Posledice "feminizacije" školstva na brak

Gotovo u svim državama sveta, pa i u Srbiji, osnovno školstvo je feminizovano. U nekim državama taj proces je završen – muškarci su gotovo potpuno potisnuti iz procesa osnovnoškolskog obrazovanja.

Zapravo, feminizacija vaspitanja i obrazovanja počinje od rođenja. Brigu o novorođenčetu i malom detetu gotovo u potpunosti preuzimaju žene – naravno, prvenstveno majke. Za to postoje solidni biološko-psihološki razlozi. Malo ko ih dovodi u pitanje. U našem postmodernom rodnofeminističkom društvu sve se dovodi u pitanje, samo ne feminizovanost ranog vaspitanja.

1. Feminizovanost predškolskih i osnovnoškolskih institucija

Feminizovanje vaspitanja podupire i feminizovanost škola. U predškolskim ustanovama u Srbiji danas radi 95,5% žena, a u osnovnoškolskim 71,8%. Da li su muškarci diskriminisani kao profesionalni kadar – kao vaspitači, učitelji i nastavnici? Gde se tu denula „rodna ravnopravnost”? Zar ne bi trebalo uvesti „kvote” i u toj sferi?

Decu obično vaspitavaju i obrazuju žene – kako u porodici, tako i u školi. Koje su vaspitne posledice te feminizovanosti ranog vaspitanja i obrazovanja? Odgovor na to pitanje pružila je pedagoškinja Vera Ž. Radović u knjizi „Feminizacija učiteljskog poziva” (2002): „To može da ima negativne posledice u vaspitanju dece, naročito dečaka u smislu jednostranog vaspitnog uticaja ženskog modela u porodici i školi” (str. 30).

Autorka se ne udubljuje u elaboriranje teze, ali su intencije njene primedbe jasne. Dečake u porodici obično vaspitavaju žene (majke, tetke, bake) – što je posledica i činjenice da sve više dečaka odrasta samo sa majkom – pa se može dogoditi da muško dete nema muški model sa kojim se može identifikovati. Odrastajući u takvom feminizovanom okruženju dečak može postati žrtva „jednostranog vaspitnog uticaja”.

2. Feminizovanost srednjoškolskog obrazovanja

Veri Ž. Radović je poznato da postoji i feminizacija srednjoškolskog obrazovanja. Ona primećuje: „U srednjim školama razlika u polnoj strukturi nastavničkog kadra varira u zavisnosti od vrste i karaktera škole. Feminizacija nastavničkog kadra ima jači intenzitet u opšteobrazovnim srednjim školama nego u stručnim srednjim školama” (str. 105-106). Autorka je htela da kaže da u nekim stručnim školama – npr. mašinskoj, elektrotehničkoj, saobraćajnoj – domira muški nastavnički kadar, a da u drugim stručnim školama – npr. medicinskoj – dominira ženski. Ona tačno primećuje i to da je feminizacija kadra posebno izražena u „opšteobrazovnim srednjim školama”, tj. gimnazijama. Ukupno uzev, u srednjim školama dominira ženski nastavnički kadar (oko 60%), a taj trend se nastavlja.

Koje su posledice feminizacije srednje škole? Činjenica je da devojčice, tj. devojke u srednjim školama – kao i u osnovnim – u proseku postižu bolje rezultate, da manje odsustvuju sa nastave i da su disciplinovanije. A da nije možda tu reč o suptilnoj diskriminaciji dečaka, tj. mladića? Niko tu tezu još nije ozbiljno uzeo u razmatranje.

Sistem školovanja preferira prirodne sposobnosti devojčica, tj. devojaka. On uglavnom nagrađuje samo mehaničku reprodukciju memorisanog sadržaja. Čini se da je ženski mozak ustrojen tako da može da primi veću količinu verbalnih sadržaja, pogotovo na kraći period (short term memory). Zbog tog favorizovanja „verbalizma”, ženske osobe dominiraju celim osnovnoškolskim i srednjoškolskim sistemom. A taj sistem malo ceni ono u čemu su muškarci bolji - logičko povezivanje činjenica.

Pubertet – period kada većina mladih pohađa srednju školu – turbulentniji je za mladiće. Oni češće odsustvuju sa nastave, češće ponavljaju razred, češće prave disciplinske prekršaje, češće su vinovnici nasilja itd. A da nije možda to posledica ne samo bioloških činilaca (puberteta), već i socijalnih (feminizacije školstva)?

3. Feminizovanost visokog obrazovanja

Visoko školstvo takođe postaje sve više feminizovano. U Srbiji većina onih koji diplomiraju su žene (oko 50,9%). To je trend već duži niz godina. Istraživačica Ankica Šobot, pišući o tercijalnom nivou obrazovanja, primećuje da se tu javlja „veći broj više i visoko obrazovanih žena nego muškaraca među rođenima 1963. i kasnije” (str. 220). Ako ste rođeni 1963. ili kasnije, a muškog ste pola, imate veće šanse da ste neobrazovaniji od vašeg ženskog parnjaka. To vam sigurno neće pomoći u šarmiranju i udvaranju. Zapravo, odmoći će vam.

Činjenica da žene već više decenija u većem postotku završavaju više škole i fakultete udružena sa činjenicom da je prosečni životni vek žena duži (za 5 godina) rezultira činjenicom da u populaciji visokoobrazovanih ima oko 60% žena. Nije mi poznata nijedna naučna studija koje bi pokušala da iznese pedagoške, antropološke, sociološke i demografske posledice te činjenice. Dominacija žena na tercijalnom nivou školovanja uzima se zdravo za gotovo. Niko ne postavlja pitanje: A da nisu možda muškarci diskriminsani u sistemu školovanja i obrazovanja?

Kad u nekom društvenom segmentu postoji i neznatno manja zastupljenost žena, onda se govori o „seksizmu”, „patrijarhalnim predrasudama”, „zastarelim sterotipima” itd., ali podzastupljenost muškaraca kao nastavnika u osnovnim i srednjim školama niko ne tumači kao posledicu „seksizma”. Zar podzastupljenost muškaraca tu nije suptilni „seksizam”? I zar bolji uspeh devojčica, tj. devojaka na svim nivoima školovanja nije neka forma „seksizma”?

Zabrana da devojke upisuju vojne i policijske akademije bila je ključni argument da su diskriminisane. Njima ne samo da je omogućeno da upisuju te akademije, nego su za upis na njih dobile povlašćen status.

A zašto se muškarcima zabranjuje da se upisuju na ginekološko-akušerski smer u srednjim medicinskim školama? Razlog se može činiti očigledan i logičan. Gde je sad tu „rodna ravnopravnost”? Da nije sad to „seksizam”? Krajnje je vreme da fenomen feminizacije školovanja počnemo posmatrati i sa muškog stanovišta.

4. Zaključak

U predškolskim, osnovnoškolskim i srednjoškolskim ustanovama dominira ženski nastavnički kadar. Na visokim školama i fakultetima dominira – u vrlo malom procentu – muški profesorski kadar, ali sa tendencijom da se i tu stvar preokrene u žensku korist.

Na svim nivoima školovanja devojčice, tj. devojke postižu bolje uspehe. Razlozi su biološki i socijalni. Dečaci, tj. mladići češće pate od disleksije (otežanog čitanja), zamuckivanja, hiperaktivnosti, češće narušavaju disciplinu, češće napuštaju časove i češće ponavljaju razred. Osnovna i srednja škola skoro je zavera protiv dečaka, tj. mladića. Devojke se danas češće upisuju na više škole i fakultete, a brže i češće ih i završavaju. Već dugi niz godina u populaciji visokoobrazovanih više je žena.

Koje su posledice tih činjenica na brak? Da nije možda feminizacija školstva delimično odgovorna za smanjenje broja sklopljenih brakova? Da nije možda feminizacija školstva odgovorna za povećanje broja razvoda? Da nije možda feminizacija školovanja odgovorna za pojavu da danas sve veći broj žena izdržava svoje muževe? Da nije možda ideološko forsiranje školovanja devojaka odgovorno za krizu braka? Ako su odgovori na ta pitanja potvrdni, onda se čini logičnim da afirmativnu akciju (affirmative action) na polju školovanja treba primeniti na mladiće. Mladići su ti od kojih se očekuje da budu primarni hranitelji porodice (primary providers of family). Uprkos svim promenama, to se ne očekuje od devojaka.

Bibliografija

1. Radović, Vera Ž., „Feminizacija učiteljskog poziva”, Učiteljski fakultet – Kraljice Natalije 43; Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2007.

2. Šobot, Ankica, „Rodne obrazovne karakteristike i reforma obrazovanja u Srbiji”, u: „Obrazovanje u tranziciji”, Nova srpska politička misao, Beograd, 2011, str. 215-234.