Африка - повратак белих господара

Неколико добро урађених документарних филмова се врти на западним телевизијама и интернету, а занимљиви су јер се у њима поставља исто питање: да ли су белци рано отишли из Африке? Питање се поставља у контексту појаве, на овом континенту, Кинеза, тачније кинеског капитала.

После Другог светског рата, због јачања антиколонијалних покрета, европске силе су се одрицале својих колонија. До 1990. године преостала је само шачица европских колонија. На Четвртом панафричком конгресу у Манчестеру (1945), по узору на идеје истакнутих афричких родољуба тражило се самоодређење афричких народа и сједињење афричких држава.

До краја 1960. године независност су прогласиле 23 државе; Године 1963. шефови 30 независни афричких држава су се састали и основали ОАЈ (Организацију афричког јединства). Циљ је био подстицати политичку и економску сарадњу међу земљама те помагати колонијама у успостављању независности.

Од 1961. до 1974. године независност стиче још 16 земаља. Деколонизација југа завршава се постизањем независности Анголе, Мозамбика (1975), Зимбабвеа (1980) и Намибије (1990), те демократизацијом Јужноафричке Републике (1994).

Историја Африке од 1500. године до краја XX века обиловала је поступцима који немају ништа заједничко са цивилизованим односом према Човеку. Најдраматичнији су, свакако, били робовласништво и расизам, чији су трагови још увек могу наћи у свести белаца. На интернету се могу наћи и оваква (али и много гора размишљања) „Готово цела Африка је била "поробљена", током векова. Освајачи су донели полудивљим народима писмо, културу, образовање. Полудивљи народи су се касније, у XX веку, организовали и основали полуфункционалне дрзаве, често погођене грађанским ратовима, нестабилне. Тај период се назива "Буђење Африке". А ја бих додала и повратак у један кошмар. Једина држава, која је била слободна, али и која је била цивилизована била је Етиопија. Од XVII века до последње деценије 20. века у Јужној Афирици је функционисало уређење засновано на заштити беле мањине од крволочних хорди племена.

Француско „лудовање“ у Африци

Иако су, дакле, белци, тачније бели западноевропљани, пет векова газдовали светом, успостављали своје законе, потчињавали друге континенте, пљачкајући их и експлоатишући радну снагу, томе је дошао крај у XX веку. У Африци се појавио афро-центризам, особени вид афричког национализма који је изродио низ ослободилачких покрета који су извели антиколонијалну и социјалну револуцију. Но, данас афро-центризам као да је на издисају. Он није Африку довео до тога да у XXI век буде век Африке, напротив изгубио је снагу и белци се, како сведоче догађаји, поново враћају у Африку.

Тренутно, у Африци „лудују“ Французи. За Французе је Африка као за Русију „Гаспром“. Међутим, „лудовање“ је почела да омета Кина, преотимајући целе сегменте бизниса француским и европским транс-националним корпорацијама. И Француска је одговорила – серијом преврата и колонијалних ратова, које јавност није ни приметила, јер се пажња усмерила на догађања и рат Либији.

Рат у Либији, под чијом маском се данас догађа предаја власти белцима у Африци је дело Француске, мишљење је афричке критичке интелигенције. „Од почетка до краја то је операција Пете републике, иако је Француска у то увукла НАТО, само да би имала маску“. Пета република има велике могућости да утиче на политику и економију црног континента. Француска има мноштво бивших колонија одакле она и данас пљачка тамошње богатство. Трећина данашњих Француских прихода потиче из Африке. Сада тај приход угрожава нови играч – Кина! Кинески бизнис ствара нову реалност у Африци, а то се уопште не свиђа Европљанима, посебно Французима и Енглезима.

На пример, Буркина-Фасо је земља у коју је Кина уложила много новца. Модернизовала је путеве и уз то изградила сву неопходну инфраструктуру – бензинске пумпе, маркете, кафиће, ресторане, болнице, хотеле и мотеле... И живот је букнуо. При томе су Кинези сву ту инфраструктуру поклонили локалном становништву. Они од тога немају никакву корист, али они свој капитал, свој ради и идеје наплаћују робом, сировинама, односно локалним производима. Главни производ је какао. Догодило се чудо. Локално становништво радо продаје Кинезима какао, јер, пре тога, су откупљивачи и европске банке уцењивале становнике и за мали новац откупљивале род какао. Уз то, Европа је остала без какаоа. Сад га треба куповати од Кинеза, разуме се, по вишим ценама. Додатни проблем за Европљане је што 2/3 рода какао није уговорен (авансиран), тако да се може слободно продавати. То су, наравно, Кинези искористили и последњих 10 година убрали кајмак у овом послу.

Преврати: Буркина-Фасо, Замбија...

Док је свет гледао у Либију, Пета република је ван очију медија, извршила преврат у Буркина-Фасо из помоћ специјалних јединица и легије странаца. То се тренутно догађа по целој Африци. Која државе неће да преда власт, бива силом оборена. Под маском „Либија за Гадафија“ или „НАТО за демократију у Либији“ догађа се „чишћење неподобних режима који су се дружили са Кином», од Алжира до Заира. Томе се, наравно, радује «сва 'демократска' Европска унија и САД» (зачудо српски режим још није показао своје одушевљење).

Наравно, методи обарања режима се разликују. Алжир, на пример, има власт састављену од кланова и родбине. Сви они имају шта да изгубе, да „жртвују“! Личне послове са француским компанијама, или децу која се тамо школују или рођаке који живе у Француској. Зато на појаву пукова Легије странаца у Алжиру нико није ни ушима мрднуо. Нико не жели да изгуби своје позиције у Француској. Легија странаца није само део француске армије. Она одлично ради за француски бизнис. Ови момци у униформама увек стоје на располагању француским компанијама „Тотал“ или Аербас, или некој трећој – свеједно је.

Но, присуство Легије странаца не значи да су Французи, тачније њихов председник некоме објавили рат. Не! Јер и председник Француске зна да се легија користи за француски бизнис и за добробит Француске. А људска права... Ко још за то мари!

У Замбији је, под великим притиском Енглеске и Француске, друго место у политичкој хијерархији – „добровољно“ предато белцу рођеном у овој држави, Гају Скоту. Ово је пример за цео регион – да се власт у афричким државама преда белцима, сматра политиколог Киситор Нгонг. Гај Скот се родио 1944. године у граду Ливингстон, а завршио је у Енглеској универзитет Кембриџ. Ово именовање, пре свега, треба да утиче на Зимбамбве, где се Роберт Мугабе, који још памти бели расизам и који се опире именовањима белаца у политичку власт своје земље.

Замбијска дијаспора у Лондону је са одобравањем прихватила именовање Скота: „Ово именовање Гаја Скота на дужност потпреседника је добар корак, не толико у смислу управљања Замбијом, већ као пример за осталу Африку. Садашња економска криза и политичка нетрпељивост у Зимбабвеу је оно чега се бојао покојни Јан Смит, који је говорио о недопустивости да „влада већина“. Влада већине без поштовања људских права је гора него влада мањине која гарантује право на живот и основне потребе“.

Протерати „жуте ђаволе“

Гај Скот је први белац који је заузео тако високу политичку функцију у постколонијалној Африци. Остаје да се види колико ће реално власти Скот имати и како ће на то реаговати Кинези, који су уложили велики капитал у ову земљу. Скот, није тајна, планира да Кинезе протера и доведе енглеске компаније у Замбију. Управо Скот представља жестоку анти-кинеску групацију у овој афричкој земљи. Ова групација жели да из Замбије протера све „жуте ђаволе“, који уживају, јер експлоатишу локално становништво. Но, до доласка на власт Кота Кинези су постали још моћнији и бројнији у овој земљи. Кинези су преузели главни производ Замбије – мед! Замбија је прва у свету по производњи квалитетног меда, а Кина прва по потрошњи. У производњи меда Кинези су увели свој поредак. Локалним радницима Кинези дају скромну плату, што је за белце било довољно да поведу (успешну) пропаганду против „жутих ђавола који експлоатишу црнце“. И пропаганда је дала резултате. Доста локалних радника, због тога, не воли Кинезе. Други проблем је што кинеске инвестиције у Африку омогућавају да њихови стручњаци и радници проникну у све сфере афричког живота. Кинези нису само присутни као инжењери на градилиштима, већ и у пољопривреди и у индустрији као обични радници – лишавајући радних места локално становништво.

