Škola – zona nasilja

Nasilničko ponašanje mladih poprima sve teže i brutalnije oblike, a najnoviji primer je slučaj koji se nedavno desio u Irigu, kada su dvojica 13-godišnjaka izbacila kroz prozor svoju vršnjakinju. Nasilje među školskom omladinom postalo je gotovo trend, dok brojna istraživanja pokazuju da je agresija u školama sve je učestalija, a da su školska deca (a i njihovi profesori) i žrtve i akteri fizičkog i psihološkog nasilja.

Istraživanja su pokazala da najviše nasilja ima u većim gradskim sredinama. Tako, na primer, prema podacima Policijske uprave, samo u Beogradu je od januara do novembra u školama izvršeno 160 krivičnih dela. Prema podacima PU, najčešće po učestalosti su otuđenje, lomljenje, uništavanje školske imovine, nanošenje teških telesnih povreda i razbojništvo. Jedno od nedavnih istraživanja, sprovedeno u 50 škola (na uzorku od 26.947 učenika i 3397 odraslih), pokazalo je da je 65% učenika bar jednom, a 24% više puta bilo izloženo nekom obliku nasilnog ponašanja u periodu od tri meseca. Prema jednom drugom istraživanju, oko 20 odsto đaka je potvrdilo da u njihovoj školi postoji banda, a devet odsto da u školi ima da ima više takvih „gangova". Čak 29 odsto učenika je saopštilo da je u školu neko doneo nož, ili neko drugo oružje. Trećina mlađih i četvrtina starijih đaka plaši se nekoga iz škole, dok je jedna četvrtina učenika veoma nesrećna u školi.[1] Porazne podatke pokazalo je nedavno istraživanje u okviru projekta „Srbija, zona nenasilja“ sprovedeno u četiri srednje škole, na 1.000 ispitanika u Beogradu, Novom Sadu, Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani. Istraživanje je pokazalo da je gotovo 79 odsto ispitanika prisustvovalo tučama, oko 19 odsto pljačkama, 9,5 procenata seksualnom zlostavljanju, 24,4 odsto pucnjavi, a više od 57 odsto zastrašivanju.[2]
Najdrastičniji slučajevi poput pokušaja ubistva učenika beogradske Trgovačke škole su ipak retki, a najzastupljeniji oblici nasilnog ponašanja u školama su verbalno nasilje, širenje laži, spletkarenje i pretnje i zastrašivanja. Među učenicima je tako uveliko prisutan mobing, odnosno različiti oblici verbalnog, psihičkog pa i fizičkog zlostavljanja, a pojavilo se i elektronsko nasilje, odnosno maltretiranje putem mobilnog telefona i interneta .

Istraživanja su pokazala da najviše nasilja ima u većim gradskim sredinama. Tako, na primer, prema podacima Policijske uprave, samo u Beogradu je od januara do novembra u školama izvršeno 160 krivičnih dela.

Situacija u školama postala je bukvalno pogubna za decu, dok se novi vrednosni sistem u Srbiji oformio kroz nepoštovanje većine osnovnih i ljudskih moralnih principa i normi. U takvom kontekstu, društvo sve više stvara povoljan ambijent za širenje i učvršivanje različitih oblika devijantnog ponašanja dece, učenika i omladine. Mnogi od njih se pretvaraju u nasilnike, dok mnogi postaju žrtve mnogobrojnih oblika nasilja, dok pravog odgovora nema, već naše prosvetne vlasti nude različite programe, prepisane i preuzete iz zemalja u kojima je društvena i moralna klima, i celokupna ekonomska i politička situacija daleko bolja nego u Srbiji.

Jedan od takvih projekata je program „Škola bez nasilja“[3], koji od školske 2005. sprovodi UNICEF a finansira Svetska banka, koji se trenutno sprovodi u 196 škola širom Srbije, sa ciljem „stvaranja bezbedne i podsticajne sredine za učenje, rad i razvoj“. „Projekat „Škola bez nasilja“ je vrlo ambiciozno zamišljen – on na primer, ima četiri „sadržinske“ komponente[4], do škole bez nasilja je potrebno učiniti „sedam koraka“[5], dok njegova primena i „njegova trajna ugradnja u školski program rada“ treba da traje bar jednu školsku godinu. Program se u Srbiji sprovodi u saradnji sa Ministarstvom prosvete, Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom rada i socijalne politike, Savetom za prava deteta Vlade Republike Srbije, Zavodom za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Ministarstvom unutrašnjih poslova, kao i sa Ministarstvom omladine i sporta.

Osnovna postavka ovakvih programa je da u rešavanju problema školskog nasilja treba da učestvuje cela školska zajednica, od đaka i profesora do roditelja, i sve važne institucije, što je u slučaju projekta „Škola bez nasilja“ i urađeno. Rezultati su, međutim, slabi, gotovo nikakvi, dok je u pojedinim segmentima posle sprovođenja programa došlo i do porasta nasilja. Evaluacija, odnosno ocena ovog projekta koju je prošle godine uradila agencija „Stratedžik marketing“, pokazala je naime da je ostvaren delimičan uspeh u razredima osnovnih škola, ali da među učenicima sedmog i osmog razreda nema efekta. Prema tom izveštaju, najviše je postignuto kad je u pitanju informisanje i učenje, ali je uspeh sve slabiji kako program odmiče i postaje složeniji. Zato je u mlađim razredima došlo do smanjenja verbalnog, socijalnog, fizičkog i psihološkog nasilja (zastrašivanja i pretnji), ali je u starijim razredima (sedmi i osmi) došlo do rasta verbalnog i socijalnog nasilja, dok su ostale forme nasilja nepromenjene u odnosu na početno istraživanje. [6]

