Tabloidna realnost, vlaška magija i politička fikcija u seriji „Crna svadba“

Skok produkcijskog kvaliteta i ambicije sve većeg broja kablovskih kanala dovele su prethodnih godina do poplave domaćih TV serija koje su u produkcijskom smislu daleko od onoga na šta smo navikli kada govorimo o „domaćoj televiziji". Ovo izobilje različitih programa i formata dovelo je do niza promena u samoj produkciji, koja nije više mogla da računa - kao pre 20 godina - da će cela zemlja nakon Dnevnika 2 nastaviti da gleda bilo koju seriju koju RTS odluči da pusti vikendom u 20 časova.

To je značilo i sve veću orijentaciju na žanrovski program - „domaće serije" polako su prestale da se snimaju kao „program za celu porodicu", sa sadržajima za sve starosne i socijalne grupe od osnovaca do penzionera. Tako su domaći producenti počeli polako da otkrivaju, a zatim i da usavršavaju žanrovske matrice: kostimirane serije iz Belle Epoque prešle su daleki put od Šotrinih statičnih TV-filmova do domaćih blokbastera kao što su Bjelogrlićevi Montevideo i Senke nad Balkanom, Srbija je do sada dobila veći broj solidnih (i popularnih) kriminalističkih serija, a stidljivo se započelo i sa bolničkim dramama, sitkomima i telenovelama.

Međutim, paralelno sa skokom produkcijskog kvaliteta, mogli smo da gledamo i izvestan pad releventnosti i kulturnog uticaja ovih programa koji su često ostajali nezapaženi zbog oštre konkurencije na tržištu. Kvalitetne serije su tako često ostajale u senci lošijih programa koji su emitovani na gledanijoj TV stanici, ili su jednostavno bolje reklamirani.

Vlaška magija

U tom kontekstu, serija Crna svadba Nemanje Ćipranića po scenariju Strahinje Madžarevića (koji je već potpisivao vrlo solidnu krimi-seriju Grupa) uspela je da veoma impresivno animira široku publiku i da se nametne kao glavni događaj na srpskoj televizijskoj sceni, uprkos činjenici da je reč o krajnje „neutabanom" žanru horora, odnosno, kako se to nekada zvalo, „strave i užasa". Udarni termin na nacionalnoj (i najgledanijoj) televiziji svakako je pomogao, ali ne samo to.

Tematika serije koja počinje hiperrealističkim scenama iz crne hronike, pretače se u misteriju u koju je umešana vlaška magija, a završava „na visokoj nozi" kao klasični horor na temu dolaska (ili u ovom slučaju, „silaska") Antihrista, pretvorila se za par nedelja u lokalni popkulturni fenomen čiju svaku epizodu već sledećeg dana tabire i tumače svi - od društvenih mreža, preko komšija i kolega na kafi, pa sve do tabloida i medija.

Trejler za seriju "Crna svadba"

Centralni pojam i makgafin serije - misteriozna „katabaza" preko noći je naterala desetine novina, tabloida, portala, i jutjub kanala da kopaju po guglu i vikipediji kako bi svojim čitaocima i pratiocima objasnili orfičke htonske mitove i hrišćansku dogmatiku, a istovremeno je ušla u žargon i postala svojevrsna mema na društvenim mrežama

Centralni pojam i makgafin serije - misteriozna „katabaza" preko noći je naterala desetine novina, tabloida, portala, i jutjub kanala da kopaju po guglu i vikipediji kako bi svojim čitaocima i pratiocima objasnili orfičke htonske mitove i hrišćansku dogmatiku, a istovremeno je ušla u žargon i postala svojevrsna mema na društvenim mrežama.

Istovremeno, srpski etnolozi „nisu postizali" da odgovore na sva pitanja koja su se na sve strane postavljala o običajima Istočne Srbije i vlaškoj magiji.

