Узалуд вам труд свирачи...

Када се не тако давно песма Марш на Дрину нашла под баражном ватром здружених прегалаца на пројекту промене свести код Срба, то је ипак произвело известан шок и реакцију у анестезираној и конфузној српској јавности, упркос деценијском испирању мозга разноликим ''истинама и помирењима'', скупштинским декларацијама и серијом извињења ''Ђури што нас је тукао''. Ипак, пробни балон је испунио своју сврху: верујем да после ове кратке, али ефектне акције ''освешћених'' културтрегера музички уредници застану макар секунд пре него што одлуче да Марш на Дрину пусте у етар или уврсте у неку званичну прославу, а нешто ми се чини да најчешће одустану и пусте рецимо Тамо далеко. Што да изазивају судбину, зар није поучан пример једног Фајгеља који је умало разапет уз сложне узвике цензор! цензор! цензор, а остати без посла у данашњој Србији аутоматски значи и постати ''социјално искључен'', како се у речнику бриселске бирократије еуфемистички именује крајње сиромаштво.

Међутим, како се ближи обележавање годишњице Великог рата, музички уредници ће морати добро да се информишу и хватају сигнале по етру не би ли проценили која је песма потенцијално опасна и може ли њено емитовање експресно да их одведе на улицу. Тако се ових дана чак и носталгична мелодија песме Тамо далеко нашла на стубу срама ново-старе идеолошке матрице упаковане у ''објективну'' критичку обланду на страницама Политике, што указује на још један корак у померању граница када је у питању пројекат промене свести код Срба. Песма која се слободно певала чак и у време титоизма, додуше на школским екскурзијама, не и званичним приредбама, а у време када је пријављивано ако се из неке куће зачују звуци Марша на Дрину или Војводе Синђелића, у осетљивим ушима европеизираних квазиинтелектуалаца звучи опасно, злокобно и изазива немале душевне боли.

Ако смо можда и могли да разумемо осетљиве и танкоћутне пацифистичке душе, које су, додуше нимало пацифистички галамиле и претиле због шока претрпљеног када су зачуле српску корачницу у седишту УН, није јасно шта то у носталгичној мелодији и баладичним стиховима изгнане војске попут ''тамо далеко, где цвета лимун жут, тамо је српској војсци једини био пут'' буди тако јаке и непријатне асоцијације? Подсећа их на фамозне деведесете кажу, и пред овим крунским ''аргументом'' евентуалним скептицима остаје само да повију главу у Србији двехиљадитих и изговоре: Амин.

Представа "Српска трилогија"

Да ли баш? Шта ми то тачно, проверено и аргументовано знамо о ратовимa деведесетих? Да нису можда отворени архиви и релевантно проучени непристрасном научном методологијом? Од када се то рекла-казала, урбане легенде, пропагандни трикови, холивудски филмови, заштићени сведоци и одлично плаћени борци за људска права убрајају у озбиљне историјске изворе? У земљи у којој још није прецизно и јасно изречена истина о Другом светском рату и у којој је тако важна тема поверена на уметничку обраду једном глумцу-редитељу не би ли уз привид истине брижљиво стварана магла опстала, постоји барем стотинак експерата за ратове деведесетих, тачније за српску архи-кривицу утврђену горенаведеним научним апаратом.

Серија "Равна гора"

Како је могуће да нам је баш све јасно и познато о деведесетим, а нисмо се још искрено суочили ни са `41, а по свему судећи нећемо још скоро, јер се, парадоксално, победници из тог рата, њихови потомци и баштиници понашају као побеснели Макс ако неко само покуша да преиспита ''истину'' којом су нам приљежно испирали мозак деценијама? Чега се плаше ако је истина на њиховој страни? Серије Равна гора? Драже који је у тој серији први пут добио обрисе људског бића, али зато међу најближим саборцима држи патолошког злочинца који не слуша наређења и коље беспомоћног муслимана пред болесним дететом? Овом сценом редитељ успоставља континуитет са Булајићевим ''уметничким'' тумачењем историје Другог светског рата, те победници из тог рата овим поводом могу мирно да спавају. Да је којим случајем историјска истина поштована у серији, било би ларме до неба.

И сада, да конфузија буде још већа, под искривљену лупу нових ''интерпретација'' поставља се чиста као суза херојска епопеја српске војске из Првог светског рата. Будући да пројекат ревизије историје Великог рата упркос труду и добро испланираним акцијама ипак неће донети очекиване резултате у европској историографији, могао би заживети макар делимично на српској јавној сцени, а самим тим у српској свести, па и у историографији, што да не. За тако нешто је од пресудног значаја минимализовање и релативизовање сваког, ма колико невештог и немуштог покушаја достојне прославе велике стогодишњице и повезивање сваког израза патриотског осећања и националног поноса са наметнутом кривицом за ратове деведесетих, који ето, ''прљају'' сећање на српску голготу и славну победу из Првог рата. Отуда тако острашћене и идеолошки обојене ''критике'' представе Српска трилогија, којих се не би постидела ниједна перјаница соцреализма, а идеолошким набојем, мада не и списатељским умећем истих, био би задовољан и сам Марко Ристић, који је својевремемо сахранио живог Црњанског из истих разлога.

Ипак, то је само претходница, а ''случај'' Марша на Дрину је био извидница, да ризикујемо и парафразирамо стихове из чувене (и проказане) песме Од Тополе па до Равне горе. Како се буде приближавала прослава годишњице, унисоном буком преко свих расположивих медија креатори нове српске свести настојаће да утишају и искриве и најмањи одсјај патриотских осећања која ће се неминовно јављати при било каквој евокацији успомена на Први светски рат и српску улогу у њему. Формулу су изгледа пронашли – када већ није прошло да прихватимо Принципа као терористу или младог бунтовника-губитника, и пошто нисмо заједно уз Русе преузели кривицу за избијање тог рата, у српској свести мора се угнездити један мали, али дугорочно разоран црв – све је то тачно, и славне Церска и Колубарска битка, и голгота прелаза преко Албаније, и плава гробница, и Крф, и херојски пробој Солунског фронта, и српско витешко држање, али, али, авај....све је то ''укаљано'' ратом деведесетих, понављаће нам мантру ''освешћени'' доносиоци нових вести.

Не знам колико ће успети са овом формулом, нисам пророк, нити могу самоуверено да тврдим како ''знам ја наш менталитет'', па да предвидим ефекте и реакције, али једно сигурно знам. Таман да се сви преко ноћи неким чудом претворимо у масовне убице или клонирамо у усташе, чак ни тада не можемо бацити ни једну једину мрљу на српску херојску и страдалничку епопеју Првог светског рата, нити ће икада песма Тамо далеко звучати злокобно и опасно, само носталгично и дирљиво.

 Будући да ниједно славно, часно или вредно дело у историји било ког народа није потамнело, нити се ''упрљало'' било каквим будућим догађајем у историји тог истог народа, нити се било шта нечасно могло ''опрати'' чистим делима из прошлости, исто тако не могу ни (нерасветљени) ратови деведесетих и четрдесетих година, као ни сви наши будући порази и победе, да промене истину коју говори лице српског војника који са пушком на леђима прелази Албанију на оној чувеној фотографији. која обилази свет скоро већ стотину година.