Srpske televizije i "spasioci sveta"

Gluma u prikazanim filmovima je često loša, dijalozi siromašni i svedeni na nekih 20 fraza, što se sve pokušava popraviti čestim korišćenjem (tupavih) grimasa i nasilja. Filmovi koje sam imao priliku da pogledam u 95 odsto slučajeva su bili američki! Propagirali su američke političke ideje, američki patriotizam, američke proizvode (od oružja i alkohola do kozmetike – gde li se dedoše pacifisti i nevladin sektor u Srbiji da ovo osude?). Propagirali su da rad za američke obaveštajne službe predstavlja čast, te kada se nekome ta čast ukaže, dužan je da je prihvati i radi besplatno u ime viših (američkih) ciljeva.

Pored belaca (muškaraca) američki filmovi uvode u prvi plan i crnce, tačnije ne prave crnce, već one kojima je jedan roditelj bio beo, a po pravilu su i nosioci klasičnih američkih vrednosti i stila života. Naravno, tu su i pripadnice lepšeg pola, vrlo često u smešnim ulogama, kao "tabadžije", premlaćuju ne samo žene već i nevaljale muškarce, pa i opasne vanzemaljce. Uzgred da primetim, ovakve žene su "manjina" u svakom društvu, pa to više deluje kao pokušaj reklamiranja, odnosno proizvođenja takvih tipova žena (jasno je da filmski junaci često bivaju uzori mladima koji žele da postanu to što je njihov junak). Pitanje je, naravno, kome su takve žene potrebne? Muškarcima, bože sačuvaj!

Sledeće zapažanje je da su Amerikanci u filmovima sebe predstavili kao spasioce sveta. Bilo od terorista koji su se domogli nuklearnog ili kakvog druog opasnog oružja, bilo od vanzemaljaca ili od ruske i kineske mafije. Svi drugi narodi su nesposobni da spreče katastrofe i nestanak čovečanstva, samo Amerikanci imaju kadrove, tehniku i volju da spasavaju svet! Ne treba komentarisati koliko je ovakva ideologija neprimerena, pa i pedagoški sporna. Jer, ako se prisetimo realnosti, spomenućemo južnoameričke diktature koje uspostavljaju Amerikanci da pljačkaju prirodna i druga bogastva ovih zemalja, setićemo se da su Amerikanci bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bombardovali SR Jugoslaviju, napali Irak i Avganistan...

Američki vojnici (najčešće specijalci) prikazani su kao ljudi bez straha i mana, spremni i sposobni da stignu na svaku tačku planete i odrade posao (pobiju nevaljale Kineze, Ruse, islamiste...) Američki specijalac, kad prvi put vidi neko (složeno) oružje – njime rukuje kao da je prošao obuku (iako je jasno da glumci ne znaju ni puške da drže po vojnim pravilima, odnosno da verovatno nisu ni služili vojni rok). Kad američki specijalci umiru – umiru sa osmehom, sa saznanjem da su umrli za "pravednu" stvar, za ideju, za razliku od drugih (na primer, od Rusa i islamista, koji uvek umiru u mukama i velikom bolu, bez oproštajnih reči i bilo kakvih poruka i mnogo drame). Amerikanci su predani ideji koje su istakle SAD i za njih ginu (besplatno), prosto iz idealizma. Na opasnost reguju hladnokrvno i racionalno. Kad se pojavljuju američki vojni komandanti (generali), oni uvek komanduju i vojnicima drugih država. Američki vojnici su hrabri i samoincijativni do maksimuma.

Posebna priča su filmovi u kojima se na neki način prikazuju Rusi – epizodno ili u glavnom kontekstu, to je, očigledno, nevažno. Rusi i Ruskinje su prikazani u negativnom svetlu, kao mafijaši, ucenjivači, prostitutke, doušnici, neznalice, glupi, bez osećaja solidarnosti i drugarstva, bez potrebnih znanja (nestručni), dezorganizovani, itd, ali kad slušaju Amerikance onda priča ima srećan kraj. Rusi uvek imaju zastarelu ratnu tehniku, za razliku od Amerikanaca koji promovišu modernu i novu tehnologiju i tehniku, ali i moral i modele rukovođenja. Amerikanci su uvek korak ispred Rusa (u znanju, iskustvu, motivaciji, moralu...). Čak i kada Amerikanci i Rusi sarađuju, ovi drugi su potčinjeni prvima, a američki predsednik donosi odluke za obe strane.

Ako se racionalno sagleda problem, može se konstatovati sledeće: Amerikanci su (zlo)upotrebili film da šire svoju ideologiju i propagandu, sistem vrednosti i stil života, proizvode svoje industrije (čak i vojne, što ima predznak militarizacije omladine). Sve to nema nikave veze sa stvarnošću i može se podvesti pod "jezik mržnje" koji se, najzad, počeo proterivati i iz naših sredina. Ali, nažalost, na selektivan način. Nekima je i dalje dozvoljeno da govore tim jezikom. Međutim, kako to objasniti građanima bilo koje države na svetu u uslovima kada su i mediji, političke stranke i veći deo nevladinog sektora uglavnom, pod njihovom kontrolom. Jednom rečju, događa se negativna, a ne pozitivna amerikanizacija srpskog kulturnog prostora i to novcima građana Srbije.

Ovakvu televizijsku situaciju imali su i stanovnici Zapadne Evrope, Kanađani do osamdesetih godina XX veka, kao i mnoge druge države. Evropska unija, na koju se danas ugledamo i u čemu treba, i u čemu ne treba, ovaj problem je rešila na sledeći način: u filmskom programu televizija može da bude samo 50 odsto američkih filmova. Ostalih 50 odsto moraju biti filmovi drugih država. Razumljivo i praktično, a u kulturnom smislu i spasonosno i demokratski. Zato u Evropskoj uniji možete videti i naše filmove, grčke, bugarske, iranske itd, pa i originalne ruske (što kod nas možemo da sanjamo, iako pripadamo istom civilizacijskom obrascu).

Drugim rečima, krajnje je demokratski istaći zahtev da se u Srbiji donese Zakon kojim bi se i ova problematika regulisala na zadovoljstvo svih. Verujem da bi se tada i uplata TV pretplate povećala i da RTS ne bi morao da tužaka svoje gledaoce za pretlatu. Ako sve ostane po starom i dalje će (mi) ostajati gorak ukus u ustima kada plaćam TV pretplatu, osećaj da me je "neko" opljačkao, tako što mi je podvalio, što je umesto kvalitetne robe (filmova) prodao rog za sveću.