Traljav scenario i odlična priča

Prva stvar koju treba reći za Crnu svadbu jeste da je ekipa vrlo ozbiljno shvatila svoj osnovni zadatak - da srpskoj publici ponudi ubedljiv horor serijal, koji će tokom deset epizoda održati pažnju za radnju, a da kraj ipak predstavlja iznenađenje i šok. U pitanju je zaista bila plovidba između Scile i Haribde, budući da je preveliko oslanjanje na klasični američki žanr pretilo da priču istovremeno učini predvidljivom, ali i neprivlačnom za širu domaću publiku, dok bi preveliki iskoraci u socijalni realizam pretili da učine osnovnu premisu neubedljivom, i čak smešnom.

Ovaj slalom između žanra i realizma se vidi na svakom koraku, i bez sumnje ostavlja traga na kvalitetu režije i scenarija, ali u krajnjoj instanci uspeva da ostvari svoj osnovni cilj. Za razliku od velike većine ambicioznih programa ovog tipa u svetu, gde je potpuno uobičajeno da se upečatljiv i efektan zaplet pred kraj razvodni i banalizuje, u Crnoj svadbi zaista možemo da govorimo o podizanju kvaliteta kako se serija približavala kraju.

Iz serije "Crna svadba"

Autori su, doduše, za to vreme publiku pomalo nezgrapno preveli iz atmosfere kriminalne i socijalne hronike, kakvu mogu da gledaju pred kraj Dnevnika (koji inače prethodi seriji) i na srednjim stranama tabloida, u visokoestetizovani klasični horor, ali su istovremeno glavni likovi u tom prelazu upadljivo dobili na kompleksnosti - od neubedljivih i klišeiziranih karikatura na početku serije od njih su postali, i dalje žanrovski oblikovani, ali kudikamo kompleksniji i zanimljiviji junaci i protagonisti.

Ovo sporo sazrevanje i produbljavanje glavnih uloga, koje se naročito primećuje na planu scenarija, dovelo je do niza zaista apsurdnih scena, u kojima nesumnjivo vrhunski glumci ulažu ogroman talenat i kreativni napor da ubedljivo odigraju scene koje su loše i neubedljivo napisane

Ovo sporo sazrevanje i produbljavanje glavnih uloga, koje se naročito primećuje na planu scenarija, dovelo je do niza zaista apsurdnih scena, u kojima nesumnjivo vrhunski glumci ulažu ogroman talenat i kreativni napor da ubedljivo odigraju scene koje su loše i neubedljivo napisane.

Ovo se pre svega tiče centralnih likova koje igraju Jelena Đokić („psihološkinja i NVO aktivistkinja Nataša Janković") i Nikola Kojo („inspektor Bane Tomić"), koji u dobrom delu iz scene u scenu igraju čas tupave klišee čas emotivno kompleksne likove sa naglašeno slojevitim karakterom.

Kvalitativni nadir (neko bi rekao „katabaza") cele serije predstavlja scena u kojoj inspektor Tomić saopštava svojoj ljubavnici Danijeli da je poginuo njen muž a njegov kolega i najbolji drug - oboje glumaca je ovu scenu odigralo majstorski i vanserijski, ali je ona bila toliko traljavo napisana i režirana, da je na kraju ostavila efekat groteske.

Slično se može reći za dobar deo scena koje se odvijaju u 1976. godini: odlični glumci upečatljivo igraju uloge koje iznose naglašeno drven i neubedljiv tekst, što dovodi do toga ove scene - uprkos jasno vidljivom kvalitetu produkcije - ostavljaju utisak izveštačenosti, pogotovo kada se uporede sa publici dobro poznatim filmskim i dokumentarnim materijalima iz tog vremena.

Između Stivena Kinga i Ćao inspektore

Ove oscilacija u kvalitetu u prvoj polovini serije ostavljaju utisak tehničkog nesavršenstva, kao da ekipa jednostavno nije mogla da se odluči da li hoće da snima kičasti slešer horor sa tupavim i klišeiziranim glavnim likovima, ili ozbiljan film strave koji asocira na klasike Romana Polanskog ili Stenlija Kjubrika, odnosno da li hoće da se nadovežu na simpatični jugoslovenski treš poput Vampiri su među nama ili na ambiciozne američke serije po predlošcima iz romana Stivena Kinga.

I glavni likovi tako čas izgledaju kao tipski klišei iz niskobudžetnih američkih horora, čas kao likovi iz starih proceduralnih serija kao što je Dosije Iks, a čas ostvaruju ubedljive i čak šokantne uzlete do visina savremenog „Zlatnog doba televizije" (Peak TV).

