Tri velika pesnika i tri slike Velikog rata – zapadni cinizam, ruska tragika i srpska epika

Godišnjica Ovenove smrti pada četiri dana pre godišnjice smrti jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka – Milutina Bojića. Bojićeva ratna epopeja bila je nešto drugačija – učesnik Balkanskih ratova 1912-1913, i inače bolešljiv i slabog zdravlja, pesnik je sa srpskom vojskom prešao Albaniju 1915. i svedočio masovnom pomoru od bolesti i neuhranjenosti svojih saboraca na Krfu, da bi ga i samog odnela tuberkuloza 8. novembra 1917. godine.

U nizu komemorativnih saopštenja vezanih za Dan primirja, među gomilom datuma kojima se u novembru tradicionalno obeležava kraj rata, krah velikih imperija i političko preoblikovanje Evrope, jedna godišnjica ostala je praktično neprimećena.

Britanski ljubitelji poezije i književnosti podsetili su nas sve na smrt pesnika Vilfreda Ovena, jednog od predstavnika "proklete generacije" koja je svoje živote ostavila u mašini za mlevenje mesa na Zapadnom frontu.

Oven je bio dobrovoljac, poručnik u Britanskim ekspedicionim snagama, pripadnik proslavljenih "Umetničkih strelaca" (Artists Rifles) i čuvenog Mančesterskog puka. Kontuzovan je tokom borbi na Zapadnom frontu 1916. godine, ali se dve godine kasnije vratio da bi poginuo 4. novembra prilikom forsiranja kanala Sambra-Oaza, svega nedelju dana pre potpisivanja primirja kojim je zaustavljena mašina koja je gutala hiljade i desetine hiljada života svakog dana.

Ipak, Ovenova herojska smrt nije ono po čemu se pamti, već njegova poezija, koja predstavlja školski primer međuratnog resantimana, melanholije i cinizma, gde se Veliki rat interpretira kao titanska manipulacija i besmislena klanica mladih ljudi čiji su životi nepovratno uništeni zbog sitničavih interesa političkih elita.

Godišnjica Ovenove smrti pada četiri dana pre godišnjice smrti jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka – Milutina Bojića. Bojićeva ratna epopeja bila je nešto drugačija – učesnik Balkanskih ratova 1912-1913., i inače bolešljiv i slabog zdravlja, pesnik je sa srpskom vojskom prešao Albaniju 1915. i svedočio masovnom pomoru od bolesti i neuhranjenosti svojih saboraca na Krfu, da bi ga i samog odnela tuberkuloza 8. novembra 1917. godine.

Milutin Bojić

Bojićevo ratno iskustvo svakako je bilo drugačije od Ovenovog, ali nije bilo ništa manje traumatično. Pa opet, između njegovih i Ovenovih pesama postoji ogromna razlika, iako su obojica bili klasično obrazovani i pod uticajem antičke poezije i mitologije.

Gde je Oven melanholičan i ciničan, Bojić je uzvišen i epičan. Obojica referiraju na iste žrtve, ali ih drugačije vrednuju.

Rusi takođe imaju svog izgubljenog pesnika koji se vezuje za Prvi svetski rat, mada je njegova priča, opet, drugačija, i vezana za jedan drugi novembarski jubilej – onaj Crvenog oktobra.

Nikolaj Gumiljov kod nas je poznat uglavnom samo kao muž Ane Ahmatove, koja mu je rodila sina – poznatog sovjetskog istoričara i filozofa Lava Gumiljova. Ali Nikolaj je bio više od toga – plemić, istraživač, avanturista, pesnik, on je bio nešto između ruskog Indijane DŽonsa, Korta Maltezea i Jovana Deroka, pritom kao pesnik ništa manje relevantan od svojih slavnijih savremenika Sergeja Jesenjina, Aleksandra Bloka, ili Vladimira Majakovskog.

Iako ga je Oktobarska revolucija zatekla kao odlikovanog ruskog oficira u Parizu, vratio se u Petrograd, gde je ubrzo došao na zao glas kao otvoreni pravoslavac i monarhista. Uhapšen je i streljan u avgustu 1921. godine, u jednom od prvih masovnih ubistava "reakcionarne inteligencije", iako je čak i ta ideologizovana optužba protiv njega, kako se ispostavilo, bila isfabrikovana.

Nikolaj Gumiljov

Mašina za mlevenje mesa i kraj evropskih imperija

Najzanimljivije u poređenju ovih različitih sudbina i poetika jeste što su sama iskustva rata ovih pesnika, kao i naroda kojima su pripadali, bila skoro identična. Svi su se suočili sa pokoljem svojih vojnika kakav nije viđen u istoriji ratovanja, svi su svedočili herojskim podvizima i epskim događajima epohalnih razmera, svi su pevali slične (ponekad čak i iste pesme) o junaštvu, smrti i rodnom kraju koji ih negde čeka.

Razlika između ovih percepcija nije se ticala čak ni rezultata rata, jer su svi učesnici u njemu na ovaj ili onaj način izgubili zemlje u kojima su živeli pre njegovog početka, bilo tako što su one etnički rasparčane, politički preuređene, izgubile svoj imperijalni status, ili prosto kulturno promenjene do neprepoznatljivosti. Ključna razlika je, međutim, vojnicima ovih različitih kultura i civilizacija bila očigledna dok su borbe još trajale – oni su se borili za temeljno različite ciljeve.

Tragika Zapadnog fronta u Prvom svetskom ratu leži upravo u onoj klasnoj prirodi tog rata na kojoj su insistirali boljševici – pripadnici starih aristokratija i novih buržoaskih elita koji su bili međusobno povezani rodbinskim i poslovnim vezama i identičnom "visokom kulturom" slali su omladinu koja se isto oblačila, molila istom Bogu, slavila iste praznike, slušala istu muziku, u totalni rat do istrebljenja koji je sistematski uništavao svaku crtu humanosti u njima.

Nedvosmisleno antičko herojstvo i epski podvizi francuskih, britanskih, nemačkih, italijanskih, turskih vojnika (ali i indijskih, alžirskih, australijskih – ipak je to bio svetski rat) gube svoju težinu u službi ćiftinskih interesa privilegovanih elita vezanih za preraspodelu kolonija i kontrolu rudnog bogatstva.

Kada Vilfred Oven podsmešljivo i cinično citira Horacijevo dulce et decorum est pro patria mori, u pitanju nije defekt njegovog patriotizma, već upravo one patria za koju se od njega očekuje da "slatko i dostojanstveno pogine". Jer, ginuti za Otadžbinu nikako nije isto što i ginuti za povređeni ponos otuđenih aristokrata, za slavoljublje krvožednih generala, i za bedne interese finansijske i industrijske elite za koju rat predstavlja bukvalno zlatno doba i mitski rog izobilja.

Rusija je svet – o neobičnoj lokalnosti svetske revolucije

Kada govorimo o tom ogromnom jazu koji se stvorio između sirotinje (i sitne boranije iz kolonija i nižih slojeva društva) čiji je posao da gine i velike gospode čiji je posao da profitira, vredi pomenuti ruski slučaj, čije je iskustvo negde na pola puta između engleskog i našeg.

Sa jedne strane, Rusija je u kudikamo većoj meri od drugih velikih sila ušla u rat sa časnim razlogom. Nije sporno, u pitanju je bila velika igra moći i nagon za imperijalnim samoodržanjem, ali ostaje činjenica da je car Nikolaj Drugi, jedan od poslednjih istinskih aristokrata Evrope, uveo svoju zemlju u rat mimo saveta i želja svog okruženja, svestan da je jedan bratski, slovenski i pravoslavni narod egzistencijalno ugrožen, a drugi bratski i slovenski (i pravoslavni) narodi porobljeni i obespravljeni širom Evrope.

Čak su i njihove čisto kolonijalne ambicije bile obojene klasičnom eshatologijom – ruska timokratska elita nije jurila resursne baze i ropsku radnu snagu (nisu joj bili ni potrebni), nego da vrati krst na Svetu Sofiju i oslobodi Svetu zemlju od milenijuma skoro neprekinute vlasti Kalifata.

Naspram ovog arhaičnog, praktično srednjevekovnog pogleda na svet i mesto Rusije u njemu, imali smo prozaične interese ruske buržoazije koja je htela da od rata profitira na isti način kao kolege na Zapadu, i romantičnu socijalističku inteligenciju koja je osećala veću solidarnost sa "radnicima i seljacima" koji sede u rovovima preko puta, nego prema sopstvenim pukovnicima i generalima, knezovima i baronima.

I vredi napomenuti da su predstavnici svih ovih različitih socijalnih grupa u izvesnom smislu bili veći Evropljani od Evropljana. Ruska aristokratija je iskreno verovala u čast i bratstvo, buržoazija je iskreno verovala u slobode i tehnološki progres, a radnici u solidarnost i jednakost među pripadnicima iste klase u različitim narodima.

Ono što se dogodilo u Rusiji 1917. godine posledica je upravo tog, tipično ruskog, tipično slovenskog raskoraka između ideala i stvarnosti. To je upravo kopča preko koje Srbi mogu da razumeju Ruse tog perioda, koji su za ideal "države rada, jednakosti i blagostanja" iskrvarili jednako koliko Srbi za ideal "slobode i ujedinjenja trojedinog naroda", i jednako se opekli kada se ispostavilo da je situacija na terenu kudikamo drugačija. Ostaje, ipak, da se zabeleži da su sve ruske klase bile spremne da nešto stave iznad opstanka svoje Imperije – car Nikolaj je žrtvovao carstvo za aristokratsku čast, Kerenski i ekipa su ga žrtvovali za interese kapitala, a Lenjin, Trocki i drugovi – za klasnu solidarnost. I svi su bili izigrani od strane svoje sopstvene klase – niti su se druge aristokratske kuće Evrope ponele viteški, niti su zapadne buržoazije bile spremne da uđu u trošak za račun ruskih kapitalista (kad je na njima moglo da se zaradi), niti se jedinstvena radnička klasa Evrope digla da raspiri požar Svetske revolucije.

Naprotiv, privatizovali su sve što im je Lenjin poklonio Brest-litovskim mirom i posle sve to ogorčeno branili od Crvene armije koja je došla da ga povrati dve decenije kasnije. U tom smislu, žrtva Nikolaja Gumiljova bila je jednako uzaludna kao žrtva Vilfreda Ovena, i to dvostruko: njega je prezrela i ignorisala velika Evropa čijoj je klasičnoj kulturi nedvosmisleno pripadao, a sovjetska Rusija ga je streljala za primer kako bi dovela do revolucije koja se na kraju nikada nije dogodila.

Prometeji nade, apostoli jada

Koliko se sve to razlikuje od srpskog sećanja na Prvi svetski rat! Zaista, iako srpski narod oseća duboki i iskreni pijetet prema francuskim, irskim, ruskim i drugim vojnicima koji su svoje kosti razbacali duž Srbije i širom Solunskog fronta, mi smo u suštini učestvovali u sasvim drugačijem ratu, ratu koji je Srbima priredio ono što će Evropa iskusiti tek dve decenije kasnije – kaznene ekspedicije, masovne pokolje civilnog stanovništva koji se graniče sa genocidom, sistematske progone nacionalne elite i kampanju koja je otvoreno bila usmerena na potpuno i totalno uništenje Srba gde god živeli i čime god se bavili. Srbi možda jesu gajili iluzije o bratstvu i solidarnosti svojih južnoslovenskih saplemenika (mada ne treba nikada zaboraviti Hrvate, Dalmatince, bosanske muslimane i druge koji su hapšeni i proganjani jer su "srbovali" i iskreno podržavali svoju srpsku braću, kao ni one koji su se pridružili srpskoj vojsci), ali su jasno na svojoj koži osetili koliko malo znači i aristokratsko dostojanstvo, i buržoaska sloboda, i radnička solidarnost, kada ratni doboši udare i kada se potegnu kame.

Za Srbe je, stoga, Prvi svetski rat bio neuporedivo više od teritorijalnog proširenja (čije tekovine dan-danas baštinimo) i nacionalnog ujedinjenja (praktično svi Srbi od Zagreba do Prilepa i od Subotice do Dubrovnika su bili slobodni i u svojoj državi) – u pitanju je bio rat za fizički opstanak srpskog naroda, rat u kome smo bili pregaženi i otpisani, samo da bismo vaskrsli i vratili se na istorijsku scenu Evrope herojski, kao pobednici. Naši izmučeni, izgladnjeni, izubijani vojnici za nas nikada nisu bili bezlično meso za ratnu mašinu, oni su bili i ostali Bojićevi "Prometeji nade, apostoli jada", lučonoše i spasioci, oslobodioci i zaštitnici.

Zato se naše borbene pesme i dalje pevaju u zanosu, zato i dalje plačemo nad grobovima na Zejtinliku i kosturnicom na Beogradskoj tvrđavi. Zato naši pesnici, čije iskustvo masovne klanice, gladi i bolesti nije bilo ništa manje traumatično, dan-danas inspirišu Srbe da brane otadžbinu, da zbacuju okove i da, u skladu sa mogućnostima, prkose stranim okupatorima, evropskim kolonizatorima, ali i prodavcima lažne časti, lažne slobode i lažne solidarnosti. To opipljivo odsustvo cinizma i samoprezira predstavlja duboki jaz između nas i zapadne civilizacije, dok je svest o izigranosti i neiskrenosti ideala koji su nam se podmetali nešto što nas ujedinjuje sa Rusima, koji su, opet, na oltaru evropske kulture, globalnog društva i svetske revolucije na časnu reč žrtvovali mnogo više od nas. Uključujući i Nikolaja Gumiljova.

To je veliki nauk Prvog svetskog rata i izvor suštinskog nesporazuma između Srba, Engleza, Francuza, Nemaca i Italijana oko Dana primirja. Za njih je primirje 11. novembra dan kada je završen jedan veliki nesporazum, samim tim i temelj za Ujedinjenu Evropu u kojoj više nema mesta za nesporazume. Niti za Srbe i Ruse. Urušivši svoje Imperije, Evropljani su uništili svoje Otadžbine i ostali da žive u rezervatu pod stranim patronatom u kome te niko ne pita koje si vere i nacije – osim ako si hrišćanin, pravoslavac, ili nedajbože Srbin ili Rus.

Ako dopustite, to je ključna razlika između stihova Milutina Bojića i Vilfreda Ovena – za Otadžbinu koja stoji kao brana i bedem koji celokupni narod, uključujući tu žene, decu i starce, štiti od potpunog pokolja i uništenja, za Otadžbinu kojoj njena deca nisu resurs, nego blago, za Otadžbinu koja nas ne okiva niti sapinje, već koja nas inspiriše i daje nam krila svojim pričama, pesmama i povestima – pro haec Patria, vere, dulce et decorum mori est.

(RT)