Socijalne tehnologije i realizacija principa ideologije

U današnjim uslovima izloženost socijalnim tehnologijama znači da se pripadnici društva «oslobađaju» od tradicionalnih stereotipa, a na njihovo mesto «ugrađuju» novi (dez)integracioni, već u zavisnosti od ciljeva koji su postavili korisnici socijalnih tehnologija. Naravno, sve ovo se mora uviti u principe humanizma i socijalne pravde, a ponekad i religioznih vrednosti.

Kada govorimo o neophodnosti unošenja ideja, koncepcija i principa konkretne ideologije u saznanje ljudi, u njihove životne pozicije i delovanje, glavni problem predstavlja ne to da li je to moguće, već kako to uraditi. Još od prvih zahteva da se u sferi ideja primene tehnološka saznanja dalo je brojna reagovanja sa različitim vrednosnim predznacima. Suština je u tome da se čoveku, zapravo, prilazi na tehnički način. Prve ideje u ovom smeru izneo je utemeljivač pojma ideologija, Destit d Trasi (Destutt de Tracy 1754 – 1836), koji je smatrao da ideologija treba da po uzoru na tehniku (kojoj je uspelo da ukroti prirodne zakone) pomogne u uvođenju inženjeringa duša i socijalnog inženjeringa.1

Za operacionalizaciju ideja u postupke određenih pojedinaca i socijalnih grupa, danas, postoje konkretni načini i metode, koje se, sve zajedno, nazivaju socijalne tehnologije, a koje su postale legitimne.

Šta se, dakle, podrazumeva pod pojmom socijalne tehnologije?

Babasov pod pojmom «Socijalna tehnologija» podrazumeva, pre svega poznavanje mnogih metoda i načina pokazivanja i dobrog korišćenja javnih i tajnih mogućnosti socijalnog sistema (ličnosti, grupa, organizacije i sl.) u saglasnosti sa ciljevima i zadacima njegovog funkcionisanja i razvoja».2 U Enciklopedijama ovaj pojam se definiše na sledeći način: «Socijalne tehnologije su metode rešavanja socijalnih problema, usmerene na formiranje uslova života i razvoja društva, društvenih odnosa, socijalne strukture, sa ciljem obezbeđenja potreba čoveka, stvaranja uslova za realizaciju njegovih potencijalnih sposobnosti i interesa, sa načinima koji nisu u suprotnosti sa društvenim sistemom vrednosti, a koji se odnosi na društveni progres i ekonomski razvoj.»3

U drugoj polovini XX i početkom XXI veka u procesu prelaska društva u postindustrijsko (informaciono) socijalne tehnologije se sve masovnije koriste u svim sferama društvenog života: ekonomskoj, političkoj, socijalnoj, duhovnoj. One se uveliko primenjuju u organizaciji i upravljanju socijalnim procesima, proizvodnji, istraživanjima, obrazovanju, socio-kulturnoj sferi i drugim delatnostima.

Od 1990. godine Srbija i Srbi su posebno bili izloženi delovanju mehanizama zapadne i NATO socijalne tehnologije, ali to nije dovelo do šireg izučavanja ovog problema. Možda i zato što se još uvek primenjuje na dezintegraciji i denacifikaciji Srba? Istovremeno, isti metod je primenjen i na Rusima i Rusiji, ali za razliku od nas oni su problem izučili i izvukli određene pouke.4 Glavni nosioci socijalne tehnologije, po tradiciji manifestovanoj u Srbiji, kada se radi u «opoziciji», odnosno da narod i vlast pojedine države to ne primete, su pripadnici (većeg?) dela tzv. nevladinog sektora, deo lidera političkih partija, pojedini privrednici, pripadnici određenih društavâ, zatim tzv. analitičari i pojedini profesori univerziteta...

1. Socijalne tehnologije i stereotipi

U današnjim uslovima izloženost socijalnim tehnologijama znači da se pripadnici društva «oslobađaju» od tradicionalnih stereotipa, a na njihovo mesto «ugrađuju» novi (dez)integracioni, već u zavisnosti od ciljeva koji su postavili korisnici socijalnih tehnologija. Iz socijalne psihologije je poznato da stanovništvo jedne države, odnosno naroda moraju da imaju pozitivne stereotipe o sebi, odnosno negativne prema onome što se napušta ili želi da odbaci. naravno, sve ovo se mora uviti u principe humanizma i socijalne pravde, a ponekad i religioznih vrednosti.