Iz serije "Crna svadba"

Kako se radnja razvija, međutim, ispostavlja se da je ova klišeiziranost likova na početku veoma inteligentno služila da bi se manipulisalo tzv. „žanrovskom inteligencijom" (genre savvy) publike, a sve u cilju usmeravanja njenih očekivanja kako bi šokantno finale imalo što više efekta. Dvodimenzionalni likovi diktiraju našu inicijalnu ocenu serije i njenog pripovedanja, i samim tim determinišu naša očekivanja o smeru u kome će se radnja dalje odvijati. Ovo manipulisanje publikom na metanivou ispostavilo se genijalnim, budući da je ekipa serije praktično do pred sam kraj sezone uspela da sakrije od publike činjenicu da serija uopšte nije o vlaškoj magiji.

Baveći se klišeiziranim likovima u šablonizovanim relacijama, komentatori serije su sve vreme očekivali da će se njena dalja radnja odvijati u skladu sa sociopolitičkim klišeima domaće filmske i televizijske produkcije. Takođe, na sve strane su se mogle čitati kritike na račun „kulturne aproprijacije" vlaške kulture i običaja, koja je u seriji - naizgled - pretvorena u nekakvu lokalnu varijantu kreolskog vudua iz američkih žanrovskih horora.

Pritom se po pravilu zaboravljalo da „filmsku vudu" i nema preterano mnogo veze sa autentičnom kreolskom kulturom i običajima, a da Nju Orelansom i okolinom u stvarnosti ne krstare zombiji i demoni ništa više nego što Istočnom Srbijom krstare vampiri, psoglavi, i karakondžule.

Izlazak iz zone komfora

Upravo u tom kontekstu je finale serije predstavljalo pravi šok za publiku, uključujući tu i autora ovih redova. Pritom uopšte nije stvar u tome da je u poslednjoj epizodi otkrovenje „ko je u ubica", odnosno ko su sve đavolje sluge, predstavljalo neko naročito senzacionalno iznenađenje (doduše, identitet „Kapetana" je zaista bilo teško dokučiti, uglavnom zato što je u velikoj meri nasumičan).

Radi se o tome da rasplet na koji je pošla ekipa serije u kulturološkom i ideološkom smislu predstavlja nešto što nismo očekivali od njih. „Veliki preokret" u finalu se tako uopšte ne tiče bilo kakvog zaokreta u samoj radnji (štaviše, radnja se sve vreme raspliće prilično pravolinijski), već upravo u izigravanju pomenutih žanrovskih očekivanja publike koja je u velikoj meri obmanuta da je reč o „tipičnoj našoj produkciji".

Tizer za seriju "Crna svadba"

Ovo se pre svega tiče ustaljene snishodljivosti sa kojom se srpske filmadžije odnose prema tradicionalnom i ruralnom stanovništvu, a pogotovo prema Crkvi. I zaista, u prvim epizodama sve vuče na već bezbroj puta viđeni kliše o „primitivnom narodu koji veruje vračarama", o „korumpiranoj Crkvi koja vozi džipove", i o „toksičnom maskulinitetu patriota iz bezbednosnih službi", koji iza floskula o Kosovu i Obiliću kriju nasilje, mizoginiju i šovinizam.

 Arogantni policijski inspektor koji se „loži" na Kosovo i Obilića na kraju dolazi u priliku da sam odabere „kome će se prikloniti carstvu" i bira Carstvo Nebesko. NVO aktivistkinja koja histerično brani pravo žene na abortus i vređa crkvena lica na televiziji, a zatim učestvuje u orgijama sa svojim bivšim mužem političarom, baš kao i radijski voditelj koji naglašava da je komunista i koji pljuje sveštenika koji došao da mu pomogne, na kraju se zaista ispostavljaju kao sluge đavola, baš onako kako bi ih okarakterisao neki raspevani komentator na srpskim desničarskim portalima

Tri najjarkija lika u seriji - „psihološkinja" Janković, inspektor Tomić i raščinjeni monah Tihon (modelovan po „monahu Antoniju" i modernim srpskim raskolnicima koji su isključeni iz Crkve) - nepogrešivo su navodila očekivanja publike u smeru još jedne u nizu omalovažavajućih karikatura „srpske realnosti", kakve često viđamo na srpskoj televiziji.

