Поводом предлога измена и допуна "Закона о језику и писмима" - о идентитету, самопоштовању и комплексима ниже вредности

Стављање на јавну расправу измена и допуна Закона о језику и писмима наилази и на подршку и на оспоравања, која су понекад доста оштра. Јуче ми се јавила новинарка једног таблоида са жељом да прокоментаришем предлог измена и допуна Закона, које она види као наметање ћирилице и због којег се пита да ли Министарство за културу заиста нема преча посла од бављења ћирилицом. Нисам јој ништа одговорио, због погрешно постављених и тенденциозних питања, али се на један каснији добронамеран предлог да кажем шта о томе мислим не могу оглушити иако сам о статусу ћирилице више пута писао, па ће ово у неку руку бити допуна и сажетак онога што сам другде већ рекао, уз понеку нову напомену.

Ћирилица је један од стубова српског националног и културног идентитета. Неки мисле да није тако. И они су, нажалост, баштиници вековне српске културе, чији је важан део ћирилица, али су то лоши баштиници, који су спремни да се одрекну неких од најважнијих тековина које су наследили ради извесне сумњиве добити.

Неки од њих говоре сасвим некомпентно, па и увредљиво са становишта оних који ћирилицу виде као важан део свог идентитета. Један песник прети привредним шоковима ако се предлог Закона усвоји. Шта он зна о привредним шоковима и чиме ту своју тезу доказује? Ничим. То је само лош покушај застрашивања јавности. Упоређује ћирилицу са диносаурусима и пита се да ли ће пре изумрети они који пишу ћирилицом или сама ћирилица. Тужно или смешно? Глупаво подсмевање ћирилици? То је несумњиво увредљиво, поготову када се тако нешто напише и објави у Србији. Заправо, аргументи "латиничара" по правилу одишу одбојношћу, ако не и мржњом према ћирилици, понекад овлаш огрнуту у плашт борбе за толерантност и лажну еквидистанцу у односу према писмима. Стручњаци за израз "говор мржње" овом приликом остају неми.

На први поглед стручније делује став да ћирилица није тако функционална као латиница, али само на први поглед. Нисам прочитао убедљиво објашњење тако схваћене фунционалности. Чак и ако би се латиница лакше писала или читала (што је спорно), пробајте да објасните Грцима, Јапанцима, Кинезима, Јеврејима или Арапима колико би добили да пређу на латиницу као функционалније писмо. Угледан лингвиста који би бранио спорну тезу о функционалној супериорности латинице могао би да покуша да је брани у неком реномираном међународном лингвистичком часопису. Наравно да то неће учинити јер зна да би испао смешан, него се та теза "за по кући" износи само за овдашње новине које су спремне да је објаве.

Народима са својим традиционалним писмима не пада на памет да се својих писама одричу, јер постоје националне вредности, које им много више значе од голе функционалности. Да ли смо ми гори од других? Наравно да нисмо, а били бисмо гори ако бисмо се одрекли идентитетски важног дела своје националне културе.

Шта би то био наш циљ због којег бисмо оставили ћирилицу у културном запећку, у којем се она сада налази? Уподобљавање земљама западног цивилизацијског круга? Зашто да мењамо себе да бисмо личили на њих? Да ли то неко покушава да се лечи од комплекса ниже вредности фаворизањем латинице игноришући све оне друге који тај проблем са самопоштовањем немају?

Треба уз то имати у виду да је наглашена социјална функционалност често блиска прилагодљивости, практичности, прагматичности, али понекад и мањој или већој беспринципијелности. Дакле, аргумент функционалности је неубедљив за оне којима националне вредности нешто значе.

Заступа се и теза да је ћирилица већ довољно заштићена Уставом. Притом се очигледно намерно или наивно превиђа, да Уставно решење не вреди ништа ако не постоји на њему ваљано засновано ниже законско решење, које се сада предлаже. Устав без закона је као кућа с кровом, али без зидова. Коме одговара да српска култура личи на такву кућу?

Питање зашто се Министарство културе и информисања не бави више функционалном неписменошћу знатног дела становништва и запуштеном говорном културом делује као покушај замене тема ради стављања питања законског статуса ћирилице у други план. Ти задаци Министарства се, наравно, не искључују. Министарство треба њима да се бави и даље, и више него сада, као и другим питањима, али сада је реч о предлогу измена и допуна Закона о језику и писмима, који се појавио после дуге припреме.

Ово је први пут да је једно Министарство културе Србије смогло снаге, па и смелости, да темељно припреми и предложи закон који би могао обезбедити ћирилици законски статус који јој у српској култури припада, мада цео тај поступак неки сада потцењивачки називају кампањом.

Закон би по мом мишљењу био бољи да је назван Закон о језику и писму, а не Закон о језику и писмима, јер облик једнине у неким случајевима не искључује значење множине.

Нека друга питања у вези са предлогом измена и допуна Закона о језику и писмима морају се овом приликом оставити по страни.

Aутор је филолог и редовни члан САНУ 

 Tекст је интегрално објављен у Политици 06.08.2018.