Stereotipi se takođe javljaju kao postojana psihološka kategorija, kako na nivou pojedinca, tako i na nivou masovnog saznanja. Prvo istraživanje stereotipa urađeno je 1922. godine od strane V. Lipmana. Lipman je stereotipe definisao kao uprošćene, ranije usvojene predstave, a koje nisu utemeljene u vlastitom iskustvu. Inače, pojam stereotipi vodi poreklo od grčke riječi stereo – krut i tipos – oblik ili utisnut znak. (...) Analogno takvom značenju nepromenljivosti i krutosti, ovaj termin u prenosnom smislu upotrebljava se u značenjima ustaljenosti i krutosti određenog pokreta, percepcije, govora, mišljenja odnosno ponašanja u celini, pojedinca ili grupa ljudi.

Sledeće značenje pojma stereotip je ono koje na teorijskom planu naziva suviše krute i uprošćene percepcije određenog aspekta realnog sveta ili kad se, pak, na temelju jednog ili više primera određenog tipa čoveka izvodi opšta karakteristika o karakteru svih fizički njemu sličnih ljudi (debeli ljudi su dobroćudni i blage naravi i slično). Stereotipu je, po značenju i sadržaju, sličan pojam predrasuda.

U delatnosti sredstava za masovno komuniciranje stereotipi imaju suštinsko značenje, pošto duboko prožimaju proces širenja informacija. Da bi se izmenila reakcija publike i formirao drugi sistem vrednosti sredstva za masovnu komunikaciju pribegavaju formiranju novih stereotipa.

Da bi se formulisali stavovi i stereotipi sredstva masovne komunikacije stvaraju socijalne mitove. 5

1. 1. Negativni socijalni stereotipi

Stereotipi mogu biti negativni i pozitivni. Negativni stereotipi, su veoma opasni za duhovni preporod i socijalnu aktivnost naroda, često se primenjuju u praksi, a mogu biti opredeljeni na sledeći način:

Prvi stereotip – pozicija ravnodušnosti. Ovaj stereotip koriste socijalni tehnolozi da javnost stekne mišljenje da je se ništa ne tiče, da se pojedinac bavi samo pitanjima gole egzistencije. On se kod nas često koristi. Na primer, tako se izazvala ravnodušnost prema sudbini bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića, a danas prema pitanju Kosmeta i Vojvodine i tome slično.

Drugi stereotip – kompleks inferiornosti. Na primer, «kosovski mit» je izvor «genocidnosti» srpskog naroda, ili: «Srbi su agresori u proteklim ratovima», čime se postiže inferiornost u odnosu na druge narode i politike.

Treći stereotip – bespogovorno sleđenje «zdravog smisla». Ovaj stereotip je karakterističan za ravnodušne i malograđanske sredine. U okviru «zdravog smisla» razvija se ravnodušnost za sudbinu naroda i države i skepticizam prema mogućnostima razvoja, odnosno gradi se mišljenje da sam narod nije sposoban da izgradi svoju ekonomiju i stvori svoju budućnost...

Četvrti stereotip – neuvažavanje stvaralačkih ličnosti i talenata. On dovodi do «odliva mozgova» i iseljavanja stanovništva u zemlje gde se uvažavaju stvaraoci, a time i do njihove asimilacije.

Svi ovi stereotipi su opasni zbog svoje pokvarenosti koji razaraju dušu i volju ljudi. Bez njihovog prepoznavanja i «proterivanja» iz javnog mnjenja, nemoguće je izgraditi stvaralačku (nacionalnu) ideologiju usmerenu na procvatu, odnosno svekolikom razvoju zajednice i države.6

Pozitivna, stvaralačka uloga socijalnih tehnologija i ideološkog rada sastoji se u tome da se prepoznaju negativni stereotpipi i, zatim, građanstvu ukaže na njihovu suštinu, kao i motive njihovih nosilaca.7 Posle toga sledi unošenje u stavove ljudi i socijalnih grupa takvog saznanja. Specifičnost ove tehnologije zaključuje se u tome što je ona orijentisana, pre svega, na izmenu i samopromenu u čoveku (individui, grupi, društvu), a upravljanje ovim procesom predstavlja (za razliku od drugih tehnologija) njihovu realizaciju «u čoveku», a ne izvan čoveka i društva.

Samopromena individue treba da sledi kao rezultat primene socijalne tehnologije ideološkog rada, a pretpostavlja saznajnu i emocionalnu realizaciju prelaska od navika razmišljanja kroz uobičajene stereotipe ka samostalnom i delimično saznatom izboru životne pozicije. Zbog toga socijalna tehnologija tokom ideološke delatnosti zahteva da se posveti posebna pažnja na ova dve uzajamno povezane strane duhovnog formiranja i samorazvoja ličnosti.

Prva od njih sastoji se u tome, da ličnost u svom odnosu sa drugim ljudima, kolektivima, organizacijama usvaja, odnosno unosi u sebe ideale, norme i vrednosti socijalnog okruženja.

Druga se zaključuje u tome da se proces usvajanja ideala, principa i životnih stavova odvija svaki put u sveobuhvatnoj formi u zavisnosti od ličnog stvaralačkog potencijala, od unutrašnjeg sveta svakog individuuma.

U okviru uzajamnih uticaja ove dve strane stvara se socio-kulturno prostranstvo za zdrav samorazvoj i samorealizaciju ličnosti.

No, ličnost je sposobna da se realizuje u punoj meri, kada ona svoj unutrašnji potencijal ne suprotstavlja društvenim, nacionalnim, građanskim idealima, već kada usaglasi svoju životnu strategiju i svoje lične planove sa njima. Upravo na ovoj činjenici se zasniva realni put uticaja socijalnih tehnologija ideološkog rada na konkretnog čoveka, na njegov pogled na svet i životne pozicije.

Prvi kompleks zadataka koji moraju biti (uspešno) rešeni u procesu primene socijalne tehnologije ideološke delatnosti, u bilo kojoj organizaciji, zaključuje se u tome da se jasno definiše kuda ide data organizacija, sa kakvim ciljem i kakve zadatke treba rešiti, kako bi se ostvarili zacrtani zadaci. Dakle, prvi strukturni element socijalne tehnologije i ideološkog rada – jeste formulisanje cilja razvoja datog socijalnog objekta (države, regiona, radnog kolektiva, Univerziteta itd.), te, jasno, dostupno za prosečnog čoveka, to objasni zainteresovanima čime se obezbeđuju da oni slušaju «jednu komandu».8

1. 2. Šest pozitivnih elemenata socijalne tehnologije

Sama socijalna tehnologija ideološkog rada može biti primenjena na tri nivoa formiranja i realizacije ideologije (države, na primer).

Prvi od njih (viši) institucionalni nivo, gde se država javlja kao važna socijalna institucija. Ovaj nivo realizuje političko rukovodstvo države, pre svega njen predsednik.

Drugi nivo se tiče izvršne vlasti, pre svega Vlade i njenih ministarstava i resora. Na ovom nivou mora biti definisan strateški cilj razvoja države.

Na trećem – tehnološkom nivou operativnog i taktičkog upravljanja u kolektivima, organizacijama,... usmerenih na rešavanje praktičnih zadataka (proizvodnih, obrazovnih, vaspitnih) na osnovu primene socijalnih tehnologija idoeloškog delovanja. Drugim rečima, na ovom nivou realizuje se ideologija (razjašnjavanje, propaganda, reklama, usvajanje, itd.). Takođe, na ovom nivou razrađuju se konkretni programi i planovi ideološkog rada, a zato su neophodni resursi – kadrovi, finansije, informacije, sposobnost ideološkog uticaja na pojedince, grupe i zajednice ljudi.

Na sve ove slučajeve naizmenično deluje (prvo) opšte pravilo: osnovni zadatak ideološkog rada bilo koje organizacije i socijalnih institucija sastoji se ne toliko u objavljivanju problema, koliko u stvaranju pogodne socijalne sredine da sami ljudi rešavaju svoje probleme.

