Troja bez Hektora

Film Konan Varvarin spada u vrhunska ostvarenja sedme umetnosti. Mi smo se u našoj knjizi prihvatili pre svega objašnjavanja filozofskih ideja i problema koji su obrađeni u ovom filmu. Ovo ostvarenje u svojoj osnovi ima Ničeovu filozofiju, ali kao što smo pokazali, pravi otklon od Ničeove filozofske baštine, stvarajući umetničkim sredstvima koja stoje filmskoj umetnosti na raspolaganju jednog humanijeg natčoveka. Isto tako, Milijus uvodi postojanje onostranog sveta u kome duša nadživljava smrt tela iskazujući ga pojavom Konanove dragane koja mu spašava život u borbi sa Reksorom. Ideja još jednog sveta je ono što Niče prezire.

Ipak, otklon od Ničeove filozofije nije suštinski jer Konan Varvarin pozitivno prikazuje filozofiju rata i hrabrosti. Volja, koja je glavna muška osobina i temelj Ničeove filozofije, umetnički je prikazana na jedan vrhunski način. Ne možemo se setiti ni jednog prikaza u umetnosti uopšte koji bolje predstavlja snagu volje od scene sa mlinom.

I Šopenhauerova filozofija, koja predstavlja srž religija poput hrišćanstva i budizma, ima svoje mesto u filmu. Volja je centralni motiv i kod Šopenhauera, na koga se mladi Niče veoma ugledao. Kod Šopenhauera je volja ono što treba ukinuti i ta protivživotnost je negativno oslikana u filmu. Ničeova i Šopenhauerova filozofija su namerno bile predmet kojima se film bavi. Što se tiče Hegelove ideje o priznanju, ne možemo proceniti da li je Milijus namerno obrađuje ili je sam došao do takvog koncepta u nekoj filozofski još nerazvijenoj formi. Kao što smo pomenuli u knjizi, kod Milijusovog dela se nalaze još mnoge druge filozofske ideje i problemi duše koje režiser umetničkim oruđima razrešava. Takođe je upadljivo da se Milijus veoma vešto služio znanjima iz istorije i arheologije da bi dočarao atmosferu gvozdenog doba. Atmosfera koju je ovaj umetnik stvorio lepša je i istinitija od većine filmova koji obrađuju stvarne istorijske ličnosti i događaje. Ne smemo zaboraviti ni saučesnika u scenariju – Olivera Stouna. Posebno mesto ima muzika Basila Poledourisa koja se po svojoj epskoj snazi i lepoti može meriti samo sa Vagnerovim opusom. Važno je pomenuti i fantastičnog DŽejmsa Erl DŽounsa koji čini jedan od stubova filma, jer teško je zamisliti da umetničko delo uspe, a da negativac nije ubedljiv. Upravo je ubedljivi negativac ono što nedostaje nastavku pored ostalih već pomenutih nedostataka.

Iako je po tematici kojom se bavi, ovo ostvarenje najfilozofskiji film do sada snimljen, pravu vrednost poseduje više zbog neobjašnjivog načina na koji je uspeo da nam ove ideje predstavi.

Arnold Švarceneger je uslov sine qua non. Želja za stvaranjem filmske verzije Konana Varvarina je postojala odavno, ali nije bila ostvarljiva bez glumca poput Švarcenegera. Tek je mišićava varvarolika pojava ovog umetnika omogućila nastanak filma. Mislimo da je Švarcenegerova gluma na visokom nivou koji ceo film ima. Ili možda on uopšte i ne glumi?

Mi smo se u svojoj analizi filma držali onoga što je moguće racionalno objasniti i pojmovno predstaviti. Međutim, svako umetničko delo poseduje jednu racionalno neobjašnjivu dimenziju. Konan Varvarin, pre svega ostalog, kao svojstvo ima ovu neobjašnjivu lepotu. Iako je po tematici kojom se bavi, ovo ostvarenje najfilozofskiji film do sada snimljen, pravu vrednost poseduje više zbog neobjašnjivog načina na koji je uspeo da nam ove ideje predstavi.

Ova knjiga ima još jednu dimenziju koja se oslanja na ideje koje su obrađene u filmu, ali koja ima i svoj nezavisni život. U toj paralelnoj dimenziji obrađeni su etika i zakon koji deluje u istoriji i koji omogućava da istorija iskorači u polje ozbiljnih nauka. Ovaj zakon objašnjava pojavu istorijskih varvara.

