Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Politikantska provokacija - hoće li biti izložbe u Prištini?
Kulturna politika

Politikantska provokacija - hoće li biti izložbe u Prištini?

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
sreda, 18. decembar 2013.

U najavi izložbe o stradanju Albanaca koji su bili žrtve zločina paravojne jedinice „Škorpion“ u Podujevu marta 1999. godine direktorka Kulturnog centra Beograda Mia David napisala je uvodne rečenice koje najplastičnije ocrtavaju stav tzv. građanske političke opcije u odnosu na potrebu naše javnosti da se suoči sa nedavnom prošlošću. “Ali ispred svega to je priča o ličnoj tragediji. Zašto je onda ovo projekat visikog rizika? Zašto ne možemo da imamo empatiju za patnju drugoga bez postavljanja pitanja o nacionalnosti. Tek tako empatiju za čoveka. Zašto imamo potrebu da stavimo teg na drugu stranu da izjednačimo. Svaki građanin ima pravo da zna i drugu stranu“.

Na ove reči može se nadovezati pitanje zašto Politika najavljuje ovaj „rizični“ događaj kao izložbu o stradanju Albanaca. Još važnija je nedoumica da li za direktorku Centra za kulturu Beograda jednostavna empatija za čoveka uključuje i saosećanje sa žrtvama srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, o kojima niko ne pravi pompezne umetničke instalacije i koje su gotovo zaboravljene u našoj javnosti, kao što se, uostalom, dešava i sa marginalizacijom aktuelnih problema u rešavanju kosovskog problema. Međutim, reč je o toliko puta iznetoj tvrdnji da pod krinkom zastupanja velikih univerzalnih vrednosti i brizi za čoveka moramo pre svega počistiti u svom dvorištu i suočiti se sa zločinima počinjenim u ime srpskog naroda (iako se radi o politici tadašnjeg vladajućeg režima i njegovog načina rešavanja kosovskog pitanja), a isticanje neophodnosti da se piše i govori o zločinima počinjenim nad Srbima žigoše se kao nedopustiva relativizacija i stavljanje tega na drugu stranu.

Ako to ne radimo, kako ćemo ostvariti celovit uvid u istinu o događajima na Kosovu i Metohiji u vreme delovanja tzv. oslobodilačke vojske Kosova i nakon povlačenja snaga JNA i u vreme rušilačkih pohoda iz 2004 godine kada je samo nastavljeno stradanje i egzodus Srba. To nije stavljanje tega na drugu stranu, već samo zahtev da se sagledava ukupni kontekst istorijskih i društvenih dešavanja na Kosovu i Metohiji.

Mia David

Dodatni problem je što ni mi u našoj javnosti ne govorimo više o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, pa ne možemo očekivati da to čini umesto nas neko drugi. Pre nekoliko dana je gotovo nečujno, osim nekoliko napisa u štampi, obeležena decenija i po od ubistva šestorice mladića u Peći kada je i nagovešteno kakvom će progonu biti izloženi Srbi iz ovog grada i u celoj pokrajini. I grobovi ovih stradalnika su uništeni, kao i gotovo svi tragovi prisustva Srba u ovom gradu, u kome je ih nekada živelo više od 20000. Da li je ova godišnjica i tragična sudbina Srba iz Peći bila prilika da Kulturni centar Beograda i Hartefakt fond organizuju izložbu o ovom zločinu albanskih terorista i ne samo o njemu.

Ljubiša Ristić, otac ubijenog mladića Svetislava Ristića, povodom našeg odnosa prema ovoj godišnjici izrekao je po našu javnost i društvo opominjuće reči: “Niko nije izrazio ni najmanju spremnost da učini konkretan korak da se ubice pronađu i privedu pravdi. I ja to doživljavam kao da nam decu ponovo ubijaju. Jedina krivica naše ubijene dece bila je što pripadaju srpskom narodu. Međunarodna javnost se tada nije zgražavala nad ovim zločinom. Ali ni domaći dušebrižnici. Niko. Ni onda. Ni danas. Mi, roditelji prepušteni smo sami sebi. Odbačeni i poniženi. Zamislite kako je roditelju kad mu ubiju dete, a nikog osumnjičenog. Nikog osuđenog. Kako je, možete li da pretpostavite da se sa u takvom surovom realnošću živi“.

Treba samo uporediti ove potresne reči unesrećenog oca sa hipokrizijom i licemerstvom koju možemo jasno prepoznati u odgovoru direktora Hartefakt fonda A. Nosova, ne slučajno izabranog direktno od Nacionalne zadužbine za demokratiju iz Vašingtona, na jasno postavljeno pitanje novinara Politike: da li ovaj fond namerava da organizuje slične izložbe u Prištini na kojima bi se mogli videti albanski zločini nad Srbima. Njegov odgovor ima istovetnu „argumentaciju“ kao i uvodno slovo Mije David. “Fond se ne bavi organizovanjem postavki, već kroz svoj rad duže od četiri godine podržava umetničke inicijative koje se bave pokretanjem tema iz prošlosti. Spremni smo da podržimo sve umetnike koji deluju u ovoj oblasti. Podrška angažovanoj umetnosti i radovima koji komuniciraju o važnim društvenim pitanjima je u osnovi našeg delovanja“.

Naravno da je izložbu-postavku o zločinima počinjenim nad Srbima nemoguće održati u Prištini, ali se zato i pre otvaranja ove izložbe u Beogradu preventivno stvara atmosfera da će ona biti izložena napadima ekstremnih desničarskih grupa i to kao još jedan dokaz da u Srbiji dominira nacionalizam i ksenofobija. Ali pri tome izostaje, kao što smo videli, odgovor na suštinsku dilemu - kako se ostvaruje pravo da građanin zna i drugu stranu i sprovodi univerzalno ljudsko pravo da se istina sagledava u svojoj celini. Očigledno je da ovi civilizacijski principi ne važe kada su u pitanju zločini počinjeni nad pripadnicima srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Znamo da su istaknuti predstavnici tzv. međunarodne zajednice govorili da imaju puno razumevanje za osvetničke i ubilačke akcije Albanaca i da su Srbi zaslužili sve što im se događalo. Ali jasno je da projekti u kojima će biti osvetljeni i prikazani zločini kojima su bili izloženi Srbi i pripadnici drugih nealbanskih naroda nemaju podršku Nacionalne zadužbine za demokratiju iz Vašingtona, a to dobro zna Nosov, kao osvedočeni borac za ljudska prava, koji je dugo delovao u Inicijativi mladih, ideološkom podmlatku Helsinškog odbora za ljudska prava, na čijem je čelu Sonja Biserko. Zato se on i bavi organizovanjem umetnički (bolje reći, jasno ideološki i politički profilisanih i usmerenih) angažovanih projekata koji se će biti u skladu sa osnovnom političkom potkom. U njenom je središtu ideološka tvrdnja o Srbiji kao zemlji koja je ostala zarobljenik svojih nacionalističkih mitova i u kojoj javnost nije spremna da se suoči sa prošlošću i zločinima počinjenim u njeno ime.

Ona i neće dugo biti spremna za ovakvo neophodno suočavanje sa prošlošću ako ovaj izuizetno važan civilizacijski poduhvat bude vođen na ovako jednostran ideološki način, bez jasnog određenja prema svim zločinima i uvida u celinu istorijskog i društvenog konteksta. Zato je iluzorno očekivati da će ovakva „umetnički angažovana“ izložba biti doprinos uspostavljanju dijaloga i pomirenju Srba i Albanaca, jer se gubi iz vida da je neophodno da se i sa albanske strane pokaže istinska spremnost da se suoči sa zločinima koje su počinili pripadnici njihovog naroda. Te spremnosti nema ni u naznakama, osim simuliranja dijaloga i saradnje jasno ideološki profilisanih i brižljivo odabranih kulturnih i političkih krugova.

Zato će organizovanje ove izložbe o tragičnoj sudbini jedne albanske porodice iz Podujeva biti samo deo beskrupulozne politikanske instrumentalizacije tzv. umetnički angažovanih postavki Hartefakt fonda i Centra za kulturu Beograda i njegovih tzv. boraca za ljudska prava i suočavanje sa prošlošću.

Drugi teg na vagi se nalazi u Prištini, to je jednostavna činjenica, koju je nemoguće izbeći ako se iskreno i dosledno želi pristupiti kompleksnom i objektivnom osvetljavanju tragičnih događaja na Kosovu i Metohiji.  

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner