Ел. пошта
Ана Радмиловић   
четвртак, 20. јун 2013.

Парафразирам песму Оливера Драгојевића за коју је текст писала Марина Туцаковић, а на коју се позвао Ненад Чанак, бранећи своју егзибицију са Јеленом Карлеушом. Молим читаоце да се не пецају на презиме Чанак (нека послушају, паметније је, његов савет у прошлом Утиску недеље и нека читају Орвела. Више пута) него да се фокусирају на поенту. Недавно је поведен читав рат око неуспелог концерта Јелене Карлеуше – а што су образовани људи (треба то нагласити, јер је то оно што збуњује) протумачили као примитивизам у Срба који не воле слободумну Џеј Кеј, али зато воле ратнопрофитерску Цецу Ражнатовић. Која ће, по свој прилици, напунити престижно Ушће.

Ето, то је култура. Идеолошки брендирано завијање, идеолошки сумњива публика (која воли Цецу јер ваљда воли рат) и образложења типа: „Карлеуша је за геј параду и зато је Срби не воле“. Открићу вам тајну. Није да је не воле, жена нема ниједан памтљив хит, ниједну песму коју жив човек може да понови, арогантно наступа. То је све. Кад кажем „све“ мислим на културу.

По истом принципу волимо и мрзимо писце, то јест – ми, грађани, нити их волимо нити мрзимо. Они тврде да је тако. Свет који то слуша равнодушно заборавља чак и имена писаца, редитеља и глумаца. Рат је на другом плану. Када читате псеудокритику неког књижевног дела, ви читате како је писац ђубре које припада тој и тој опцији. Када слушате како је нека представа сјајна, ви чујете екстатично одушевљење идеолошком „храброшћу“ аутора и глумаца. Питајте их о чему се беше ради у представи? Кладим се у све књиге у мом стану, неће знати.

Дакле, оно што зовемо културом у Србији постало је једно памфлетско препуцавање писменијих међу неписменима. Културни радници постали су промотери извесних идеја. Исто као естрадне звезде. И ту нема разлике. И зато Фарма и зато Велики брат. Ни ту нема разлике, осим у степену бизарног које хипнотички делује на масу. Зашто? Зато што одвратно на човека утиче тако да се он грози, скренуо би поглед, али не може. Одвратно прво шокира, затим буди радозналост, на крају ствара зависност. Не знам готово ниједну особу, причам о високообразованим људима, који нису бацали поглед на Великог брата, неки вадећи се да гледају ретко и чисто феноменолошки, а неки –искренији – признајући да их то, једноставно, забавља. Бизарност је једноставно забавна. И то није супротност култури.

То је забава за масе. Култура то никада није била, чак ни када се радило највећим уметницима света. Дакле, није конкуренција култури нека бизарна забава као Велики Брат, или – може и тако да се каже - један од најсуровијих експеримената где се гледалац увлачи у воајеризам, а учесник у покусног кунића којем продуценти дају алкохол, таблете и бога питај шта како би издржао тај ужасан напор (бити посматран 24 часа дневно),па им ни сва та средства не помажу. Неке студије кажу - чека се да неко умре или буде убијен пред камерама. И тада ће бити крај. Лично не верујем у то.

Средином девесетих појавио се један веома интересантан (и одличан) филм о воајеризму где воајер уз помоћ некакве направе (а што већ увелико постоји, али ја не знам како се зове) има илузију да и сам учествује у гадостима што су се у стварности дешавале. Дилера те нове „дроге“ игра Ралф Хајнс, његову љубав Џулијет Луиз, а у сјајној режији, за коју мушки редитељи кажу да режира ко мушкарац (шта год то значило) Кетрин Бигелоу. Конзументи тако наручују снимљена силовања, дављења, убиства, бежања од неке мафије, полиције итд. Дакле, што бизарније то више адреналина, што више адреналина то већа зависност. Што већа зависност то више новца. И то је следећи корак наших (мислим ововременских) Великих братова. Не смрт, она неће бити довољна. Она свакодневно пуни странице црне хронике, она је досадна. Следећи корак је онај када воајер почне да плаћа симулацију сопственог учешћа у једном ужасу, који с почетка није могао да гледа, затим се заинтересовао, онда постао зависан, а на крају почео да прижељкује да се ужас оваплоти у свој својој страхоти.

То није култура и то није њен опозит, а некмоли њена конкуренција. То је суров ововековни експеримент. Успешан. Учествују сви.

То чак ни не угрожава културу, могло би се рећи да чак може и да је инспирише, као што је инспирисало редитељку филма „Чудни дани“. Могло би се рећи да је угрожава финансијски јер је свакако привлачније продуцентима (меценама) од некаквог Нушића. Нушића треба да плаћа држава, али то је она прича о буџету од 0,62% за културу.

Као недонирана од стране државе, она свакако губи битку. У земљи где је сиротиње више него што ико сме да изговори, а према неким статистикама када се саберу они на социјалној помоћи, оно мало запослених и пензионери – ми имамо 149 евра месечно по становнику - е, у тој земљи култура мора да дође људима на кућне адресе. Мора да виче са ТВ екрана да би је неко чуо.

Косово није тема, мада званично колевка српске културе, али они тамо глумци смисли су савршен план. Људи немају пара да путују да би гледали представе. У остацима српских градова нема ни импровизованих позорница. И шта онда? На кућне адресе,у дворишта. На тргове.

Ово је наравно фигура, то би у Београду и Новом Саду и Нишу и тако даље било једноставно немогуће. На крају, и то би нека држава морала да плати. Дакле, српска драма с Косова нека послужи као стилска фигура. И ми у Србији у нашим градовима који све више личе на зверињаке, живимо један нови средњи век. И гледамо полујавне личности како се ваљају у блату неких ријалитија. Ако је средњовековни глумац путовао од села до села, сада би морао (неко би морао да му омогући) да улази људима у куће преко ТВ екрана, па можда има нешто и да каже. И не само глумац. Ми западамо у један мрак где више не знамо ни сопствени језик, где људи са факултета излазе бркајући речи „јер“ и „је л'“ (јер је – зато што, а је л' је - да ли), а где је ту оскудни фонд речи који се своди на око 150 израза, при чему се бркају синоними, речи се пишу и изговарају како никада нису и, да скратим, супкултура је потпуно преузела примат над културом.

Новине, које готово све до једне, припадају супкултури успеле су да нахушкају гладну светину на елиту звану културни радници. И та подела делује опасније од малог буџета. То одсуство емпатије, и још горе, одсуство свести о битном, о томе зашто је битна књига и зашто је важан музеј и чему служи позориште – подела је на народ, који себе види као жртвом економске беде, а уметника као неког одрода који извољева бавећи се ексклузивним стварима. Ексклузивно је све што нема најбаналнију употребну вредност, што ће рећи не једе се. Она друга, битнија, употребна вредност преселила се у формално верништво које подражавањем обичаја симулира очување културе. То није култура. То је примитивизам. Култура је читати књиге, па ако си верујући, читати Свето писмо (што на крају спада у домен опште културе, јер из те книге произлази готово сва културна баштина западне цивилизације кроз све ове векове), и култура је не наметати све то заједно.

И ето. Шта имамо на концу? Имамо онеписмењен народ који је нахушкан на размажене културне раднике, имамо једну уравниловку која културу сматра бескорисним луксузом, имамо и саме уметнике подељене у таборе и бедну књижевну критику (која то није), а која се своди на обрачун са идеолошким ставовима писца и имамо исти случај када су естрадне звезде у питању.

И на крају вратила бих се на почетак – кад смо већ код културе – а то је питање зашто људи слушају Цецу, а не Карлеушу. Није то због носталгије према ратним годинама и њеним мужем. Нити је због тога што је Карлеуша склонија ЛДП него простацима који не разумеју за шта се она то залаже (без идеје да се запита да то није можда зато што ни сама не уме да објасни – и никад нећу заборавити емисију где је уочи већ неке геј параде упорно више пута питала господина Ћирилова да се изјасни о својој сексуалности, што је равно скандалу за који је простаклук мала реч); људи, дакле, слушају Цецу зато што људи воле ту врсту музике, зато што Цеца има памтљиве хитове који вешто ударају у жицу њеног слушаоца, зато што има глас какав је препознатљив човеку који ломи чаше у кафани и зато што је та врста певања, грленог и промуклог, још од Оливере Катарине у Скупљачима перја, била оно што дира срце човека из народа. Отуд Цеца. Нема то везе с идеологијом. Као што нема везе с идеологијом то што је неко досадан редитељ, па може да режира представе о Ђинђићу једном годишње – досадно је. А све то опет нема везе с културом.

Неко компетентнији би могао да покуша да утуви људима (и онима из министарства културе) да постоје памфлетске симулације уметности, супкултура и култура која у себи може да садржи све ове појаве, а да се опет не сроза на ниво ниједне од њих.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер