Srbija, latinica i "latinica"

Lj – nj – dž – (gj)? Kako čudan početak! Šta će ova latinična slova u njemu, šta je ono u zagradi i zašto znak pitanja?

Mnogo pitanja! Ta slova ustvari nisu prava, opštepoznata (anglosaksonska/nemačka/francuska....) latinica. To su slova hrvatske (latinične) abecede/gajevice koja se u Srbiji  uporno (slučajno, ili namerno?) pogrešno plasira kao latinica i koja, pored toga,  nema ni posebne slovne znake za nekoliko slova srpskog jezika , i u tom pogledu je nesavršena, dok srpska ćirilična azbuka takve znake oduvek  ima: љ – њ – џ – ђ. Dobro, savremena hrvatska ortografija  se do danas malo usavršila, pa umesto onih dvaju slova u zagradi danas ima jedan znak: đ, ali i taj spada u red izvedenih od postojećih slova, uz dodatak poneke crtice, kukice i sličnog, kao : š – č – ć , dok u srpskoj ćirilici za to postoje potpuno autonomni znaci: ш – ч – ћ. Ono u zagradi je navedeno zato što je od izvesnog značaja za razumevanje istorije i načina ubacivanja hrvatske "latinice" u Srbiju (o tome – malo kasnije). A znak pitanja je tu zato što se zaista treba ozbiljno zapitati zašto je, i kome je stvarno potrebno da hrvatska abeceda (gajevica) – pod lažnim imenom "latinica" – danas tako masovno preovlađuje u Srbiji, mada Srbi imaju sopstveno i daleko savršenije pismo od gajevice.

Polemika o podređenom položaju ćirilice u Srbiji,  i njenom potiskivanju od strane gajevice traje godinama, uz povremena stišavanja i razbuktavanja (hvala Bogu za ovo drugo). Najnovija faza je započela u "Politici", kada je redakcija u avgustu 2009. g. anketirala niz političara o tom pitanju, i dobila uglavnom "politički korektne" odgovore u stilu "pola riba – a pola devojka". Polemika se razbuktala u septembru, sa glavnim protagonistima Vladimirom Pavlovićem, prevodiocem i lektorom[1], i Dragoljubom Zbiljićem, profesorom srpskog jezika, predsednikom Udruženja "Ćirilica". Obojica su jezikoslovci, ali odmah da kažem, moje simpatije su na strani ovog drugog.

Ja nisam jezikoslovac i potpuno sam bespomoćan kada se potežu stručni argumenti, ali mislim da – kao i svaki koliko-toliko pismen čovek – mogu da učestvujem u toj polemici, tim pre što smatram da ovo pitanje uopšte nije usko jezikoslovno. Pitanje očuvanja, ozdravljenja i širenja ćirilice u Srbiji na račun gajevice nije jezikoslovno, nego političko, a i pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja  za Srbe i njihovu matičnu državu (otuda i jasno određivanje njenog statusa u Ustavu Srbije – eh, kada bi se bar u praksi ljudi pridržavali toga...). Neposredno posle stupanja Ustava na snagu, tokom 2006. godine, vođene su diskusije o uzajamnom položaju "latinice" i ćirilice u javnoj upotrebi. U sećanje mi se urezalo gledište istaknutog srpskog lingviste, prof. dr I. Klajna[2]. Govoreći o upotrebi "latinice" u Srbiji, prof. Klajn kaže:  "Ona je isto tako srpsko, kao i hrvatsko, samo što nije srpsko tradicionalno, nego je srpsko mlađe pismo, ali mi nismo morali da od Hrvata učimo latinicu, jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji." Profesor (voleo bih da je nenamerno?) ne iznosi istinite podatke. Latinica uopšte nije srpsko (mlađe, ili starije) pismo, niti u Srbiji postoji jedna "velika tradicija najmanje od 1918. g." u njenom korišćenju. Nikako se ne sme zaboraviti način njenog nasilničkog ubacivanja a to NIJE bilo 1918! Hrvatsku abecedu (gajevicu) su u Srbiju, bukvalno na svojim bajonetima, praćenu neopisivo zverskim zločinima doneli austrougarski okupatori krajem 1915. godine. To je bio njen prvi ulazak "na velika vrata" u Srbiju. Okupatorska vlast je zabranila javnu upotrebu ćirilice. Firme na trgovačkim radnjama su morale biti ispisane "latinicom" pa su i jedine beogradske okupacione dnevne novine, "Beogradske Novine"[3],  izlazile "latinicom", na hrvatskom jeziku, a slovo "đ" je pisano kao "gj" (gragjanstvo, dogagjaj, savlagjivanje, uvigjavni...).  Udarni deo uvodnika prvog broja (15.12.1915) je ovako glasio: "... Još krvari tijelo, još pepeo sa glave nije skinut, a evo već se javlja trak milosti i dobrote. Uvigjavni će čitalac razabrati, da je osnutak lista kao zora, koja se ispred dana pomalja. Da je ona veza, koja iz zemle vodi u svijet, a iz svijeta u zemlju i narod, da ga savjetuje i pomaže. U to ime kažemo, da bilo – u dobar čas." Da, vaistinu – baš je u jako "dobar čas bilo". Austrougarski okupator je bio oteran krajem 1918. godine, zabrana ćirilice je ukinuta, ali latinica je – u manjoj ili većoj meri opstala (jedino je "gj" prešlo u "đ"). Odmah po oslobođenju (1.11.1918) Beograda, Upravnik grada Beograda, Kosta J. Tucaković je izdao sledeću naredbu[4]: "Uprava grada Beograda. Svim kvartovima i komesarijatima: Neprijatelj za vreme okupacije naterao je naše trgovce i javne radnje te su na radnjama isticali firme latinicom napisane. Naređujem da se ove firme od danas za pet dana promenu, a u roku od dvadeset dana istaknu firme ćirilicom shodno Zakonu o radnjama. Kvart će se postarati o izvršenju mog naređenja, isto objaviti i sa svakim ko po njemu ne bi postupio – kazniti po nadležnosti." Ta naredba je (tada) izvršena. Kada bi se danas neki srpski Rip van Vinkl[5], koji je negde  1916. godine zaspao u jeku austrougarske okupacije, probudio – ne posle 20 (kao u priči) – nego posle 80 godina i pogledao oko sebe, mogao bi pomisliti da okupacija još uvek traje (a možda ne bi ni sasvim pogrešio): nigde firmi na ćirilici, firme i skoro sve novine i časopisi na "latinici"! Kako je do toga došlo je duga priča, ali ne stoji tvrdnja prof. Klajna: "... jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji..." Isto kao i argumenti zastupnika interesa "latinice" Vladimira Pavlovića[6]: "... onda latinica jeste deo srpskog identiteta, a pokušaj njenog izbacivanja iz upotrebe znači pokušaj nasilnog menjanja narodnog identiteta."

Kada se govori o tradiciji i nacionalnom identitetu, podrazumeva se nešto što se spontano, bez pritisaka razvilo tokom vremena – a to sa "latinicom" u Srbiji nije slučaj. Uprkos tome što je "latinica" iz poznatih istorijskih razloga kao jedno od zvaničnih pisama ušla u Srbiju tek posle 1918. g. , ona tada nije bila nametana i korišćena je samo onda kada je bila zaista potrebna. Da argumenti o njenoj tradiciji, kao delu srpskog identiteta uopšte nisu istiniti (bar za period 1918-1945), mogu se naći podaci u bibliografskom pregledu srpske štampe[7] za period 1915-1945. godine. Tu se može videti da je 98% naslova periodike na srpskom jeziku tokom tog vremena (Kraljevina Srbija/Kraljevina SHS/Kraljevina Jugoslavija) bilo ćirilično. Dakle, do dolaska komunista na vlast, 1945. godine,  ćirilica je, kao jedino pismo,  itekako bila izraz srpskog nacionalnog identiteta, a latinice praktično nigde nije bilo, bar sudeći po štampi. "Identitet" se, očigledno počeo menjati tek  posle toga.  Mada nije postojala zvanična pismena zabrana, ćirilica je u doba posle komunističkog grabljenja vlasti bila sistematski potiskivana iz civilne i (naročito) vojne administracije. Posle 1945. godine pa sve do skoro kraja šezdesetih nigde niste mogli kao pojedinac kupiti bilo kakvu novu pisaću mašinu (ni one nisu bile zabranjene, ali ih vlastodršci jednostavno nisu puštali na tržište iz straha od "samizdata"), a kada su se pojavile – bile su latinične. I tako, mic po mic, dođosmo do Klajnove i Pavlovićeve "tradicije latinice". Jedna druga tvrdnja prof. Klajna je takođe dobrim delom netačna: "Latinica je daleko jača i uvek će biti takva, jer je to evropsko i međunarodno pismo i uvek sam pominjao fiziku, hemiju, matematiku i razne druge slučajeve, automobilske registracije i sve gde je upotrebljiva jedino latinica, a ne ćirilica". Pa, šta ako je to evropsko pismo?! To niko i ne poriče.  Ali, zar i ćirilica nije evropska??? Oni evropski jezici čije je izvorno pismo latinica svakako treba da se pišu latinicom. To nije slučaj sa srpskim jezikom. Nikome normalnom ne pada na pamet da fizičke, matematičke ili hemijske simbole piše ćirilicom. Što se tiče automobilskih registracija: u Grčkoj se, npr.  upotrebljavaju samo ona grčka slova koja se podudaraju sa latinicom – ali nijedno čisto latinično. O jačini latinice (na koju snagu on cilja? na intelektualnu? ekonomsku? vojnu?) ne bih ovom prilikom.  Većina ovih argumenata prof. Klajna su ustvari pseudoargumenti. A šta tek reći na ovaj argument Vladimira Pavlovića: "Želite li da se zabrani latinica? Da se izbaci iz školskih programa? Deca bi morala ipak da nauče latinicu, pošto je engleski jezik, kao što valjda znate, obavezan od osnovne škole. I opet bi je koristila." Da, ali ovde se opet, kao i kod Klajna radi o kukavičijem jajetu. I. Klajn, kao i V. Pavlović, koristeći pojam latinica zastupaju hrvatsku abecedu (gajevicu) koja se u velikoj meri razlikuje od engleske (ma kako se ja trudio, u njoj ne nalazim lj – nj – dž – đ – š – č – ć), a u gajevici nema znaka q – w – y – x .  Dakle, od 26 slova engleske latinice, gajevica ili Pavlovićeva i Klajnova "latinica" se razlikuje u 11 slučajeva (42% razlike – skoro polovina!), a pristalice gajevice i dalje uporno tvrde da njeno poznavanje pomaže u učenju stranih jezika! To je demagogija.  Sjajno je da deca u osnovnoj školi uče engleski – ali za to im je gajevica potrebna koliko i deveta rupa na svirali.