Kao objašnjenje za faktički neuspeh ovog projekta, u analizi se navodi da se tokom primene programa javljaju problemi pada motivacije, nedostatka vremena i resursa, i da postoji tendencija da se procedure sprovode formalno, i da nisu zaista efektivne jer se još uvek doživljavaju kao jedan zadatak koji treba da se ostvari za UNICEF. Prema svedočenju Ljiljane Filipović, psihologa i koordinatora programa „Škola bez nasilja”. programi koji sprečavaju nasilje među đacima se slabo primenjuju, jer većina predavača sa decom radi potpuno formalno, a nastavnici smatraju da su ovi programi neefikasni, zakasneli i da su oni namet više u njihovim obavezama.

Najdrastičniji slučajevi poput pokušaja ubistva učenika beogradske Trgovačke škole su ipak retki, a najzastupljeniji oblici nasilnog ponašanja u školama su verbalno nasilje, širenje laži, spletkarenje i pretnje i zastrašivanja.

Drugi i standardni vid suzbijanja nasilja u školama su mere propisane Pravilnikom o vaspitnoj disiplinskoj odgovornosti učenika, kojim se definišu lakši i teži prestupi učenika i definiše način njihovog kažnjavanja. Škole, u zavisnosti od disciplinskog prestupa učenika, mogu da primene vaspitne, kada je reč o lakšim, ili vaspitno-disciplinske mere, kada su u pitanju teži prestupi. Problem sa pravilnikom je taj što mere koje on predviđa imaju sve manje efekta, da su prema uputstvima iz Ministarstva prosvete, kazne sve blaže a procedure kažnjavanja sve složenije i duže. Novim merama učenici su sve zaštićeniji, tako da sada mnogim nastavnicima predstavlja uspeh da završe čas bez većeg kršenja dispipline.

Jasnu sliku ovakvog stanja i regulative upravo pokazuje slučaj u OŠ "Dositej Obradović" u Irigu, kada su devojčicu A. R. u "igri" dvojica osnovaca T. S. (13) i M. B. (13) na školskom odmoru sa visokog prizemlja izbacili kroz prozor, dok je treći učenik I. M. (15), učenik Srednje stručne škole "Borislav Mihajlović Mihiz", koja radi u istoj zgradi sve to snimao telefonom. Prilikom pada sa visine oko dva metra A. R. je zadobila uganuće zgloba jedne i ugruvala obe noge, a ona je imala sreće da se prilikom pada dočekala na noge, pa nema težih posledica. Izbacivanje devojčice nije usamljen slučaj agresije u ovoj ustanovi, jer kako su kasnije pisali mediji, već dugo su pristizale primedbe roditelja na ponašanje osnovaca u školi koju odavno bije loš glas i među učenicima i među nastavnim osobljem. Nasilje starijih srednjoškolaca nad osnovcima povećano je posle osnivanja srednje škole u prostorijama osnovne škole, u kojoj su uobičajene tuče, iskakanja kroz prozor sa časova, dolazak na nastavu kroz prozor, prekidanje nastave od strane učenika i slično. Pored toga, ispostavilo se da sa dvojicom dečaka „izbacivača“ škola već duže ima problema, ali da oni do sada nisu kažnjavani. O situaciji u toj ustanovi svedoči i to što se neposredno pre incidenta sa A. R. istog dana desila tuča dvojice učenika osmog razreda u sportskoj dvorani, kada je jedan učenik metalnim bokserom tukao svog vršnjaka.

Ukor direktora ili nastavničkog veća dečake koji već duže vreme pokazuju nasilničko ponašanje neće zaplašiti niti urazumiti, niti je u uslovima raspada društva moguće primenjivati skandinavski model školstva.

Izbacivanje učenice kroz prozor dovelo je ovu osnovnu školu u medije i pokazalo da je tu definitivno potrebno zavesti red. Pitanje je samo na koji način. Da li škola u Irigu treba da se prijavi za projekat „Škola bez nasilja“ ili za nekakav sličan program, ali je pitanje koliko bi, s obzirom na dosadašnje rezultate takvih programa, to uspelo, odnosno koliko bi učenika u međuvremenu nastradalo. Drugi način je kažavanje učenika po važećim propisima, ali prema novom Zakonu o obrazovanju, pošto se radi o osnovcima, izbacivanje devojčice kroz prozor spada u teže prekršaje, za šta im se može izreći ukor direktora i ukor nastavničkog veća. Dečake je takođe moguće premestiti u drugu osnovnu školu, ali na osnovu odluke nastavničkog veća i uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja.

Ukor direktora ili nastavničkog veća dečake koji već duže vreme pokazuju nasilničko ponašanje neće zaplašiti niti urazumiti, niti je u uslovima raspada društva moguće primenjivati skandinavski model školstva. U stanju kakvo sada vlada u Srbiji, ovakav slučaj je moguće rešiti oštrim i strogim kaznama – najpre za direktora, dežurne nastavnike i roditelje, a na kraju i za same nasilnike.