"Рагузирање" и "уринирање", или Мирко Ковач у зрцалу

На савременој српској књижевној сцени постоји скупина „писаца“ и „критичара“ која српској књижевности не жели да припада. И то је, ма колико било бесмислено, право „избора“ које им нико не може оспорити.

Проблем, међутим, лежи у томе што, у жељи да нечему, ипак, припадају, покушавају да српској књижевности одузму историју и име, претварајући је у „србијанску“ књижевност, или део фантомске „бхсцг“ (читај: бошњачкохрватскосрпскоцрногорске ) књижевности, како би традицију која им се не допада насилно прилагодили себи и свом извитопереном погледу на део света у ком живе, креирајући вештачки микрокосмос у ком би се осећали као рибе у води.

МУКЕ С ИСТОРИЈОМ

Политичке конотације оваквих настојања су колико јасне, толико и јадне.

У „балканизацијским“ процесима током двадесетог века, под диригентском палицом великих сила, руковођене комплексима порекла, осећањем угрожености и нарцизмом малих разлика, етнички сродне а религијски подељене групе претвориле су се у низ нација и „нација“, распоређених у више трагикомичних држава, у којима се говори један исти језик, али се тај језик крсти различитим именима.

Пошто је најбројнији јужнословенски народ српски и – са изузетком Бугара, који у савременим јужнословенским трвењима, барем тренутно, не учествују на најдиректнији начин – једина нација која је у двадесети век ушла као државотворна, такође српска, Срби су, природно, били кључни интегративни јужнословенски фактор, док су „балканизацијски“ дезинтегративни процеси имали антисрпски карактер.

Страховита двадесетовековна крвопролића су идеју јужнословенске интеграције обесмислила још у првој половини минулог столећа, али је она, на апаратима које је обезбеђивала комунистичке диктатура, још неколико деценија одржавана у животу.

Са падом комунизма, провизуријум заједничке јужнословенске државе се распао, а „Велики брат“ се постарао да се распад одигра на српску штету, свођењем најбројнијег народа на територију Београдског пашалука.

Пошто је политички део посла делимично завршен, преостало је да се свођењем српске културе на територију поменутог пашалука спречи могућност будуће интеграције Срба који живе у различитим, „балканизацијом“ насталим државама, и отуд назив „србијанска“ књижевност.

Али, пошто је јасно да је у условима глобализације трајна „балканизација“ тешко одржива, баш као што је трајна дезинтеграција српске нације, са глобализацијом, као и без ње, прилично компликован и ризичан подухват, потребно је обезбедити услова за нову „интеграцију“, у којој Срби, међутим, не би били доминантни, него би, подељени на „грађане“ Хрватске, Босне, Црне Горе, Србије, иако и даље најбројнији, били непрепознатљиви, ако је икако могуће и невидљиви.

Отуда назив „бхсцг“ књижевност.

ДВЕ СТРАНЕ МЕДАЉЕ

Мотиви због којих се поменута скупина „писаца“ и „критичара“ српског порекла уклапа, па чак и креира овакав концепт, од случаја до случаја су различити. Има ту интереса и жеље да се господарима тапије на „политичку коректност“ додвори, има необразовања, глупости и неразумевања ситуације, има непромишљене југоносталгије, има „самоуправљачких“ рецидива, али има и озбиљне себемрзачке патологије, која је мржња као и свака друга, и која лако мења објекат, па таквих не би требало да се прибојавају само Срби него и „други“, којима се себемрсци тренутно улизују.

Но, о том потом...

ДАНИЛО КИШ

Без обзира на мотиве, који су им, како рекосмо, различити, поборници „србијанске“ и 'бхсцг“ књижевности су, као свесни или несвесни поборници аутошовинизма, што свесни, што несвесни савезници антисрпских шовиниста из корпуса „младих западнобалканскинх нација“.

А један од пројеката на којима сарађују јесте покушај отимања значајних писаца из корпуса српске књижевности, што је шовинистима из „сусједних“ државица и „ентитета“ вишедеценијски хоби.

Оно што су, некада муслимански, а данас бошњачки шовинисти, покушавали и покушавају да ураде са Мешом Селимовићем, и што „исти“, час у савезу, час у рату са хрватским колегама покушавају да ураде са Ивом Андрићем, то би „бхцсцгсрбијанци“ да учине са Данилом Кишом, право на то насиље заснивајући на податку да су неки од припадника њиховог серкла имали привилегију да са великим писцем буду у пријатељским односима.

При том се, будући да нема ама баш никаквог основа да се Киш прогласи „и бошњачким“ „и хрватским писцем“, овај књижевник показује као идеалан за „специфичну обраду“, будући да његови „пријатељи“ и не покушавају да га придруже неком другом, него само да га избаце из српског корпуса.

Данило Киш

Јер Киш је, кажу, био велики критичар национализма!?

Истина је, Данило Киш је био страствен критичар примитивних облика национализма, и узгред, што се „пријатељи“ труде да забораве, ништа мање жесток критичар недотупавног, левичарског екстремизма.

Али, то не значи да није био српски писац.

Напротив.