Jedan od opštih i neumorno ponavljanih argumenata pristalica "latinice" je i pitanje kako da se strani turisti snađu po srpskim putevima i ulicama (u slučaju kada uopšte ima putokaza i tabli sa imenima ulica). Što se putokaza tiče, oni su sada uglavnom na "gajevici", a ćirilice skoro nigde nema . To što ćirilice nema, svakako ne uzbuđuje strane turiste, ali nema ih ni na pravoj latinici, jer šta će jadan Englez ili Francuz koji traži put za npr. Čačak sa putokazom na kome gajevicom, na primer,  piše "ČAČAK"? On ga čita kao "KAKAK", a Čačka nigde. Što se, pak, tabli sa nazivima ulica tiče – nedavno je gospođa Danica Popović, profesor Univerziteta, očigledno razočarana politikom DS-a, postavila pitanje: "Mora li svaki posetilac najpre da savlada ćirilicu ne bi li se snašao u onim retkim slučajevima kada pronađe tablu sa nazivom ulice?"[8] Sigurno ne, gospođo profesor – to bi bilo apsurdno,  ali isto tako ni gajevica u tome ni malo ne može  pomoći. Engleska transkripcija imena ulica, naselja, itd. bi sigurno pomogla. Evo mog iskustva iz Grčke u kojoj već 15 godina leti živim – Putokazi, ulične oznake su ovakvi: gore, naziv na grčkom jeziku (pa ko voli, nek` izvoli), a u nekim slučajevima (ali ne baš uvek) , ispod toga engleskom transkripcijom. Registracije automobila sa po tri slova grčke azbuke (samo ona koja se slažu sa engleskom latinicom, ali nijedno isključivo latinično!) i četiri cifre. Sva roba, u bilo kojoj radnji (uvozna, ili ne) – sa deklaracijom i uputstvom za upotrebu ili isključivo na grčkom jeziku, ili obavezno i na grčkom, ili – vrlo retko, samo sa etiketom na grčkom jeziku, prelepljenom preko stranog teksta. Srbi (a naročito mondijalisti među njima) se tu imaju na šta ugledati. A, da li su u stanju...?

Danas je era Interneta. Postoji masa raznih sajtova novina, časopisa, političkih partija, udruženja, integralnih tekstova knjiga, i čega sve ne. Pogledajmo kako na Internetu stoje stvari sa srpskim jezikom i pismom. Oni koji se koriste kompjuterom i na pretraživaču računara imaju instaliran "Google Toolbar", prilikom svakog otvaranja neke stranice teksta na jeziku drugačijem od onog zemlje u kojoj prebivaju, automatski dobijaju ponudu od "Google Toolbar"-a za prevod na "matični" jezik te zemlje (u mom slučaju: na holandski, jer živim u Holandiji) – ili na neki drugi (po izboru). Ali, poenta uopšte nije u tome. Za Srbe i Srbiju, poenta je u nečem drugom: kako Google klasifikuje jezik na veb-stranici koju gledate? Što se srpskog jezika tiče, Google je savršeno jasan i konsekventan: sve što je pisano latinicom ("gajevicom") se klasifikuje kao HRVATSKI (KROATISCH), pa shodno tome, obaveštenje glasi: "Tekst je na HRVATSKOM JEZIKU. Želite li da Vam ga Google Toolbar prevede? Pritisnite." Od svih novina /časopisa koji izlaze u Srbiji, samo oni koji imaju veb-stranicu na srpskoj ćirilici (npr. "Politika", NSPM, "NIN", "Pravoslavlje"...) su jezički klasifikovani kao SRPSKI (SERVISCH). Sve ostale publikacije koje izlaze u Srbiji, a nisu na srpskoj ćirilici, Google klasifikuje u HRVATSKI JEZIK – a to je više nego 80%. Zanimljivo je, takođe, da oni srpski ćirilični sajtovi koji kao izbornu mogućnost imaju i prelaz na "latinicu", onda kada se ta mogućnost iskoristi, istog trenutka prelaze u HRVATSKI JEZIK (i obratno, kada se izabere ćirilica). Prema tome – evo obaveštenja za srpske ljubitelje latinice (gajevice) i zastupnike ideje da je imati dva pisma VELIKO srpsko duhovno i jezičko bogatstvo: U Srbiji, na srpskom jeziku (po Google-u, a on – priznajte, nije "mačji kašalj") putem Interneta ne izlazi skoro ništa! Dopada vam se? Da li treba raditi na tome da se to stanje promeni, ili ostaviti tako kako je, pa neka ide...? Na Srbima je reč, a ja rekoh svoje.

O tome kako stoje stvari sa internacionalnim sistemima klasifikacije štampanih stvari po jezicima, a u vezi sa ćirilicom/"latinicom" na srpskom jeziku, treba upitati kompetentne bibliografe.