U delu knjige koji se bavi etikom, obrađena je Kantova etika i kao suprotnost kantovskom moralnom univerzalizmu, Ničeov dualistički imoralizam. Mi smo pokušali da, uzimajući najživotnije iz ove dve suprotstavljene etičke pozicije, napravimo jednu sintezu koja je u skladu sa zdravim razumom. Od Kanta smo pozajmili ideju formalizma i univerzalnih standarda. Dok smo od Ničea pozajmili ideju nemogućnosti postojanja jednog morala za sve ljude i saznanje da postoje oni koji moć poseduju i drugi koji je ne poseduju ili je ne poseduju u dovoljnoj meri. Univerzalnost postoji preko kategorije moći jer svako umno biće teoretski može doći u poziciju da poseduje veću količinu moći ili da postojeću moć izgubi i na taj način može biti više ili manje odgovoran moralni delatnik. Formalizma se držimo jer smatramo da moralnost zavisi od pozicije moći nezavisno od nekog konkretnog sadržaja morala. Za razliku od Kanta koji smatra da određeni moralni postupci moraju biti ispravni ili neispravni za bilo koje biće, u suštini nezavisno od konteksta, mi ocenjujemo postupke u zavisnosti od moći koju moralni agent u određenoj situaciji poseduje. Od moći zavisi sloboda koju posedujemo u našem delanju. Više slobode donosi više moralne odgovornosti i obrnuto. Za razliku od Kantovog digitalnog morala, u kojem ili jesi ili nisi moralan u zavisnosti od delanja u nekom konkretnom slučaju, mi uvodimo analogni moral koji našu odgovornost vezuje za količinu slobode koju posedujemo, a koja zavisi od moći koja nam je na raspolaganju. U Kantovom čuvenom primeru sa dečakom i ubicom, dečak ne može biti moralno odgovoran što laže jer je to njegovo oruđe za borbu protiv silnika. Kako dečak, koji je slabiji od ubice, ima neuporedivo manju moć i njegova moralna odgovornost je umanjena. Sasvim je druga stvar ako bi ubica, koji u tom trenutku raspolaže nad životom i smrću svojih žrtava upotrebio laž kako bi saznao gde se krije njegov plen. Zamislimo da učini lažno obećanje prema kome će poštedeti čoveka koji se skriva ako se sam preda, dok zapravo namerava da ga ubije. Jasno je da će ubica biti potpuno nemoralan sa naše tačke gledanja.

Smatramo da je naš etički koncept daleko prihvatljiviji od Kantovog i blizak je zdravom razumu. Takođe je kompatibilan i sa utilitarizmom. Ova teorija racionalnog odlučivanja ima u vidu posledice koje naši postupci stvaraju. Jasno je da moćni ljudi koji donose odluke mogu napraviti teže negativne posledice od onih koji se nalaze nisko na hijerarhiji moći. Naravno, i mi poput Kanta, procenjujemo pre svega namere a ne posledice. Što se tiče zlih namera postoji principijelna jednakost između moćnih i nemoćnih ljudi. Ipak zle namere nemoćnih mogu u najvećoj meri poticati od teške životne pozicije u kojoj se nalaze, pa je njihova odgovornost, u najvećem broju slučajeva, i na nivou namera umanjena. Sa druge strane, moćni ljudi nailaze u svom životu na mnogo manji broj frustracija, pa su njihove zle namere samim tim manje opravdane i analogno situaciji podložne teškoj moralnoj osudi.

Što se tiče moralnih imperativa oni mogu važiti samo za elitu. „Ne kradi!“ svoje apsolutno važenje ima za bića koja se nalaze visoko na hijerarhiji moći. Ministar koji ima pristojne legalne prihode i koji odlučuje da i pored toga krade čini delo teškog nemorala. Osoba koja se nalazi na socijalnom dnu ovaj moralni imperativ elite treba da shvati kao moralnu preporuku kojom daje mali, ali s obzirom na situaciju, značajan doprinos očuvanju normalnog funkcionisanja zajednice.

Postoje, takođe, vanmoralne životne situacije, to je područje u kome smo bliski imoralizmu. Mi smo naveli kao problemski primer dilemu brodolomnika. U nekim situacijama ne možemo doneti ispravnu moralnu odluku i preživeti, ili ostaviti potomstvo. U takvim situacijama samo osobe koje su u stanju da prihvate potpuno odbacivanje sveta, odnosno suicid, mogu postupiti moralno. Po ovom opravdanju samoubistva, u određenim situacijama, u neskladu smo ne samo sa Kantom već sa hrišćanskim i javnim moralom većine savremenih društava. Samoubice u takvim slučajevima poseduju apsolutnu moć jer im ništa od ovog sveta nije potrebno. Zato, u takvim situacijama, mogu da postupe apsolutno moralno.

Novi, uspešni geni, koje je priroda svojim uticajem odobrila, lakše i brže se prenose preko muškarca koji ima korisnu mutaciju, čak i ako se prvobitno mutacija ispoljila kod žene, njegove majke na primer.

Dužni smo da damo objašnjenje šta smatramo apsolutno nemoralnim. Apsolutno nemoralna situacija je kada namerno, bez neke stvarne potrebe, kreiramo uslove u kojima će drugi ljudi izgubiti moć da deluju slobodno i u kojoj će stupiti u vanmoralnu situaciju. Ako bismo zatvorili ljude u logor u kome oni ne bi imali hranu, postupili bismo apsolutno nemoralno.

U moralu takođe postoji problem supererogacije, odnosno herojstva. Zašto neki ljudi rizikuju svoj život za druge? Osim u slučaju samoubica koji nemaju potomstvo, ovo se može objasniti evolutivnim razlozima. Pri tom moramo razlikovati muške i ženske razloge. Jasno je da majka koja se žrtvuje za svoju decu povećava verovatnoću da njena deca prežive i na taj način širi gene požrtvovanja na vrstu. Što se tiče muških razloga za požrtvovanje, objašnjenje je nešto kompleksnije. Kako muškarac crpi svoju moć iz muške grupe, požrtvovanje koje će omogućiti grupi da preživi ili stekne veću moć je evolutivno opravdano. U ratu su česte situacije koje izgledaju kao čisto samoubistvo, pa ipak neki ljudi prežive. Sklonost ka riziku i kockanju sa svojim životom, koja je mnogo češća u muškom delu vrste, ima svoje evolutivno uporište. Iako će mnogi koji rizikuju svoj život poginuti, neki će preživeti i preneće svoje gene dalje. Muška seksualna funkcija unutar vrste je takva da mali broj muškaraca može održavati reprodukciju. Sa ženama nije takav slučaj. Pojedinačna žena je veći gubitak za vrstu od pojedinačnog muškarca kada uzimamo u obzir samo kvantitet. Nije neobično da su žene generalno konzervativnije i opreznije od muškaraca. Evolucija nije nagrađivala rizično žensko ponašanje. Potrebno je zbog biološke funkcije rađanja sačuvati što veći broj žena. U slučaju neke katastrofe, vrsta će se lakše reprodukovati iz malog broja preživelih muškaraca i većeg broja žena, nego iz malog broja preživelih žena i proporcionalno većeg broja preživelih muškaraca. Tako stvar stoji kada je u pitanju kvantitet jedinki. Sasvim drugačije stvar stoji sa kvalitetom. Novi, uspešni geni, koje je priroda svojim uticajem odobrila, lakše i brže se prenose preko muškarca koji ima korisnu mutaciju, čak i ako se prvobitno mutacija ispoljila kod žene, njegove majke na primer. Sa stanovišta prenošenja kvaliteta, muškarac je za vrstu od veće važnosti.

Zbog ograničenosti resursa, prirodno je da će uvek dolaziti do sukobljavanja među ljudima. Muškarci će se udruživati u grupe da bi se obračunali sa drugim muškarcima jer ako se bore svaki za sebe, kao kod Hobsa, uvek mogu da budu nadvladani od strane onih koji se udružuju. Nekakav večni mir je obična iluzija. Stvar ne bi tako stajala kada bi od ljudi sve zavisilo, međutim prirodni zakoni su takvi da stalno deluju ograničavajuće i selekcionišu „zle“ gene i „kulture“. Sam svet ne valja, pa tako ni ljudi koji od njega zavise ne mogu biti mnogo bolji. Jedini stvarni moral koji može postojati je onaj vezan za interes pojedine muške organizacije. Nekakav univerzalni moral koji važi za sve može postojati samo u uslovima energetskog bogatstva. Već sa prvom krizom takav moral postaje neodrživ za one koji hoće da prežive i ostave potomstvo. Samim tim gubi univerzalnost jer pod: 1) Ne važi za sve životne situacije; 2) Ne važi za sva umna bića. Oni koji žele da prežive i ostave potomstvo ne mogu se moralno luksuzirati kao što mogu askete i samoubice. U uslovima teškog gubitka resursa koji ne omogućava očuvanje čak ni osnovne ljudske grupe od dve jedinke stupamo u vanmoralnu situaciju u kojoj ne možemo moralno suditi. Jedino samoubice mogu moralno postupati u takvim situacijama, pošto poseduju apsolutnu moć.