„Глас народа“ је дуго захтевао да се нешто предузме против Кинеза („да се они поставе на место које има припада“) и сада имамо долазак белца на место другог човека у држави да то реши. Међутим, питање је како то урадити, јер су Кинези само прошле године (2010) уложили две милијарде долара! То је велики новац који белци немају, а питање је да ли би се другачије односили према радницима. Историјско искуство Африканаца говори да су били још горе газде од Кинеза.

Енглези су у Африци, да би истисли Кинезе, почели да играју на Француску (и обратно). Заправо Французи и Енглези у савезу са још неким европским државама воде прави рат ради прогона Кинеза из Африке. Аналитичари сајта "Хвиля" (3. октобра 2011.) ову ситуацију су описали на следећи начин: Француска протерује Кину из Африке: један колонијализам против другог колонијализма!

Интересантно је да је током јуна 2011. године државна секретарка САД Хилари Клинтон боравила у Африци и том приликом упозоравала Африканце да се пазе новог колонијализма, чиме је заправо подржала Пету Републику и Британију.„Африка мора да се чува новог колонијализма, где Кина шири своје везе, уместо да ствара партнерски однос који би помогао развоју економског капацитета на континенту“, рекла је Клинтонова у Лусаки, у Замбији, на почетку своје петодневне афричке турнеје. Она је рекла да САД желе да када се инвестира у Африку, то не буде подривање доброг управљања на том континенту, преноси Ројтерс.

„Доста се може научити од азијских држава како владе могу да помогну економски раст, али Пекинг није политички узор који треба да пратите“, оценила је америчка државна секретарка.

Африка је континент са приближно 144 милиона становника (насељеност по квадратном километру је 4,9 људи), има велика природна богатства. Зато је овај континент постао интересантан свим онима којима су потребне сировине, пољопривредно земљиште и пољопривредни производи, радна снага и тржиште. Истовремено већина афричких држава је ненаоружана и са слабим образовањем и армијама, што су повољни услови за развој новог колонијализма.

Африка је континент који је последњи постао део светског привредног система. Још у XX веку више од 90 посто њене територије било су европске колоније, а фактички — цео континент данас се налази под утицајем европског капитала. Највећи део Африке је био под француском и британском владавином.

 
САД шаљу трупе у Африку

Одлука америчке администрације да пошаље 100 припадника својих оружаних снага у Африку, представља неуобичајени корак САД, али истовремено наставак њихове нове политике на том континенту, истичу амерички медији (15. октобар 2011.).

Администрација је објавила да шаље тај контингент као помоћ локалним владама у њиховој борби против Божје војске отпора (ЛРА), коју предводи самопроглашени пророк Џозеф Кони, а сматрају је одговорном за небројене злочине у протеклих 24 године постојања.

Иако је званично објашњење је да је то у складу са националим интересима, чињеница је да су Американци досад били несклони слању трупа у „помоћ“ афричким прозападним владама у борби против опозиције. За тај посао су се досада углавном ослањали на бивше европске колонијалне силе.

Афрички аналитичари, пак, сматрају да је „борба против Божије војске отпора“ само „добар изговор“, а да се из брда ваља нешто друго. Јер, да је тако како кажу у Вашингтону да ратују у име хуманитарних циљева, зашто су чекали 24 године? Очигледно је, дакле, да се Американци придружују у прогону Кинеза из Африке, односно како је истакла Хилари Клинтон, „борби против кинеског колонијализма».