Drugi važan elemenat socijalne tehnologije ideološke delatnosti predstavlja stvaranje ideološkog radnika koji poseduje znanje i umenje uticaja na ljude da prihvate zacrtane ideje i ciljeve. Kod nas ovu funkciju, osim medijskih stručnjaka, često obavljaju i predstavnici nevladinog sektora i tzv analitičari koji «dižu uzbunu» ako neki državni zvaničnik «skrene sa linije».

Treći važan elemenat socijalne tehnologije ideološkog rada jeste – ciljno i sistematično informisanje članova rukovodstva, ali i okruženja (stanovništva) o važnim događajima i promenama u kontekstu kojih treba realizovati određene stvari.

Najvažniji je četvrti elemenat – stvaranje kod ideoloških radnika znanja i navika da efektno rade sa ljudima... Pri tome valja podsetiti na to da uticaj predstavlja proces i rezultat promena pod pritiskom ocena, namera i ponašanja drugih ljudi. Zato je važno razlikovati usmereni i neusmereni uticaj. Prvi (usmereni uticaj) se primenjuje preko sugerisanja i ubeđivanja. U drugom slučaju (neusmereni uticaj) efekat se podstiže oponašanjem, odnosno sleđenjem postupaka konkretnog ideološkog radnika, da kod slušaoca ili onih koji s njim razgovaraju, izazove ponašanje koje se opredeljuje kao podrška.

Peti elemenat socijalnih tehnologija ideološkog rada jeste objava odnosa ljudi (pozitivna, negativna ili ravnodušna) prema konkretnim procesima, a zatim uticaj na promenu takvog odnosa.

Na kraju, šesti elemenat socijalne tehnologije ideološke delatnosti predstavlja znanje, odnosno argumentovano uticati na motivacionu sferu ljudi, na njihovu spremnost da aktivno učestvuju u konkretnim procesima, ili, drugim rečima, znati i umeti mobilisati ljude da deluju u cilju ostvarivanja postavljenog cilja.9

Svih šest prikazanih elemenata organski je povezano u procesu primene socijalne tehnologije ideološkog rada. Da bi se sve ovo pretvorilo u realnost socijalna tehnologija idejnog uticaja na ljude, u prvi plan izbacuje ideologa, koji je u obavezi da bude ubedljiv čovek, da vlada širokim stepenom znanja (ekonomskim, filosofskim, politikološkim, sociološkim, a posebno onim iz oblasti socijalne psihologije), što mu omogućava da uspostavi kontakt sa bilo kojim auditorijumom...

LITERATURA

Babosov, E. M.: Osnovы ideologii sovremennogo gosudarstva, 2-e izdanie, dopolnennoe, Amalfeя, Minsk, 2004.

Grinberg, T. Э.: Političeskie tehnologii, PR i reklama, Aspent pres, Moskva, 2005.

Zundhausen, Holm: Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Klio, Beograd, 2009.

Maйhrovič, Alьfred S.: Ideologiя, Izdatelьstvo «Pravo i эkonomika», Minsk, 2001.

Milošević, Zoran: Sociologija masovnih komunikacija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo, 2007.

Miloševič, Zoran: Litva i Polьša: pod akkompanement demagogii, Belaruskaя dumka, Minsk, No 10, 2007.

Milošević, Zoran: Globalizacija i mediji, Politička revija, br 2 – 4, Beograd, 2007.

Newsweek, 07. 09. 2008.

Podšivsčkins, I. V.: Socialьnыe tehnologii: Problemы metodologii i praktiki, Kišinev, 1997.

Solovьev, Politologiя, političeskaя teroiя, političeskie tehnologii, Aspent press, Moskva, 2005.

Socialьnыe tehnologii, http://www.glossary.ru/cgi-bin/gl_sch2.cgi?RRu.ogr;t:l!yl)turujoo

Эnciklopediя sociologii, http://slovari.yandex.ru/dict/sociology/article/soc/soc-1090.htm

Šiяn, A. A.: Socialьnыe tehnologii dlя HHI veka: priroda Čeloveka i zakonы samoorganizacii ierarhičeskih socialьnыh struktur. Laboratoriя Sinergetiki Živogo, Hmelьnik, 1999.