Ако им, бандоглавим какве их је ђаво дао, чињеница да је писао на српском језику и стварао у оквиру српске културе није довољна, нема друге него их подсетити на ноторну чињеницу да је Данило Киш пред крај живота, а у јеку јужнословенских етничкорелигијских раскола, ступио у проскрибовану, „националистичку“ Српску академију наука и уметности, и тиме јасно рекао где припада.

„Србијански“ „бхсцг“ талибани, међутим, ту чињеницу прећуткују, и свакога ко се не стиди да каже како је Србин – што у њиховом преводу значи да је екстремни националиста!? – уколико Киша помене у позитивном контексту, оптужују да покушава да га „присвоји“!?

МАЛИ ОД ПАЛУБЕ

Оптужујући групу писаца којој и сам припадам, за „националистичко својатање“ Киша, извесни Саша Илић, мали од палубе „пријатеља“ великог писца, недавно је јаукнуо како ће „они“, то јест „националисти“, када не буде жив, почети да присвајају и Мирка Ковача.

У име свих „националиста“, логично, ову комичну претпоставку не могу да коментаришем. Иако сам сигуран да се у конкретном случају слажемо, није умесно да говорим ни у име других чланова Прозе на путу, поменуте књижевне групе.

Мирко Ковач

У своје име, међутим, са задовољством ћу проанализовати бесмисленост Илићеве плиткоумне „антиципације“ и случај Мирка Ковача, који нашу тему на карикатуралан начин илуструје.

„РАГУЗИРАЊЕ“

За разлику од Данила Киша, који се јасно декларисао као српски писац, Мирко Ковач је корпус српске књижевности својевољно напустио, истовремено када и територију Србије, на почетку српско-хрватског рата преселивши у Ровињ и прогласивши се хрватским писцем.

Како је дошло до тога да Ковач, како је духовито и хиперболично приметио један драмски стваралац, постане “први човек у историји који је побегао у Хрватску, уместо из Хрватске“, или да, како се, пре него што је сасвим пао под утицај „Миркељиних“ пријатеља, „политички коректније“ запитао књижевник Владимир Арсенијевић, „једну каљугу замени другом“?

То је питање на које није мудро одговарати у туђе име. Као што није мудро нагађати какав је одговор Ковач дао свом пријатељу Бориславу Пекићу на питање које му је овај, кажу, поставио, а које гласи: „Побогу, човече, шта ћеш у тој провинцији?“

Уместо нагађања, најбоље је задовољити се дефиницијом самог књижевника, тим пре што је бриљантна.

У роману „Град у зрцалу“, који је, како хрватском писцу и доликује, написао на живописној хрватској варијанти српског језика, Ковач уводи и објашњава термин „рагузирање“, којим описује вековну опседнутост својих херцеговачких земљака из дубровачког залеђа раскошном Рагузом, и њихову жељу да се с њом поистовете и претворе у оно што нису и не могу да буду.

Додајмо – постајући нешто што нису желели и што нико добронамеран ником пожелео не би.

Сјајна дефиниција, у великој мери примењива на Малог од палубе и морнаре његовог брода.

Али, пре свега, бриљантна аутодефиниција самог писца, која нас по ко зна који пут у историји књижевности подсећа на моћ играња речима и на чињеницу да је успело дело паметније од свог аутора.

„УРИНИРАЊЕ“

Ако је проза која пише паметнија од њега, онда је логично што је Ковач, еуфемистички речено, мање паметан од својих књига.

У интервјуу који је недавно дао, на питање зашто пише хрватским, а не српским језиком, мајстор „рагузирања“, тако, одговара да му хрватски делује „отменије“, од писца се претварајући у личност из сопственог романа.

У истом интервјуу, помињући великог српског писца Бору Станковића, приповеда ником осим њему познату чињеницу да су по великану, након што је пао мртав испред неке кафане, „књижевности несклони“ Срби „уринирали“.

Тако, када напусти литературу и прихвати се „јавног деловања“, Ковач не само да није паметнији од антијунака своје прозе него ни од свог куд и камо неталентованијег пријатеља Филипа Давида. Који је, пре коју годину, на једном београдском књижевном фестивалу, у пријатељево име се извињавајући публици што због болести није могао да дође, саопштио да се Мирко успешно лечи од тешке болести, на радост оних који га воле и жалост оних који га не воле.

Сигурно је да има људи који не воле Мирка Ковача. Али, откуд претпоставка да су ти људи жалосни због његовог излечења? Тако зли људи, рекло би се, живе у души Филипа Давида. Баш као што људи који „уринирају“ по мртвом телу Боре Станковића живе у души Мирка Ковача.

Мирко Ковач и Филип Давид

У своје име могу да кажем да Мирка Ковача, баш као ни Филипа Давида, нити волим нити мрзим. Али им, упркос индиферентности, желим свако добро.

А што се централне теме овог текста тиче, Филипу Давиду, Малом од палубе и осталим члановима њихове посаде свечано обећавам да Мирка Ковача никада нећу „присвајати“.

И да ћу се „националистима“ који то евентуално буду чинили, јавно супротставити.

Осим уколико Мирко Ковач сам не одлучи да поново постане српски писац. Што, имајући у виду да по потреби зна да постане час црногорски, час босански књижевник – није немогуће.

У том случају ћу ћутати. Јер „случај“ неће бити вредан помена.

(Глас Српске)