U finalu se, međutim, ispostavilo da su karikature sa početka serije, koje su izgledale kao provokacija na račun „primitivne Srbije", zapravo prikazane bez ironije. Arogantni policijski inspektor koji se „loži" na Kosovo i Obilića na kraju dolazi u priliku da sam odabere „kome će se prikloniti carstvu" i bira Carstvo Nebesko. NVO aktivistkinja koja histerično brani pravo žene na abortus i vređa crkvena lica na televiziji, a zatim učestvuje u orgijama sa svojim bivšim mužem političarom, baš kao i radijski voditelj koji naglašava da je komunista i koji pljuje sveštenika koji došao da mu pomogne, na kraju se zaista ispostavljaju kao sluge đavola, baš onako kako bi ih okarakterisao neki raspevani komentator na srpskim desničarskim portalima.

Monah koji je ekskomuniciran zato što, „za razliku od ostatka Crkve", jedini ulazi u borbu protiv đavola i njegovih slugu na kraju se ispostavlja kao ono što jeste - nestrpljiv i arogantan amater koji ne zna šta radi, i koji samo smeta Crkvi u stvarnoj borbi protiv sotonskih snaga. Štaviše, politički korektna „psihološkinja" koja prezire Crkvu i zalaže se za izbacivanje Zmaja iz udžbenika zbog pesme Ciganin hvali svoga konja prelazi pun krug, i na kraju prima monaški postrig kako bi se pridružila ovoj borbi.

Iz serije "Crna svadba"

Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, koje je većim delom serije prikazivano kao arogantne i osione birokrate koje ljubomorno čuvaju svoje mračne tajne na kraju se ispostavlja kao bezmalo „Marvelov" Štit - organizacija posvećena zaštiti čovečanstva od natprirodnih i demonskih sila zla. A njihova oružja u toj borbi nisu nikakvi fetišizovani makgafini i magijske sposobnosti, već upravo ono što je to uvek bilo - molitva, krštenje, post, liturgija, tihovanje

Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, koje je većim delom serije prikazivano kao arogantne i osione birokrate koje ljubomorno čuvaju svoje mračne tajne na kraju se ispostavlja kao bezmalo „Marvelov" Štit - organizacija posvećena zaštiti čovečanstva od natprirodnih i demonskih sila zla. A njihova oružja u toj borbi nisu nikakvi fetišizovani makgafini i magijske sposobnosti, već upravo ono što je to uvek bilo - molitva, krštenje, post, liturgija, tihovanje.

Slično tome, vlaška magija, koja na početku serije ostavlja utisak kao da će biti glavni metafizički pokretač radnje, na kraju se manifestuje kao upravo ono što jeste - niz folklornih i tradicionalnih parahrišćanskih običaja jednog izolovanog naroda čiji je cilj da, najbolje kako zna, otkloni zlo od sebe i svojih porodica. Drugim rečima, ako su verovanja i religijski običaji Vlaha i Srba na početku serije delovali kao najobičnije „žanrovsko gorivo" za pokretanje radnje, na kraju sezone oni se ispostavljaju kao stvarna aksiološka (i metafizička) matrica unutar koje se radnja odvija.

Iz tabloidne hronike u televizijsku fikciju

Nakon odgledanih prvih nekoliko epizoda Crne svadbe osnovni utisak bio je da je u pitanju „ambiciozan i pohvalan pokušaj srpske televizije da iskorači u horor žanr" i ništa više od toga. Nakon što je sezona privedena kraju, utisak je, međutim, bitno drugačiji.

Da, može se provesti celo veče u nabrajanju propusta u pripovedanju, besmislenih dijaloga i scena, i nedoslednosti u postupcima i motivacijama likova. Ono što je, međutim, učinilo Crnu svadbu istinski značajnim događajem na našoj kulturnoj sceni, a što je publika svojim interesovanjem i fascinacijom motivima serije očigledno prepoznala, jeste prevazilaženje kulturološkog jaza koji postoji između filmadžija kao „urbane kulturne elite" koji „kreiraju idealizovanu verziju stvarnosti" i između „običnog (primitivnog, nekulturnog) naroda" čija je stvarnost naglašeno neidealizovana i neromansirana, ali često kudikamo zanimljivija od televizijske fikcije.

Glumci u seriji "Crna svadba"

Autorima Crne svadbe je na taj način pošlo za rukom da stvore delo televizijske fikcije koje se neposredno i neironično nadovezuje na realije (i imaginarijum) srpske tabloidne hronike. Ova serija prenosi i sadržaje i aksiologiju srpskih tabloidnih medija iz domena „sive realnosti" u domen žanrovske fikcije.

To je stvarnost u kojoj NVO sektorom, političkom, privrednom i kulturnom elitom upravljaju kabale satanista, od kojih su „običnom narodu" jedina linija zaštite narodni običaji i tradicije, sirovi i neotesani pojedinci koji i dalje drže do Kosova i Obilića, ali pre svega i iznad svega - pravoslavna Crkva

Iz te perspektive, iščašenost i klišeiziranost likova i događaja u seriji dobija novo značenje - oni su prikazani onako kako srpsku crnu hroniku (i politiku, i NVO sektor, i religiju, i državnu administraciju, i zdravstvo) vide srpski tabloidi, a samim tim i veliki deo publike. Ovo možda izgleda kao osuda, ali je u stvari dobra vest za našu TV produkciju.

Autori Crne svadbe izvode svoju sopstvenu „katabazu" i silaze među običan narod, snimajući priču koja stvarnost gleda narodnim očima - sa sve sujeverjem, predrasudama i stereotipima, kao i sa specifičnom aksiologijom i ritualizovanim moralnim kompasom. To je stvarnost u kojoj NVO sektorom, političkom, privrednom i kulturnom elitom upravljaju kabale satanista, od kojih su „običnom narodu" jedina linija zaštite narodni običaji i tradicije, sirovi i neotesani pojedinci koji i dalje drže do Kosova i Obilića, ali pre svega i iznad svega - pravoslavna Crkva.

Katabaza i mimeza

Igrani program na srpskim televizijama već decenijama bio u poziciji da su u odnosu na njega tabloidne hronike, reportaže sa kraja dnevnika, ili tok-šou emisije sa koloritnim voditeljima i još koloritnijom gostima rutinski bivale zanimljivije, uzbudljivije, zabavnije i - maštovitije.

Crna svadba je pokazala jednostavan način da se taj nedostatak ispravi - tako što će se filmska fikcija otvoriti za političku fikciju i narodnu mitologiju koja prožima naš svakodnevni život. I upalilo je. Horor scene u seriji izvedene su vrlo korektno i krajnje konzervativno, kudikamo više nalik na klasična dela žanra, nego na njegove novije predstavnike.

Iz serije "Crna svadba"

Uostalom, sama odluka da se ide na matricu u kojoj je glavni negativac Antihrist, protiv koga protagonisti moraju da se bore pozivajući se na tradicionalne hrišćanske vrednosti i rituale, nije nešto što ima naročitu prođu u savremenom Holivudu, koji veoma pažljivo obigrava oko religijskih tema (neko bi rekao „kao đavo oko krsta").

Ali ono što je istinski doprinelo osećaju jeze koji publiku prati celim tokom serije uopšte nema veze ni sa žanrovskim obrascima, ni sa režijom horor scena, a pogotovo ne sa šminkom i specijalnim efektima. Naprotiv, stalni osećaj užasa i teskobe koji smo osećali prateći seriju, bilo dok smo slušali odličnu muziku Bilje Krstić i Dragomira Stanojevića, bilo dok smo posmatrali snimke iz drona blatnjavih i ofucanih dvorišta po srpskim selima ili sveprisutnog smoga koji prožima beogradske ulice, dolazio je upravo od utiska da sve to verno, čak i previše verno, odgovara našoj - stvarnosti. Jer dovoljno je otvoriti bilo koji tabloid, i videti da je naša stvarnost - užasna.

(RTS)