субота, 14. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Политикантска провокација - хоће ли бити изложбе у Приштини?
Културна политика

Политикантска провокација - хоће ли бити изложбе у Приштини?

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
среда, 18. децембар 2013.

У најави изложбе о страдању Албанаца који су били жртве злочина паравојне јединице „Шкорпион“ у Подујеву марта 1999. године директорка Културног центра Београда Миа Давид написала је уводне реченице које најпластичније оцртавају став тзв. грађанске политичке опције у односу на потребу наше јавности да се суочи са недавном прошлошћу. “Али испред свега то је прича о личној трагедији. Зашто је онда ово пројекат висиког ризика? Зашто не можемо да имамо емпатију за патњу другога без постављања питања о националности. Тек тако емпатију за човека. Зашто имамо потребу да ставимо тег на другу страну да изједначимо. Сваки грађанин има право да зна и другу страну“.

На ове речи може се надовезати питање зашто Политика најављује овај „ризични“ догађај као изложбу о страдању Албанаца. Још важнија је недоумица да ли за директорку Центра за културу Београда једноставна емпатија за човека укључује и саосећање са жртвама српског народа на Косову и Метохији, о којима нико не прави помпезне уметничке инсталације и које су готово заборављене у нашој јавности, као што се, уосталом, дешава и са маргинализацијом актуелних проблема у решавању косовског проблема. Међутим, реч је о толико пута изнетој тврдњи да под кринком заступања великих универзалних вредности и бризи за човека морамо пре свега почистити у свом дворишту и суочити се са злочинима почињеним у име српског народа (иако се ради о политици тадашњег владајућег режима и његовог начина решавања косовског питања), а истицање неопходности да се пише и говори о злочинима почињеним над Србима жигоше се као недопустива релативизација и стављање тега на другу страну.

Ако то не радимо, како ћемо остварити целовит увид у истину о догађајима на Косову и Метохији у време деловања тзв. ослободилачке војске Косова и након повлачења снага ЈНА и у време рушилачких похода из 2004 године када је само настављено страдање и егзодус Срба. То није стављање тега на другу страну, већ само захтев да се сагледава укупни контекст историјских и друштвених дешавања на Косову и Метохији.

Миа Давид

Додатни проблем је што ни ми у нашој јавности не говоримо више о страдању Срба на Косову и Метохији, па не можемо очекивати да то чини уместо нас неко други. Пре неколико дана је готово нечујно, осим неколико написа у штампи, обележена деценија и по од убиства шесторице младића у Пећи када је и наговештено каквом ће прогону бити изложени Срби из овог града и у целој покрајини. И гробови ових страдалника су уништени, као и готово сви трагови присуства Срба у овом граду, у коме је их некада живело више од 20000. Да ли је ова годишњица и трагична судбина Срба из Пећи била прилика да Културни центар Београда и Хартефакт фонд организују изложбу о овом злочину албанских терориста и не само о њему.

Љубиша Ристић, отац убијеног младића Светислава Ристића, поводом нашег односа према овој годишњици изрекао је по нашу јавност и друштво опомињуће речи: “Нико није изразио ни најмању спремност да учини конкретан корак да се убице пронађу и приведу правди. И ја то доживљавам као да нам децу поново убијају. Једина кривица наше убијене деце била је што припадају српском народу. Међународна јавност се тада није згражавала над овим злочином. Али ни домаћи душебрижници. Нико. Ни онда. Ни данас. Ми, родитељи препуштени смо сами себи. Одбачени и понижени. Замислите како је родитељу кад му убију дете, а никог осумњиченог. Никог осуђеног. Како је, можете ли да претпоставите да се са у таквом суровом реалношћу живи“.

Треба само упоредити ове потресне речи унесрећеног оца са хипокризијом и лицемерством коју можемо јасно препознати у одговору директора Хартефакт фонда А. Носова, не случајно изабраног директно од Националне задужбине за демократију из Вашингтона, на јасно постављено питање новинара Политике: да ли овај фонд намерава да организује сличне изложбе у Приштини на којима би се могли видети албански злочини над Србима. Његов одговор има истоветну „аргументацију“ као и уводно слово Мије Давид. “Фонд се не бави организовањем поставки, већ кроз свој рад дуже од четири године подржава уметничке иницијативе које се баве покретањем тема из прошлости. Спремни смо да подржимо све уметнике који делују у овој области. Подршка ангажованој уметности и радовима који комуницирају о важним друштвеним питањима је у основи нашег деловања“.

Наравно да је изложбу-поставку о злочинима почињеним над Србима немогуће одржати у Приштини, али се зато и пре отварања ове изложбе у Београду превентивно ствара атмосфера да ће она бити изложена нападима екстремних десничарских група и то као још један доказ да у Србији доминира национализам и ксенофобија. Али при томе изостаје, као што смо видели, одговор на суштинску дилему - како се остварује право да грађанин зна и другу страну и спроводи универзално људско право да се истина сагледава у својој целини. Очигледно је да ови цивилизацијски принципи не важе када су у питању злочини почињени над припадницима српског народа на Косову и Метохији. Знамо да су истакнути представници тзв. међународне заједнице говорили да имају пуно разумевање за осветничке и убилачке акције Албанаца и да су Срби заслужили све што им се догађало. Али јасно је да пројекти у којима ће бити осветљени и приказани злочини којима су били изложени Срби и припадници других неалбанских народа немају подршку Националне задужбине за демократију из Вашингтона, а то добро зна Носов, као осведочени борац за људска права, који је дуго деловао у Иницијативи младих, идеолошком подмлатку Хелсиншког одбора за људска права, на чијем је челу Соња Бисерко. Зато се он и бави организовањем уметнички (боље рећи, јасно идеолошки и политички профилисаних и усмерених) ангажованих пројеката који се ће бити у складу са основном политичком потком. У њеном је средишту идеолошка тврдња о Србији као земљи која је остала заробљеник својих националистичких митова и у којој јавност није спремна да се суочи са прошлошћу и злочинима почињеним у њено име.

Она и неће дуго бити спремна за овакво неопходно суочавање са прошлошћу ако овај изуизетно важан цивилизацијски подухват буде вођен на овако једностран идеолошки начин, без јасног одређења према свим злочинима и увида у целину историјског и друштвеног контекста. Зато је илузорно очекивати да ће оваква „уметнички ангажована“ изложба бити допринос успостављању дијалога и помирењу Срба и Албанаца, јер се губи из вида да је неопходно да се и са албанске стране покаже истинска спремност да се суочи са злочинима које су починили припадници њиховог народа. Те спремности нема ни у назнакама, осим симулирања дијалога и сарадње јасно идеолошки профилисаних и брижљиво одабраних културних и политичких кругова.

Зато ће организовање ове изложбе о трагичној судбини једне албанске породице из Подујева бити само део бескрупулозне политиканске инструментализације тзв. уметнички ангажованих поставки Хартефакт фонда и Центра за културу Београда и његових тзв. бораца за људска права и суочавање са прошлошћу.

Други тег на ваги се налази у Приштини, то је једноставна чињеница, коју је немогуће избећи ако се искрено и доследно жели приступити комплексном и објективном осветљавању трагичних догађаја на Косову и Метохији.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер