уторак, 10. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Урушавање српске просвете - последњи чин вишедеценијске трагедије
Културна политика

Урушавање српске просвете - последњи чин вишедеценијске трагедије

PDF Штампа Ел. пошта
Драгољуб Даниловић   
недеља, 04. јануар 2015.

Поред свих понижења, најприземнијих коментара у јавности, лицитирања око висине плата и изјава уваженог министра Вербића, питамо се сви ових дана где се налазе учитељи, наставници, професори и васпитачи који су се дистанцирали од својих колега штрајкача и дисциплиновано држе наставу, „јер не желе да деца трпе“. Да ли ће, ако буду испуњени захтеви професора у штрајку, да одбију новац?

Да је осећање стида код многих потпуно нестало, говоре нам управо примери људи који излазе пред своје ученике, не марећи за пожртвованост и солидарност. Да ли је могуће да после шест недеља штрајка, немамо јединствени фронт људи који држе до свог достојанства, али пре свега до поштовања својих васпитаника. Као педагози и предавачи морамо да научимо своје ђаке да буду одговорни пред сопственом савешћу и пред другима. Како ће нас поштовати други, ако сами себе и свој позив не поштујемо? Професори у Србији, Богу хвала, имају пример Лазара Пантелића, директора крагујевачке Гимназије, који је заједно са својим ученицима, октобра 1941.године, страдао у стравичном злочину немачког Вермахта. Предлажем да после окончаног штрајка уважени министар просвете Срђан Вербић пошаље допис свим школама у којем би укратко био испричан херојски подвиг директора Пантелића. Можда ће неко и да извуче одговарајуће поуке.

Писац ових редова је већ двадесет и три године у просвети и сведок је многих бурних превирања у друштву. Једино што се није никада мењало, ма која политичка гарнитура да је била на власти, то је однос према просвети. На просвету су сви гледали као на ресор који је за избегавање. Сви министри су се утркивали ко ће више да нападне „просветне нераднике“, „размажене учитељице, наставнике и професоре“ који „само мисле на штрајкове, плату, дневнице и вишемесечне распусте“. Имали смо утисак да су сви кандидати за министре просвете у последње две деценије ишли на то место „по казни“, или са жељом да амбициозно пропагирају разноразне реформе, или да експериментишу, или да попуне партијске квоте, или пак да фаворизују приватне универзитете. Семинари, стручна усавршавања, или „трка за бодове“ су посебна прича, а ниво знања ученика је све нижи. На тим тзв.“радионицама“ људи су вежбали језик жирафа, ослањали се „леђа о леђа“, „лајали“, „блејали“, „смарали се“ и на крају се испоставило да су нам образовање и општа култура доживели праву катастрофу. Фризура нашег министра културе симболично приказује то стање.

Требало би хитно оздравити систем просвете, на свим нивоима, иначе нам неће помоћи ни часови од 45 минута, ни од 30 минута. Систем чине људи, а основни критеријум за оздрављење просвете треба да буде стручност и посвећеност позиву, а не политичка подобност и корумпираност. Реч министар, преведено са француског језика, означава слугу који би требало да буде посвећен људима које представља, а не острашћеног агитпроповца који безобзирно напада и понижава армију запослених. Некадашњи министар финансија Божидар Ђелић изјавио је, гостујући у једној телевизијској емисији: „Када смо после 5.октобра 2000.године ушли у Министарство финансија у сефу смо затекли чек на 5.000.000 долара који је био потписан од стране Моамера ел Гадафија. Размишљајући шта да радимо са тим новцем, одлучили смо да дамо нашим просветним радницима...“. Звучало је то као да је рекао „јадницима“.

Српско друштво је у последњих неколико деценија третирало професоре као „јаднике“, који се „нису снашли“, или који, немајући куд одлазе у образовање. Зато је данас у српским школама присутан дефетизам неслућених размера. У систему има и компромитованих и недостојних људи, који се додворавају разноразним моћницима и стварају од својих васпитаника слепе послушнике. Пред ученике излазе незадовољни, љути, посрамљени и немотивисани људи. Њихово незадовољство додатно појачавају изјаве помоћника, саветника, специјалних саветника и самих министара просвете.

У образовним институцијама Србије има, међутим, и пожртвованих и вредних људи који свој посао изузетно цене и желе да оставе иза себе културне и просвећене младе генерације. Да ли их, господо посланици, министри и председници, видите, или хоћете и њих да омаловажите и уклопите у систем безличне уравниловке? У краљевачкој Гимназији предаје девет магистара наука и три будућа доктора наука. Верујемо да је слична ситуација и у Крушевцу, Крагујевцу, Чачку, Нишу, Горњем Милановцу, Зрењанину, Вршцу и многим градовима Србије. У овим културним центрима се налази већина школа које штрајкују. Наш савет вам је да не стварате од најобразованијих људи своје највеће противнике.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер