Улица отворене књиге

Транзиција у Србији има многобројне разарајуће последице не само на економски и социјални живот у Србији већ је она оставила трајне неповољне трагове и у нашем културном животу. Уништена је биоскопска и књижарска мрежа, нестали су значајни издавачи који су обележили трајно наш културни простор, најважнији музеји у Београду не раде годинама, часописи као главни чиниоци и основа постојања и креативног пулсирања наше замрле интелектуалне заједнице на апсолутној су маргини, а и остале важне културне институције налазе се на ивици опстанка препуштене пуком таворењу.

И поред несумњивог и охрабрујућег витализма нашег издаваштва књига као један од најважнијих чинилаца културног живота у великој је и несагледивој кризи. То се не може видети само по веома малим и скромним тиражима значајних и капиталних књига, слабо организованом откупу и небризи државе за подстицање квалитетног издаваштва, све мањем интересовању младих љиди за дружење са књигом што је свакако условљено и појавом нових технологија, али основни проблем је у томе што код нас никада није ни успостављена и развијена цивилизација књиге, она никада није добила место које јој у систему културних вредности свакако припада.

Али књиге имају своју необичну и често тајновиту борхесовску судбину, оне су као вода која увек нађе свој прави и јединствени пут. Овај текст сам желео да посветим уличним продавцима књига, нашим букинистима, који своје покретне књижаре имају на улицама, пијачним тезгама и трговима. Они су прави посленици недостајуће цивилизације књиге и обављају изузетно важну културну мисију. Очигледно је да сада наступају нове генерације које чисте библиотеке својих очева и дедова, припадника гутенберговске галаксије, али срећна је околност што је развијена већ читава мрежа наших букиниста који су спремни да спасавају од уништења многобројне библиотеке које би вероватно завршиле (а многе и завршавају) у старом папиру или у контејнерима.

Посебно је важно питање шта се дешава са библиотекама наших знаменитих људи након њихове смрти, о томе не постоји брига ни наше државе а ни наших институција. Зато је деловање уличних продаваца-букиниста од посебног друштвеног и културолошког значаја јер они спасавају од неумитног заборава и пропасти књиге које сигурно више никада неће бити поново штампане јер су део једне већ прохујале епохе када су штампана капитална дела, а издаваштво није било до те мере комерцијализовано и препуштено терору инстант хитова.

Међу уличним продавцима књига има веома образованих и ретко посвећених људи који нису обични трговци и пијачни накупци већ истински зналци издаваштва и библиографије. Често се изненадим са колико преданости они говоре о књигама верујући и даље у непоновљиву цивилизацијску мисију коју књиге имају не само у нашем културном животу. Вредно је споменути овом приликом да је недавно омогућено да се оствари идеја формирања Улице отворене књиге између Филолошког факултета и Ректората која је реализована уз помоћ општине Стари Град и на иницијативу познатог библиофила Јована Ћирилова. Тако се у овом делу града коначно приступило уређивању уличне продаје књига. Али тиме је само отворена могућност да се у Београду системски решавају проблеми наших букиниста јер једна Улица отворене књиге само је наговештај добре воље да се трајно реши њихов статус јер они не обављају обичну привредну делатност већ су својеврсни истрајни чувари нашег културног блага.

Између два светска рата Београд је имао 9 антикварница и близу 300 хиљада становника, данас има неколико веома активних и незаобилазних за сваког књишког мољца, али је Београд културна метропола која заслужује да има што већи број антикварница и улица отворених књига. Али да би се то постигло потребно је да имамо јасно профилисану културну политику која ће обезбедити повољнији материјални и цивилизацијску положај нашег издаваштва које је сада изложено снажном и погубном удару комерцијализације и препуштено благодетима слободног тржишта.