Činjenica da se muška deca generalno od malena zanimaju za oružje i igraju se rata dok se ženska deca staraju o lutkama, govori nam o istoriji i praistoriji više nego sva pisana dokumenta ili arheološka nalazišta. Ova činjenica najbolje potvrđuje biološki funkcionalizam unutar vrste i način rešavanja problema sa nedostatkom resursa. Mi smatramo da su energetske krize raznih oblika imanentne svetu kao takvom i da gorepomenuta činjenica potvrđuje našu tezu. Plemenite ljudske težnje da se problemi rešavaju na miran način su osuđene na neuspeh u određenim, neizbežnim situacijama. „Razumno rešavanje problema“ danas ima značenje mirnog rešavanja teškoća. Sa znanjem koji mi sada posedujemo, možemo zaključiti da je razumno rešavanje sporova ponekad rešavanje problema sukobom i ratom.

Prirodno je onda da se unutar muškog dela vrste održi moral rata i hrabrosti. Da je ovo slučaj svedoči nam istorija i arheologija. U istoriji postoji tendencija razvoja urbane civilizacije koja u jednom trenutku biva razorena ili pokorena od strane varvara. Zašto se ovo dešava? Kao što smo već spomenuli u glavi koja se bavi invazijom varvara, ženska ekonomska i seksualna emancipacija koja se događa u civilizovanim društvima na više načina potkopava mogućnosti civilizacije da se odbrani, štaviše, sama civilizacija stvara uslove za pojavljivanje varvara koji će je napasti. Ekonomski emancipovana žena ne potrebuje više muškarca kao snabdevača. Sa druge strane, visok nivo civilizacije daje slobodu ženama sa stanovišta bezbednosti tako da se gubi potreba za muškarcem kao zaštitnikom. Muškarac postaje za ženu malo više od pčelice koja oprašuje cvet. Osim jedne male grupe muškaraca[1] koji čine, pre svega ekonomsku elitu grada i gradske civilizacije, većina muškaraca nema dovoljnu poželjnost koja bi ih učinila atraktivnim da pronađu ženu ili je zadrže na duže vreme. Zbog ovoga muškarci inkliniraju ženama sa periferije civilizacije koje žele da promene sredinu i dokopaju se relativno lagodnog gradskog, odnosno metropolitenskog života. Ovi procesi dovode do manjka žena na rubovima civilizacije i viška unutar centra.

Dok je u ratničkim kulturama zbog stalnih gubitaka potrebno rađati više dece i postoji društveni pritisak za to, u urbanoj civilizaciji građanka može roditi samo jedno da bi umirila materinski instinkt.

Vaspitanje koje emancipovane žene daju svojoj deci uči ih da je ratovanje nešto teško, opasno, loše i nemoralno. Iz ovih razloga veliki procenat urbane dece gaji prezrenje prema vojničkom pozivu i ratovanju kao takvom. Urbane civilizacije sve više popunjavaju upražnjene vojničke redove decom sa periferije. Ovo se lepo može videti na primeru Rima. U početku su Rimljani varvari na periferiji etrurske civilizacije koji moraju da otimaju žene. Zatim se kod njih uspostavlja ratničko-aristokratski moral u kome je žena poštovana kao stub porodice, makar kod patricija. Verovatno je kod plebsa bio izražen klasičan patrijahalni moral. U doba kasne republike i imperije, žena se sve više emancipuje i vojna elita se sve češće popunjava sa rimskim građanima iz provincije. U doba kada je regrutovanje na Balkanu intenzivirano, zbog nedostatka rođenih Rimljana vojnika, i carevi su često sa Balkana.

Emancipacija žene dovodi i do demografskih problema. Dok je u ratničkim kulturama zbog stalnih gubitaka potrebno rađati više dece i postoji društveni pritisak za to, u urbanoj civilizaciji građanka može roditi samo jedno da bi umirila materinski instinkt. Na taj način se vremenom broj stanovnika smanjuje. Na samom početku uspona civilizacije, kada su ratovi retki i uglavnom na periferiji, kada se medicinska nega poboljšava zajedno sa higijenom i dok raste količina hrane, dolazi do rasta nataliteta. Patrijahalni obrasci su još uvek jaki. Vremenom, sa rastom emancipacije žene, stopa rađanja se smanjuje. Metropola se popunjava sa periferije a periferija se prazni – siguran znak propasti civilizacije. Na kraju nastupaju Varvari, ljudi svikli na težak život koji su se udružili da bi najpre pljačkali, a zatim osvojili civilizaciju. Neretko oni su ratničke družine sa malim procentom žena i glavni cilj im je da otmu žene civilizovanih ljudi. Naravno, civilizovani ljudi, svesni toga da im emancipovane žene zapravo i ne pripadaju, omekšani luksuzom civilizacije, nisu u stanju da pruže zadovoljavajući otpor. Misleći da se novcem sve može kupiti, angažuju plaćenike, to jest druge varvare koji se često okreću protiv njih samih. I na istoku i na zapadu, univerzalno u ljudskoj vrsti, odvijaju se ovi procesi. Postoji obrazac koji se ponavlja – Troja, Harappa, Vavilon, Kina, Rim, Vizantija... U istoriji postoji zakon.

Ovi procesi su obrađeni i u domaćoj epskoj narodnoj književnosti. U pesmi Bolani Dojčin,pesnik se dotiče motiva prvog čoveka, da upotrebimo ovaj hegelijanski izraz, varvarina koji svoju nadmoć nad građanskom civilizacijom ispoljava svojom seksualnom nadmoćnošću. Građani su prinuđeni da mu daju svoje žene jer ne smeju da mu se suprotstave. Građansko društvo je prikazano kao potpuno atomizirano. Jedini koji se suprotstavlja varvarinu je predstavnik stare ratničke aristokratije na umoru, po kome je pesma i dobila ime. Iako pesma obrađuje slučaj grada Soluna, verovatno je, kao i kod drugih pesama srpske epske književnosti, reč o mnogo starijoj pesmi koja koristi mesta i ličnosti savremenije srednjevekovnom i novovekovnom slušaocu. U stvarnosti gradska civilizacija vremenom uništava mogućnost da vaspita nekoga poput Hektora koji će uopšte i pokušati da je brani.

U osnovi svega stoji konflikt funkcija muškarca i žene. Za mnoge muškarce isplativo je ratovati, dok je sa stanovišta žene važno sačuvati decu. U ivilizacijama postoji tendencija da dugotrajan mir (Rim nije bio direktno ugrožen vekovima) emancipuje ženu do nivoa kada njena prirodna i pozitivna funkcija ima negativan uticaj na društvo. Dobrobit njene dece postaje neuporedivo važniji od opšteg interesa, koji je u osnovi muška moralna ideja. Društvo se atomizira, stari moralni obrasci muške grupe propadaju, natalitet opada, broj stanovnika se održava ili uvećava mehaničkim priraštajem. Kada i provinciju zahvate ovi procesi dolazi do kolapsa civilizacije. Pojavljuju se varvari koji ili uništavaju civilizaciju ili se postavljaju kao elita koja pruža zaštitu. Zanimljivo je da u isto vreme kada je ovaj zaključak pisan[2], na prvom programu RTS-a je objavljena reportaža sa arheološkog nalazišta u Pločniku, na jugu Srbije. Tamo su pronađeni ostaci urbane civilizacije koja je obrađivala metal prva u Evropi, možda nezavisno od Bliskog Istoka, u šta sumnjamo. Figurine pronađene na ovom nalazištu koje prikazuju žene imaju kratke suknjice, gole stomake i nakit, što svedoči o velikoj seksualnoj emancipaciji žene. Kao što možda pretpostavljate, prema zakonu prirode izloženom u ovoj knjizi, civilizacija je završila tako što su je uništili varvari.

Zaključno poglavlje knjige Filozofija Konana Varvarina